Википедија

Свјатлана Алексијевич — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
мНема описа измене
Нема описа измене
Ред 24:
| утицали =
| период =
| дела = ''[[Рат нема женско лице]]''<br />''[[Чернобиљска молитва]]''<br />''[[Дечаци од цинка]]''<br />''[[Време секонд-хенда]]''
| потпис = Svetlana Alexijevich Autograph.jpg
| потпис_ширина =
Ред 30:
}}
 
'''Светлана Александровна Алексијевич''' ({{јез-рус|Светлана Александровна Алексиевич}}, {{јез-блр|Святлана Аляксандраўна Алексіевіч}}; рођена [[31. мај]]а [[1948]]. у Станиславу, данас [[Ивано-Франкивск]]) [[белорусија|белоруска]] је новинарка и књижевница која ствара на [[руски језик|руском језику]]. За своје „полифонијско писање, које представља споменик патњи и храбрости нашег доба” [[8. октобра]] [[2015]]. додељена јој је [[Нобелова награда за књижевност]].<ref>Blissett, Chelly. "[http://yekaterinburgnews.com/daily-news/author-svetlana-aleksievich-nominated-for-2014-nobel-prize/7457/ Author Svetlana Aleksievich nominated for 2014 Nobel Prize] {{Wayback|url=http://yekaterinburgnews.com/daily-news/author-svetlana-aleksievich-nominated-for-2014-nobel-prize/7457/ |date=20150107205854 }}". ''Yekaterinburg News''. January 28, 2014. Приступљено January 28, 2014.</ref><ref name=svd1>{{cite web|last=Treijs|first=Erica|title = Nobelpriset i litteratur till Svetlana Aleksijevitj|trans_title = Nobel Prize in literature to Svetlana Aleksijevitj|date=8. 10. 2015|url=http://www.svd.se/nedrakning-snart-avslojas-nobelpriset-i-litteratur|website=www.svd.se|publisher=Svenska Dagbladet|accessdate=8. 10. 2015}}<br />[http://www.bbc.com/news/entertainment-arts-34475251 Svetlana Alexievich wins Nobel Literature prize], [[BBC News]] (8 October 2015)</ref> „Користећи изузетан метод, пажљиво уклопљен колаж људских гласова, Алексијевичева продубљује наше разумевање целе једне ере”, наводи се у образложењу Шведске академије.
 
== Порекло ==
Њене најпознатије књиге писане су у жанру уметничке и документарне прозе, почев од дебитантског остварења које се бави женама током [[Други светски рат|Другог светског рата]] – ''[[Рат нема женско лице]]'' (објављено [[1987]]). Серију ''Гласови утопије'' коју је започела дебитанстким романом завршила је [[2013]]. делом ''[[Време секонд-хенда]]'' које се бави животним питањима обичних људи на постсовјетском простору. Бавила се последицама [[чернобиљска катастрофа|Чернобиљске хаварије]] кроз документарни роман ''[[Чернобиљска молитва]]'' (1997), совјетском улогом у [[Рат у Авганистану (совјетска инвазија)|рату у Авганистану]] у делу ''Дечаци од цинка'' (1990), те дечјим погледима на ратове у делу ''[[Последњи сведоци]]'' (1985).
Рођена је [[31. мај]]а [[1948]]. године од оца [[Белоруси|Белоруса]] и мајке [[Украјинци|Украјинке]]<ref>{{cite journal |title=Моя единственная жизнь (Беседу со Светланой Алексиевич вела Татьяна Бек) |journal=Вопросы литературы |date=1996 |volume=1 |pages=204-223 |access-date=24. 3. 2021}}</ref> из [[Галиција|Галиције]]. После очеве демобилизације пресељавају се у [[Минск]]. Родитељи књижевнице су радили као сеоски [[учитељ]]и.
 
Године [[1965]]. завршила је средњу школу у Копаткевичима, у [[Гомељ]]ској области.
Њене књиге, у којима је писала о ратним ужасима у првом лицу, преносећи речи сведока кроз својеврсни колаж монолога, преведене су на 35 језика, али још увек нису објављене у Белорусији. Ћерка сеоских учитеља, Светлана Алексијевич је студирала новинарство у Белорусији, која је у то време била део Совјетског Савеза.
 
Радила је као васпитачица, наставница [[историја|историје]] и [[немачки језик|немачког]] језика у школама Мозирског рејона, новинарка ''Припјатске правде'' ({{јез-ру|Припятская правда}}) у Наровљу.
Извесно време је радила у редакцијама локалних листова, а потом и као учитељица у провинцији. Након дванаест година самовољног егзила у [[енглеска|Енглеској]], [[француска|Француској]] и [[немачка|Немачкој]], од 2011. године живи у Минску.
 
Године [[1972]]. завршила је факултет журналистике Белоруског државног универзитета и почела да ради у ''Мајаку комунизма''<ref>{{cite web |title=Алексіевіч Святлана |url=http://www.slounik.org/80793.html |website=Слоунік |access-date=24. 3. 2021}}</ref> ({{јез-ру|Маяк коммунизма}}) - регионалних новина у Берјози, у [[Брест]]ској области.
Добитница је многих награда међу којима се посебно издваја награда за мир Удружења немачких издавача која јој је додељена 2013. године
 
Године [[1983]]. по препоруци Аљесја Адамовича, Јанка Бриља, Васиља Бикова и Васиља Витке примљена је у Удружење књижевника СССР.
Алексијевичева је једна од 14 жена које су добиле Нобелову награду за књижевност. Написала је и три позоришна комада и сценарио за 21 документарни филм.
 
Од почетка [[2000]]. је живела у [[Италија|Италији]], [[Француска|Француској]], [[Немачка|Немачкој]]. Од [[2013]]. године поново живи у [[Белорусија|Белорусији]]<ref>{{cite web |title=«Ты рядом с котлеткой по значимости и не мечтай встать» Интервью писательницы Светланы Алексиевич |url=https://meduza.io/feature/2015/09/30/ty-ryadom-s-kotletkoy-po-znachimosti-i-ne-mechtay-vstat |website=Медуза |access-date=24. 3. 2021}}</ref>.
 
Члан је Управе Удружења књижевника Белорусије, потпредседник Међународног ПЕН-клуба, а од [[26. октобар|26. октобра]] [[2019]]. године је председник Белоруског ПЕН-центра<ref>{{cite web |title=Светлана Алексиевич стала председателем белорусского ПЕН-центра — правозащитной организации писателей |url=https://news.tut.by/culture/658907.html |website=Новости |access-date=24. 3. 2021}}</ref>.
 
Политички је ангажована.
 
== Стваралаштво ==
Својим учитељима Алексијевичева назива Аљесја Адамовича и Васиља Бикова - познате белоруске књижевнике<ref>{{cite web |title=Алексиевич: это победа не только моя, но и нашей культуры и страны |url=https://www.belta.by/culture/view/aleksievich-eto-pobeda-ne-tolko-moja-no-i-nashej-kultury-i-strany-165725-2015/ |website=Белта |access-date=24. 3. 2021}}</ref>.
 
Њена прва књига ''Отишао сам из села'' ({{јез-ру|Я уехал из деревни}}) је уништена [[1976]]. године у процесу пред штампу, будући да је оштро критиковала [[комунизам|комунистички]] режим и тадашњу агрополитику државе<ref>{{cite web |title=Лауреат премии комсомола |url=https://russian.rt.com/opinion/402161-udenich-laureat-premii-komsomola |website=РТ |access-date=24. 3. 2021}}</ref>. Након тога је било још покушаја писања, али књиге нису објављене.
 
Прва објављена књига Алексијевичеве је ''Рат нема женско лице'' ({{јез-ру|У войны не женское лицо}}) [[1987]], а написана је три године раније. Писана је у жанру уметничке и документарне [[проза|прозе]], у којој су сакупљене [[медицинска сестра|медицинских сестара]], жена-пилота, жена-снајпера, [[преводилац|преводитељки]], докторки, везисткиња - свих жена које су учествовале у рату и остављале трага у њему. Издање из [[1980]]. године<ref>{{cite web |title=Светлана Алексиевич получила Нобелевскую премию по литературе - первую в истории Беларуси |url=https://news.tut.by/culture/467702.html |website=Новости |access-date=24. 3. 2021}}</ref> штампано је у 2.000.000 примерака и снимљен је по њему документарни серијал ([[1981]]-[[1984]]).
 
Након тога су се ређале књиге: ''Последњи сведоци: књига прича за одрасле'' ({{јез-ру|Последние свидетели: книга недетских рассказов}}) [[1985]], ''Дечаци од цинка'' ({{јез-ру|Цинковые мальчики}}) [[1989]], посвећена совјетској улози у [[Рат у Авганистану (совјетска инвазија)|рату у Авганистану]]<ref>{{cite journal |last1=Novikova |first1=Irina |title=Lessons on the Anatomy of War: Svetlana Alexievich’s Zinky Boys |journal=War Discourse, Women’s Discourse. Essays and Case-Studies from Yugoslavia and Russia |date=2000 |issue=2 |page=100 |access-date=24. 3. 2021}}</ref>, ''Зачарани смрћу'' ({{јез-ру|Зачарованные смертью}}) [[1993]], која се бави феноменом [[самоубиство|самоубистава]] у [[СССР]], ''Чернобиљска молитва'' ({{јез-ру|Чернобыльская молитва}}) [[1997]], која се бави сведоцима [[Чернобиљска катастрофа|Чернобиљске катастрофе]], ликвидаторима, њиховим породицама, члановима породица преминулих ликвидатора, пребеглим становништвом из [[Чернобиљ]]а<ref>{{cite book |last1=Алексиевич |first1=Светлана |title=Время секонд хэнд |date=2013 |publisher=Время |location=М. |access-date=24. 3. 2021}}</ref>.
 
Књиге Светлане Алексијевич су преведене на [[енглески језик|енглески]], [[француски језик|француски]], [[немачки језик|немачки]], [[шведски језик|шведски]], [[пољски језик|пољски]], [[кинески језик|кинески]], [[норвешки језик|норвешки]] и друге језике. Укупан тираж страних издања ''Чернобиљске молитве'' је прешао 4.000.000 примерака<ref>{{cite web |title=Лауреатом Нобелевской премии в области литературы стала Светлана Алексиевич |url=https://people.onliner.by/2015/10/08/nobel |website=Онлаинер |access-date=24. 3. 2021}}</ref>.
 
== Нобелова награда ==
У [[2013]]. години Светлани Алексијевич је измакла [[Нобелова награда]] за књижевност, коју је тада примила канадска књижевница [[Алис Монро]]<ref>{{cite web |title=Светлана Алексиевич стала фаворитом Нобелевской премии по литературе |url=http://www.gazeta.ru/culture/news/2013/10/10/n_3243313.shtml |website=Газета |access-date=24. 3. 2021}}</ref>.
 
У [[2015]]. Алексијевичева је добила Нобелову награду за књижевност са формулацијом ''за њено вишегласно стваралаштво - споменик страдању и храбрости у наше време''. Светлана Алексијевич је прва добитница Нобелове награде у историји независне [[Белорусија|Белорусије]]. Први пут после 50 година таква награда је додељена књижевнику документарне прозе и први пут у историји је Нобелова награда за књижевност припала професионалном новинару<ref>{{cite web |title=«Нобель» заговорил по-русски |url=http://www.gazeta.ru/culture/2015/10/08/a_7810301.shtml |website=Газета |access-date=24. 3. 2021}}</ref>.
 
== Књижевна дела ==
* ''Рат нема женско лице / У войны не женское лицо'' ([[1985]])
* ''Последњи сведоци / Последние свидетели'' ([[1985]])
* ''Дечаци од цинка / Цинковые мальчики'' ([[1989]])
* ''Зачарани смрћу / Зачарованные смертью'' ([[1993]])
* ''Чернобиљска молитва / Чернобыльская молитва'' ([[1997]])
* ''Време секонд хенда / Время секонд хэнд'' ([[2013]]).
 
Алексијевичева је ауторка и 3 драме, од којих су две настале по њеним књигама ''Рат нема женско лице'' и ''Марјутка'' о епоси стаљинизма<ref>{{cite web |title=Театр и жизнь: некоторые проблемы театрального процесса в Белоруссии 70-80-∎ годов |url=https://books.google.ru/books?id=CFoOAAAAIAAJ |website=books |access-date=24. 3. 2021}}</ref>.
 
== Критике ==
У образложењу Шведске академије, која је Алексијевичевој доделила Нобелову награду налази се следеће:
 
{{цитат|Користећи изузетан метод, пажљиво уклопљен колаж људских гласова, Алексијевичева продубљује наше разумевање целе једне ере.}}
 
Критичари су углавном позитивно оцењивали стваралаштво Светлане Алексијевич, наводећи да једним ''неистрошеним'' жанром описује појаве које су ретки смели да помињу и да се њима баве<ref>{{cite web |title=МОЯ ЕДИНСТВЕННАЯ ЖИЗНЬ |url=http://alexievich.info/artikl/TatjanaBek.pdf |website=alexievich.info |access-date=24. 3. 2021}}</ref>.
 
Помешане су критике на рачун њеног политичког активизма. Подржала је протесте у Белорусији [[2020]]-[[2021]]. против белоруског председника [[Александар Лукашенко|Александра Лукашенка]]<ref>{{cite web |title=«Вы просто набор пропаганды»: запрещённое и откровенное интервью Алексиевич |url=https://regnum.ru/news/polit/2290056.html |website=Регнум |access-date=24. 3. 2021}}</ref><ref>{{cite web |title=Svetlana Alexievich |url=https://www.pen-deutschland.de/en/themen/writers-in-exile/ehemalige-stipendiaten/swetlana-alexijewitsch/ |website=PEN-Zentrum Deutschland |access-date=24. 3. 2021}}</ref>.
 
== Награде ==
* 1984 — Орден ''Знак Почасти'' ([[СССР]])
* 1984 — Књижевна награда Николаја Острвског Удружења књижевника СССР
* 1984 — Награда часописа ''Октобар'' ([[СССР]])
* 1985 — Књижевна награда Константина Федина Удружења књижевника СССР
* 1986 — Награда Лењинског комсомола ([[СССР]]) за књигу ''Рат нема женско лице''
* 1987 — Награда Књижевних новина ([[СССР]])
* 1996 — Награда Курта Тухољског Шведског ПЕН-клуба - ''За храброст и достојанство у књижевности''
* 1997 — Награда Андреја Сињавског редакције ''Нове новине'' - За стваралачко понашање и благородност у књижевности ([[Русија]])
* 1997 — Награда часописа ''Пријатељство народа'' ([[Русија]])
* 1997 — Награда ''Тријумф'' ([[Русија]])
* 1998 — Лајпцишка књижевна награда за допринос европском разумевању ([[Немачка]])
* 1999 — Награда Гердера ([[Аустрија]])
* 2001 — Награда света Ремарка ([[Немачка]])
* Медаља преподобне Јефросиније Полоцке (Белоруска православна црква)
* 2006 — Национална награда критичара (САД)
* 2011 — Награда Централноевропске књижевне награде Ангелус за књигу ''Рат нема женско лице''
* 2011 — Награда Ришарда Капушћинског за књиге ''Рат нема женско лице'' и ''Време секонд-хенда'' ([[2015]])
* 2013 — Награда света немачких продаваца књига
* 2013 — Награда Медичија за есејистику ([[Француска]]) за књигу ''Време секонд-хенда''
* 2014 — Официрски крст ордена Уметности и књижевности ([[Француска]])
* 2014 — Награда читалачких симпатија по резултатима читалачког гласања награде ''Велика књига'' ([[Русија]]), за књигу ''Време секонд-хенд''
* 2015 — Нобелова награда за књижевност - ''за њено вишегласно стваралаштво - споменик страдању и храбрости у наше време''
* 2018 — Награда Ане Политковске - ''за смели наступ против неправедности, насиља и екстремизма у ситуацији која се продужава у регионима ''заборављених оружаних конфликта''
* 2019 — Медаља ''100 година БНР'' - ''за нарочити допринос белоруској књижевности''
* 2020 — Награда Сахарова
* 2020 — Почасни доктор Универзитета Витовта Великог
 
== Референце ==
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Свјатлана_Алексијевич”