Јуродивост — разлика између измена

 

Сведочанства која би се могла сматрати праузорима подвига јуродства нуди још [[Стари завет]]. Поступци појединих старозаветних изабраника Божијих чине се неразумним, чудним или чак аморалним: тако је [[Исаија]], предсказујући сужањство [[Египат|Мисираца]] и Етиопљана, три године ходио го и бос (Ис. 20, 2-3); [[Јеремија]] је начинио себи свезе и јарам око врата да би их потом послао господарима суседних земаља за сведочанство воље Божије (Јер. 27 и 28); [[Језекиљ (пророк)|Језекиљ]], представљајући опсаду [[Јерусалим]]а и пророкујући против оних што преступише закон Божији, је 390 дана лежао на левој и 40 дана на десној страни својој, једући пресна хлеба (Јез. 4, 1-12); [[пророк Осија]] је живео са [[проституција|блудницом]], јер је Израиљ одступио од [[Бог|Господа]] (Ос. 1, 1-3).

[[Јован Крститељ]] је својом појавом, пустиножитељством, проповеђу покајања и разобличавањем силника овога света такође показивао црте које ће касније развити јуродиви. [[Апостол Павле]] у [[Прва посланица Коринћанима|Првој посланици Коринћанима]] излаже мисли које ће утемељити најбитније одлике јуродства (1. Кор. 1, 18-21, 27-28; 2, 16; 3, 18-19; 4, 10). Монаштво је у великој мери припремило подвиг јуродства, како на теоретском плану (Правила преп. Јована Касијана, Поука монасима преп. Јефрема Сирина, Беседа на Прву посланицу Коринћанима Св. Јована Златоуста и др.), тако и на делу: први јуродиви у историји Цркве били су монаси који су се после дуготрајног подвизавања одлучивали да изађу у свет, примајући погрде и злостављања ради потпуног излечења од гордости и самоугађања ([[Блажена Исидора]], Симеон, Висарион, [[Серапион Синдонит]]). Појава јуродства у хришћанству била је условљена кризом хришћанских вредности након признања хришћанства за државну религију, а нарочито првим знацима деградације монаштва. Зато је IV век доба појаве јуродства, најпре у колевци монаштва, Египту, а затим и по читавом Византијском Истоку; из овог доба и поднебља канонизовано је 6 јуродивих.