Геноцид над Србима у Првом светском рату — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
ситна измјена ознака: уређивање извора (2017) |
ознака: можда пристрасно |
||
Ред 17:
== Злочини бугарске војске над цивилним становништвом (1915—1918) ==
Од новембра [[1915]]. у југоисточном делу Србије [[Краљевина Бугарска|бугарски]] окупатор је завео безобзирну експлоатацију и неподношљив терор. Вршио је најбруталнију денационализацију српског народа, наметнувши му бугарску националност, језик, писмо и богослужење у црквама. У [[Ниш]]у и [[Лесковац|Лесковцу]] су спалили све српске књиге, уџбенике и ђачке свеске.
У време Првог светског рата у [[Пирот]] долази бугарска управа и на простору на којем је већ рађено на формирању српске националне свести намеће бугарску националну свест. После Првог светског рата, Нејским споразумом, Димитровград и околина су прикључени Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца и српска управа на простору на којем је већ формирана бугарска национална свест намеће српску националну свест. <ref>Пиротски зборник бр. 45, год. 2020, стр. 120</ref> Са бугарском окупацијом поново оживљавају неостварене санстефанске претензије као и мере тзв. "бугаризације“, које су обухватиле затварање српских школа, забрану богослужења на српском језику, увођење бугарског као службеног језика, измена презимена у бугарском духу. Све ове мере извршене су смишљено и насилно. Најпре је извршено убијање учитеља и свештеника и других родољуба, као и масовне пљачке народа и одвођење у Бугарску. <ref>Пиротски зборник бр. 16, год. 1989, стр. 44</ref>
Потресно је сведочење Милије Јончића, свештеника из [[Пирот]]а, о зверском убиству групе свештеника које су Бугари на превару повели према [[бела Паланка|Белој Паланци]]: "На месту Јанкова падина, иза Големог камена, војници се постројише за трен ока и почеше да нас пушкарају у леђа. Настаде јаукање и самртни крици несретника. Ја почех бежати уз брдо . . . Око шест сати видех војнике са једним официром донесоше канте са гасом, полише несретнике свештенике и упалише их а даље од мене спазих како са брега свлаче мртвог Зарију, па и њега метнуше на ломачу . . .“<ref>Д.Д. Здравковић, "Бесмртници Округа пиротског“, Ниш, 1924. год. стр.28</ref> Саставни део мера које је предузимао бугарски окупатор било је спаљивање и уништавање књига и писаних докумената 1915. г. на два места у Пироту на тргу у [[тијабара|Тијабари]] и на пијаци код старе поште на Пазару. Велики број ретких и
вредних књига, међу којима и књиге гимназијске библиотеке, нестало је у тој "чистки". Бугари су однели и многе културне вредности са окупираних српских територија, међу којима и двострану икону из [[Манастир Поганово|Погановског манастира]], коју је у 14. веку поклонила Јелена, кћи Константина Дејановића, заједно са иконостасом изузетне вредности.
За све време трајања рата вршио је масовно убијање српског становништва, што је изазвало спонтани покрет отпора народа. [[Делфа Иванић]] спомиње чланицу [[Коло српских сестара|Кола српских сестара]] из Врањског одбора Милеву Шкриљићку, учитељицу, коју су Бугари исекли на комаде 1915. године на пијаци врањској усред дана. <ref>{{Cite book|last=Милановић|first=Јасмина|authorlink= |title=DELFA ИВАНИЋ, УСПОМЕНЕ|year=2012|url= |publisher=ИНСТИТУТ ЗА САВРЕМЕНУ ИСТОРИЈУ|pages=291|location=Београд|isbn=978-86-7403-172-8}}</ref>
| |||