Балистика — разлика између измена

196 бајтова додато ,  пре 13 година
м
нема резимеа измене
мНема описа измене
мНема описа измене
Подјела на унутрашњу и спољну б. је настала у вријеме оруђа којима је највећа брзина саопштавана на устима цијеви изгарањем [[барут]]а у комори. Са [[ракета|ракетним]] пројектилима који су погоњени и послије напуштања лансирног уређаја, све је теже правити разлику између ова два појма.
 
Проблемима балистике се први бави [[Леонардо да Винчи]], покушавајући да повеже утицаје дужине и пречника цијеви, положаја рупице за припалу [[барут]]а, и других, на лет пројектила. У то вријеме се сматрало да пројектил иде хоризонтално, а да по губитку енергије вертикално пада на земљу. [[Николо Тартаља]] 1538. исправно закључује у -{„Quesiti et inventioni diverse“}- да слободни лет пројектила није праволинијски ни у једном тренутку, и постулира да је домет највећи уз [[елевација|елевавију]] од 45 степени. [[Галилео Галилеи|Галилео]] 1638. описује путању лета као [[парабола|параболу]], а [[Исак Њутн|Њутн]] 1684. уводи иу разматрање отпораи [[отпор ваздуха]], сматрајући да се повећава с квадратом брзине тијела.
 
У 18. вијеку Француз Б. Белидор налази експериментално да је најбољи однос тежине барута и пројектила 1:3, а Енглез Бенџамин Робинс ствара [[балистичко клатно]]. [[Леонард Ојлер]] рјешава [[математика|математички]] систем једначина кретања пројектила, који има и данас значај за брзине испод 240 м-с{m/s}-. Ојлер уводи и систем поступног рјешења система једначина по сукцесивним луковима, који се користи и данас.
 
Током 19. вијека многи научници раде на усавршавању мјерења и метода. Уводи се [[крешер]] за мјерење притиска гасова у цијеви, и [[хронограф]] за мјерење брзине пријектилапројектила. Утврђена је зависност силе барута, густине пуњења, и развијеног притиска гасова у комори константне запремине позната као Ејбел-Ноублов закон. Нађен је и закон отпора средине, од којих је Гавров кориштен до ПРвог[[Први СР|Првог свјетског рата]]. Италијан Анђело Сијачи с разрадама П. ШАрбонијеаШарбонијеа даје метод рјешавања једначина кретања у коначном облику, који је примјењив без обзира на кориштени закон отпора. С овим су сачињене таблице које се и данас користе.
 
У 20. вијеку долази до даљег развоја теоријског разматрања проблематике б., и развоја справа за мјерење и регистрацију. Увођењем електронских рачунара[[рачунар]]а све више се користи [[Рунге-Кута метод]] нумеричког интеграљења.
 
Теорије о кретању ракетних пројектила дају Руси [[Константин Циолковски]] и Иван Мешчерски. Метод Рунге-Кута се користи данас и за ове врсте прорачуна. Кретање ракетних вођених пројектила великог домета и орбиталних летјелица се заснива на принципима [[небеска механика|небеске механике]] и астрономије.
 
Развој [[аеродинамика|аеродинамике]] је омогућио дефинисање аеродинамичких особина пројектила, што омогућава дефинисање услова статичке и динамичке стабилности[[стабилност]]и и кретања пројектила око тежишта. Основне услове дефинише Магнус де Спар 1894. Касније долази до великог напретка и на овом пољу балистике.
 
Најважнија питања савремене унутрашње б. су проблеми процеса и начина сагоријевања погонске материје за оруђа великих почетних брзина пројектила, проблеми [[ракетни мотор|ракетних мотора]] с чврстим горивом, и таласни процеси при опаљењу.
 
==Види још==