Википедија

Ратови за независност Шпанске Америке — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Нема описа измене
Нема описа измене
Ред 4:
| слика = Hispanic America (orthographic projection).svg
| величина_слике =
| опис_слике = Мапа земаља у АмерикамаАмерици које су раније биле шпанска колонија.
| време = 25. септембар 1808. — 29. септембар 1833.<br>{{Age in years, months, weeks and days|month1=09|day1=25|year1=1808|month2=09|day2=29|year2=1833}}
| локација = [[Шпанска Америка]]
| резултат = Побједа патриота.
* Крај већинске шпанске власти у АмерикамаАмерици.
* [[Дипломатско признање]] 1821. ([[Уједињено Краљевство Португалије, Бразила и Алгарве|португалско]]), 1822. (америчко) и 1825. (британско).
* Иако су се борили за независност, [[Банда оријенталОријентал]] и [[Шпански Тексас]] постали су дио [[Португалска империја|Португалије]] и [[Прво мексичко царство|Мексика]].
| територија = Шпанија губи власт над свим посједима у континенталној Америци, а задржала је само Кубу и Порторико.
| страна1 = '''[[Ројалиста (независност Шпанске Америке)|Ројалисти]]:'''<br>{{застава|Шпанска империја|name=Шпанска монархија}}
* {{зас|Шпанија|1874}} [[Историја Шпаније (1814—1873)|Шпанија]]
* [[Датотека:Lesser Coat of arms of Spain (1785-1873 and 1875-1931)-Version of the Flag.svg|15п]] [[Шпанска колонизација Америке|Шпанска Америка]]
** [[ГенералноГенерална капетанствокапетанија Куба|КапетанствоКапетанија Куба]] и [[ГенералноГенерална капетанствокапетанија Порторико|КапетанствоКапетанија Порторико]]
** [[Вицекраљевство Нова Шпанија]] и [[ГенералноГенерална капетанствокапетанија Гватемала|КапетанствоКапетанија Гватемала]]
** [[ГенералноГенерална капетанствокапетанија Венецуела|КапетанствоКапетанија Венецуела]] и [[Вицекраљевство Нова Гранада]]
** [[ГенералноГенерална капетанствокапетанија Чиле|КапетанствоКапетанија Чиле]] и [[Вицекраљевство Перу]]
** [[Вицекраљевство Рио де ла Плата]]
''Остали:''
* {{зас слика|Banner of the Qulla Suyu.svg}} [[Амерички староседеоци|Амерички старосједилачки]] савезници ројалиста
'''Подршка:'''<br>{{застава|Руска Империја}}<ref>{{cite journal |last1=Robertson |first1=William Spence |title=Russia and the Emancipation of Spanish America, 1816-18261816—1826 |journal=The Hispanic American Historical Review |date=1941 |volume=21 |issue=2 |pages=196–221 |doi=10.2307/2507393 |url=https://www.jstor.org/stable/2507393?origin=crossref&seq=1 |language=en |issn=0018-2168}}</ref>
| страна2 = '''[[Патриотске владе (независност Шпанске Америке)|Патриоте]]:'''{{напомена|име=|Неколико су биле непризнате државе настале у моменту рата за независност: Чиле, Велика Колумбија (Венецуела и Нова Гранада), Мексико, Парагвај, Боливија, самоопредјељени из Уједињених провинција Рио де ла Плате и Перу.}}
* {{зас|Аргентина|1819}} [[Уједињене провинције Рио де ла Плате|Уједињене провинције]]
Ред 34:
* {{зас слика|Flag of Peru (1822-1825).svg}} [[Перу]]
''Остали:''
* {{зас слика|Banner of the Qulla Suyu.svg}} Амерички старосједелачкистаросједилачки савезници патриота
'''Подршка:'''<br>
{{застава|Уједињено Краљевство Велике Британије и Ирске|name=Уједињено Краљевство}} ([[Британска интервенција у независности Шпанске Америке|1815—1819]]){{напомена|име=|Морнари и борци регрутовани у Уједињеном Краљевству. Продајом ратних бродова, оружја и муниције.<ref>{{cite journal |last1=Blaufarb |first1=Rafe |title=Arms for Revolutions: Military Demobilization after the Napoleonic Wars and Latin American Independence |journal=War, Demobilization and Memory: The Legacy of War in the Era of Atlantic Revolutions |date=2016 |pages=100–116 |doi=10.1007/978-1-137-40649-1_6 |url=https://link.springer.com/chapter/10.1007%2F978-1-137-40649-1_6 |access-date=10. 4. 2021 |publisher=Palgrave Macmillan UK |language=en}}</ref><ref>{{cite journal |last1=Waddell |first1=D. a. G. |title=British Neutrality and Spanish—American Independence: The Problem of Foreign Enlistment 1 |journal=Journal of Latin American Studies |date=1987 |volume=19 |issue=1 |pages=1–18 |doi=10.1017/S0022216X00017119 |url=https://www.cambridge.org/core/journals/journal-of-latin-american-studies/article/abs/british-neutrality-and-spanishamerican-independence-the-problem-of-foreign-enlistment-1/D41CA249EC09E0C0EAAD74608A2157FF |access-date=10. 4. 2021 |language=en |issn=1469-767X}}</ref>}}<br>{{застава|Сједињене Државе|1818}}<ref>{{cite book |last1=Owsley |first1=Frank L. |last2=Smith |first2=Gene A. |title=Filibusters and Expansionists: Jeffersonian Manifest Destiny, 1800-18211800—1821 |date=1997 |publisher=University of Alabama Press |isbn=978-0-8173-0880-3 |url=https://books.google.ba/books?id=WyXLbeELGv8C |language=en}}</ref><br>{{застава|Хаити}}<ref>{{cite book |last1=Meade |first1=Teresa A. |title=History of Modern Latin America: 1800 to the Present |date=2016 |publisher=John Wiley & Sons |isbn=978-1-118-77248-5 |page=78 |url=https://books.google.ba/books?id=p1OzCgAAQBAJ |access-date=10. 4. 2021 |language=en}}</ref>
| јединице1 = '''Ројалистичке снаге:'''
* {{зас|Шпанска империја}} Краљевска армија
Ред 56:
}}
 
'''Ратови за независност Шпанске Америке''' били су [[револуционарни талас|бројни ратови]] против [[шпанска империја|шпанске власти]] у [[Шпанска Америка|Шпанској Америци]] почетком 19. вијека. С циљем политичке независности, ратови су започели убрзо након [[Шпански рат за независност|француске инвазије на Шпанију]] 1807. током [[Наполеонови ратови|Наполеонових ратова]]. Иако су постојала истраживања о идеји одвојеног шпанско америчког („креолског”) идентитета одвојеног од [[Пиринејско полуострво|Пиринејског полуострва]],<ref>{{cite book |last1=Brading |first1=D. A. |title=The First America: The Spanish Monarchy, Creole Patriots and the Liberal State 1492-18661492—1866 |date=1991 |publisher=Cambridge University Press |isbn=978-0-521-44796-6 |url=https://books.google.ba/books?id=vQdyHIKrqJYC |access-date=10. 4. 2021 |language=en}}</ref> политичка независност у почетку није била циљ већине шпанских Американаца, нити је нужно избјегавана.<ref>{{cite book |last1=Hamnett |first1=Brian R. |title=The End of Iberian Rule on the American Continent, 1770-18301770—1830 |date=2017 |publisher=Cambridge University Press |isbn=978-1-107-17464-1 |url=https://books.google.ba/books?id=MdAoDwAAQBAJ |language=en}}</ref> Са обновом власти [[Фернандо VII од Шпаније|Фердинанда VII]] 1814, он је одбацио било коју власт [[народни суверенитет|народног суверенитета]], као што се види у [[Устав Шпаније из 1812.|шпанском уставу]] из 1812, који је донио [[Кадиски кортез]] — парламентарно намјесништво које је владало за вријеме Фердинандовог свргнућа. Ни [[Шпанска либерална револуција|Либерална револуција]] 1820. није промијенила став Кадиског устава према сепаратизму, док су се Латиноамериканци све више радикализовали тражећи политичку независност.<ref>{{cite journal |last1=Anna |first1=Timothy E. |title=Brian R. Hamnett. The End of Iberian Rule on the American Continent, 1770–18301770—1830. |journal=The American Historical Review |date=1. 6. 2018 |volume=123 |issue=3 |pages=985–986 |doi=10.1093/ahr/123.3.985 |url=https://academic.oup.com/ahr/article-abstract/123/3/985/5025260?redirectedFrom=fulltext |access-date=10. 4. 2021 |language=en |issn=0002-8762}}</ref>
 
Насилни сукоби започели су 1809. краткотрајним владајућим [[хунта (Шпански рат за независност)|хунтама]] успостављеним у Чикисаци и Киту, супротстављајући се влади [[Врховна средишња хунта|Врховне средишње хунте]] у [[Севиља|Севиљи]]. Бројне нове хунте појавиле су се широм шпанских посједа у АмерикамаАмерици 1810. када је Средишња хунта пала током француске инвазије. Иако су се различите регије Шпанске Америке успротивиле многим политикама круне, „било је мало интереса за непосредну независност; заиста је постојала широка подршка шпанској Средишњој хунти формираној да предводи отпор против Француза”.<ref name="Encyclopedia of Latin American History and Culture">{{cite web |title=Wars of Independence, South America {{!}} Encyclopedia.com |url=https://www.encyclopedia.com/humanities/encyclopedias-almanacs-transcripts-and-maps/wars-independence-south-america |website=www.encyclopedia.com |publisher=Encyclopedia of Latin American History and Culture |access-date=10. 4. 2021 |language=en}}</ref> Иако су неки шпански Американци вјеровали да је независност неопходна, већина оних који су у почетку подржавали стварање нових влада видјели су их као средство за очување аутономије регија од Француза. Током наредних деценија, политичка нестабилност у Шпанији и [[Историја Шпаније (1810—1873)#Реакција (1814—1820)|апсолутистичка рестаурација]] под Фердинандом VII увјериле су многе шпанске Американце у потребу формалног успостављања независности од [[метрополија|матичне државе]].
 
Ови сукоби водили су се кроз видове и [[нерегуларно ратовање|нерегуларног ратовања]] и [[конвенционално ратовање|конвенционалног ратовања]]. Ови ратови су започели као локализовани [[грађански рат]]ови,<ref>{{cite book |last1=Kinsbruner |first1=Jay |title=Independence in Spanish America: Civil Wars, Revolutions, and Underdevelopment |date=1994 |publisher=University of New Mexico Press |isbn=978-0-8263-1546-5 |url=https://books.google.ba/books?id=838WAAAAYAAJ |language=en}}</ref> који су се касније ширили и проширивали промовишући општу независност од шпанске владавине. Ова независност довела је до развоја нових националних граница заснованих на [[Провинцијско заступништво у Шпанској Америци|колонијалним провинцијама]], које ће образовати будуће независне државе које чине савремену Латинску Америку током раног 19. вијека.{{sfn|Hamnett|1997|p=279–328}} Куба и Порторико остали су под [[Рестаурација (Шпанија)|шпанском влашћу]] све до [[Шпанско-амерички рат|Шпанско-америчког рата]] 1898. године. Нове републике су од почетка укинуле формални систем расне класификације и хијерархије, систем [[каста (Латинска Америка)|касте]], [[инквизиција|инквизицију]] и племићке титуле. Ропство није одмах укинуто, већ је окончано у свим новим земљама у року од четврт вијека. [[Криолци]] (они шпанског поријекла рођени у Новом свијету) и [[Местици]] (они мијешане домородачке и шпанске крви или културе) замијенили именоване у већини политички власти који су [[Пенисулари|рођени у Шпанији]]. Криолци су остали на врху државне структуре која је културно, ако не и правно, задржала нека своја традиционална обиљежја. Готово читав вијека послије, [[конзервативизам и либерализам у Латинској Америци|конзервативци и либерали]] борили су се да преокрену или продубе друштвене и политичке промјене које су покренуте тим побунама.
Ред 76:
}}]]
 
Политичка независност није нужно била предодређени исход политичких превирања у Шпанској Америци. „Било је мало интересовање за потпуну независност”.<ref name="Encyclopedia of Latin American History and Culture" /> Како су историчари [[Робин Хампфрис]] и Џон Линч забиљежили, „сувише је лако изједначити снаге незадовољства или час снаге промјена са револуционарним снагама”.<ref>{{cite book |last1=Humphreys |first1=Robert Arthur |last2=Lynch |first2=John |title=The Origins of the Latin American Revolutions, 1808-18261808—1826 |date=1965 |publisher=Knopf |isbn=978-0-394-30299-7 |page=7 |url=https://books.google.ba/books?id=IVi8zQEACAAJ |access-date=10. 4. 2021 |language=en}}</ref> Пошто „по дефиницији није постајала историјска независност док се није догодила”,<ref>{{cite journal |last1=Adelman |first1=Jeremy |title=Independence in Latin America |journal=The Oxford Handbook of Latin American History |date=9. 12. 2010 |page=154 |doi=10.1093/oxfordhb/9780195166217.001.0001/oxfordhb-9780195166217-e-6 |url=https://www.oxfordhandbooks.com/view/10.1093/oxfordhb/9780195166217.001.0001/oxfordhb-9780195166217-e-6 |access-date=10. 4. 2021 |language=en}}</ref> када се десила независност Шпанске Америке, тражила су се објашњења зашто је до ње дошло. Ратове за независност Латинске Америке водила је европска дијаспора против европских империја.
 
=== Административне и економске реформе ===
Постоји низ фактора који су идентификовани. Као прво, све већа контрола круне над прекоморском империјом путем [[Бурбонске реформе|Бурбонских реформи]] средином 18. вијека унијела је промијене у однос шпанских Американаца према круни. Израз који је кориштен за описивање прекоморске империје „краљевства”, која су била у независном положају са круном, одбачен је и почео се користити израз „колоније”, подручја подређена Шпанији.<ref>{{cite journal |last1=Burkholder |first1=Mark A. |title=Spain’s America: from kingdoms to colonies |journal=Colonial Latin American Review |date=2. 4. 2016 |volume=25 |issue=2 |pages=125–153 |doi=10.1080/10609164.2016.1205241 |url=https://www.tandfonline.com/doi/full/10.1080/10609164.2016.1205241 |access-date=10. 4. 2021 |language=en |issn=1060-9164}}</ref> У настојању да боље контролише администрацију и привреду прекоморских посједа, Круна је поново увела праксу именовања странаца, готови сви Пенисулари, у краљевске канцеларије широм империје. То је значило да је Круна осујетила елите Шпанске Америке у њиховим очекивањима и амбицијама, ускраћивањем дугогодишње праксе криолског приступа службеним функцијама.<ref>{{cite journal |last1=Burkholder |first1=Mark A. |last2=Chandler |first2=D. S. |title=From Impotence to Authority: The Spanish Crown and the American Audiencias, 1687-18081687—1808. By Mark A. Burkholder and D. S. Chandler. (Columbia & London: University of Missouri Press, 1977. Pp. xii, 253. $15.00.) |journal=The Americas |date=1978 |volume=35 |issue=1 |pages=132–133 |doi=10.2307/980929 |url=https://www.cambridge.org/core/journals/americas/article/abs/from-impotence-to-authority-the-spanish-crown-and-the-american-audiencias-16871808-by-mark-a-burkholder-and-d-s-chandler-columbia-london-university-of-missouri-press-1977-pp-xii-253-1500/90E83F2E55FCFC98A2F60B91D84C9539 |language=en |issn=0003-1615}}</ref>
 
Регалистичка и секуларизујућа политика бурбонске монархије имала је за циљ смањење утицаја Католичке цркве. Круна је већ [[Потискивање језуита|протјерала језуите]] 1767, када су многи криолски чланови језуитског реда отишли у трајно изгнанство. Ограничавајући моћ Католичке цркве, Круна је покушала да се централизује кроз институције колонијалне Латинске Америке. Због физичке и идеолошке близине коју је свештенство имало,{{sfn|Mills|Taylor|Graham|2002|p=144}} могло је непосредно утицати на и диктирати интеракцију између становништва колонијалне Латинске Америке, да ли као правни или као обични савјетник;{{sfn|Mills|Taylor|Graham|2002|p=107}} непосредност коју би Круна покушала спровести кроз стварање централизоване, колонијалне државе.
 
Касније у 18. вијеку Круна је настојала смањити привилегије () свештенства, ограничавајући свештеничку власт на духовна питања и подривајући моћ парохијских свештеника, који су често дјеловали као агенти Круне у сеоским парохијама.<ref>{{cite book |last1=Farriss |first1=Nancy Marguerite |title=Crown and Clergy in Colonial Mexico, 1759-18211759—1821: The Crisis of Ecclesiastical Privilege |date=1968 |publisher=Athlone P. |isbn=978-0-485-13121-5 |url=https://books.google.ba/books?id=4gsJAQAAIAAJ |access-date=10. 4. 2021 |language=en}}</ref> Десакрализујући моћ и фронталним нападима на свештенство, Круна је, према Вилијаму Б. Тејлору, подривала сопствени легитимитет, будући да су парохијски свештеници традиционално били „природни локални представници свог католичког краља”.<ref>{{cite book |last1=Taylor |first1=William B. |editor1-last=Zunz |editor1-first=Olivier |title=Reliving the Past: The Worlds of Social History |date=1985 |publisher=UNC Press Books |isbn=978-0-8078-4137-2 |page=149 |url=https://books.google.ba/books?id=RzQK9zfEDvYC |access-date=10. 4. 2021 |language=en |chapter=Early Latin American Social History}}</ref>
 
У економској сфери Круна је тежила да стекне контролу над црквеним приходима. Католичка црква је функционисала као једна од највећих економских институција у колонијалној Латинској Америци. Посједовала је и одржавала јурисдикцију над великим површинама земље,{{sfn|Mills|Taylor|Graham|2002|p=144}} коју је Круна жељела за себе због економске вриједности која се могла добити.{{sfn|Mills|Taylor|Graham|2002|p=309—313}} Штавише, узимањем те земље за себе, Круна је имала прилику да смањи физичко присуство Католичке цркве како би додатно ослабила њену идеолошку и социјалну улогу у локалним колонијалним заједницама.{{sfn|Mills|Taylor|Graham|2002|p=107}}
 
У финансијској кризи 1804, Круна је покушала да обавеже цркву на дугове, углавном у облику хипотеке за [[хацијенда|хацијенде]] у власништву елита. Закон о консолидацији истовремено је угрожавао богатство цркве, чији се капитал углавном изнајмљивао под хипотеком, као и финансијско благостање елита, које су зависиле од хипотеке за стицање и задржавање својих посједа. Скраћивање периода отплате значило је да су се многе елите суочавале са банкротом.<ref>{{cite journal |last1=Chowning |first1=Margaret |title=The Consolidacion de Vales Reales in the Bishopric of Michoacan |journal=The Hispanic American Historical Review |date=1989 |volume=69 |issue=3 |pages=451–478 |doi=10.2307/2516302 |url=https://www.jstor.org/stable/2516302?seq=1 |access-date=11. 4. 2021 |language=en |issn=0018-2168}}</ref> Круна је такође тежила да добије приступ прилозима елитних породица издвојених за издржавање свештеника, често чланова њихове породице, уклањањем ових даровних фондова () од којих је ниже свештенство несразмјерно зависило.<ref>{{cite book |last1=Costeloe |first1=Michael P. |title=Church Wealth in Mexico: A Study of the 'Juzgado de Capellanias' in the Archbishopric of Mexico 1800-18561800—1856 |date=1967 |publisher=At the University Press |isbn=978-0-608-12233-5 |url=https://books.google.ba/books?id=TarS06q5X7wC |access-date=11. 4. 2021 |language=en}}</ref> Ниже свештенство се истакло у Мексику учествовањем у побуни за независност са свештеницима [[Мигел Идалго|Мигелом Идалгом]] и [[Хосе Марија Морелос|Хосеом Маријом Моралесом]].
 
Реформе су имале мјешовите резултате. У неким областима — попут Кубе, Рио де ла Плате и Нове Шпаније — реформе су имале позитивне ефекте, побољшавајући локалну привреду и ефикасност власти.{{sfnm|1a1=Lynch|1y=1986|1p=17–19, 334–335|2a1=Rodríguez|2a2=Jaime|2y=1998|2p=19–27|3a1=Kinsbruner|3y=2000|3p=7–12}} У другим областима, промјене економске и административне политике Круне довеле су до тензија са локалним становништвом, које су понекад избијале у отворене побуне, као што су [[побуна Комунероса]] у Новој Гранади и [[побуна Тупака Амаруа II]] у Перуу.
Ред 94:
 
=== Војно реструктурирање ===
Међународни ратови у којима је учествовала Шпанија у другој половини 18. вијека показали су потешкоће империје да ојача своје колонијалне посједе и пружи им економску помоћ. То је довело до повећаног локалног учешћа у финансирању одбране и повећаног учешћа у милицијама људи рођених у Чилеу. Такав развој био је у супротности са идеалима централизоване апсолутне монархије. Шпанци су такође учинили формалне уступке да би ојачали одбрану: на архипелагу [[Чилое]] шпанске власти су обећале ослобађање од [[енкомиенда]] [[Уиличе|старосједиоцима]] који су се населили у близини новог упоришта [[Анкуд]] (основано 1768) и допринијели његовој одбрани. Повећана локална организација одбране на крају је поткопала метрополитску власт и ојачала покрет за независност.<ref>{{cite journal |last1=Cruz |first1=Ossa Santa |last2=Luis |first2=Juan |title=La criollización de un ejército periférico, Chile, 1768-18101768—1810 |journal=Historia (Santiago) |date=2010 |volume=43 |issue=2 |pages=413–448 |doi=10.4067/S0717-71942010000200003 |url=https://scielo.conicyt.cl/scielo.php?script=sci_abstract&pid=S0717-71942010000200003&lng=es&nrm=iso |access-date=11. 4. 2021 |language=es |issn=0717-7194}}</ref>
 
=== Ширење идеала просвјетитељства ===
Ред 106:
Шпански рат за независност био је покретач сукоба у Шпанској Америци у одсуству легитимног монарха. Рат за независност започео је дужи период нестабилности у Шпанској империји који је трајао до 1823. године. Наполеоново заробљавање бурбонских монарха изазвало је политичку кризу у Шпанији и Шпанској Америци. Иако је шпански свијет готово једнобразно одбио Наполеонов план да на пријесто постави свог брата [[Жозеф Бонапарта|Жозефа]], није постојало јасно рјешење за недостатак краља. Пратећи традиционалне шпанске политичке теорије о уговорној природи монархије (филозофија права [[Франсиско Суарез|Франсиска Суареза]]), пиринејске провинције су на кризу одговориле успостављањем [[хунта (Шпански рат за независност)|хунти]].<ref>{{cite journal |last1=Robertson |first1=William Spence |title=The Funtas of 1808 and the Spanish Colonies |journal=The English Historical Review |date=1. 10. 1916 |volume=XXXI |issue=CXXIV |pages=573–585 |doi=10.1093/ehr/XXXI.CXXIV.573 |url=https://academic.oup.com/ehr/article-abstract/XXXI/CXXIV/573/408330?redirectedFrom=fulltext |access-date=11. 4. 2021 |language=en |issn=0013-8266}}</ref> Потез је довео до веће забуне, јер није постојала средишња власт и већина хунта није признавала тврду других хунти да представљају монархију у цјелини. Нарочито је севиљска хунта полагала право на власт над прекоморском империјом, због историјске улоге провинције као ексклузивног [[ентрепот]]а империје.{{sfnm|1a1=Lynch|1y=1986|1p=36–37|2a1=Rodríguez|2a2=Jaime|2y=1998|2p=51–56|3a1=Kinsbruner|3y=2000|3p=12, 35–37}}
 
Ово безизлазно стање ријешено је преговорима између неколико хунти у Шпанији уз учешће [[Савјет Кастиље|Савјета Кастиље]], што је довело до стварања главне владе: „Врховна средишња и владина хунта Шпаније и Индија” 25. септембра 1808. године. Договорено је да ће империја на Пиринејско полуострво послати два представника у ову Врховну средишњу хунту, да ће прекоморска империја послати по једног представника. Ова краљевства су дефинисана као „[[вицекраљевство|вицекраљевства]] [[Вицекраљевство Нова Шпанија|Нове Шпаније]] (Мексика), [[Вицекраљевство Перу|Перуа]], [[Вицекраљевство Нова Гранада|Нове Гранаде]] и [[Вицекраљевство Рио де ла Плата|Буенос Ајреса]] и независних острва [[капетанствокапетанија|генералних капетанставакапетанија]] острва [[ГенералноГенерална капетанствокапетанија Куба|Кубе]], [[ГенералноГенерална капетанствокапетанија Порторико|Порторика]], [[ГенералноГенерална капетанствокапетанија Гватемала|Гватемале]], [[ГенералноГенерална капетанствокапетанија Чиле|Чилеа]], [[Провинција Венецуела|Провинције Венецуеле]] и [[Шпанске Источне Индије|Филипина]]”.{{sfn|Rodríguez|Jaime|1998|p=60}} Овај план је критикован због неједнаког представљања Шпанске Америке; ипак, крајем 1808. и почетком 1809. регионалне пријестонице су бирале кандидате, чија су имена просљеђивана главним градовима намјесништва или генералних капетанија. Неколико важних и великих градова остало је без непосредног представљања у Врховној хунти. Нарочито Кито и Чикисака, које су себе доживљавале као пријестонице краљевина, негодовале су што су подређене већем вицекраљевствима — Перу и Рио де ла Плата. Немири довели су до успостављања хунта у овим градовима 1809, које су власти на крају укинуле током године. Заустављен је и покушај успоставаља хунте у Новој Шпанији.
 
=== Шпанска институционална револуција ===
Ред 112:
[[Датотека:Cortes de Cadiz.jpg|мини|десно|Број заступника Кадиског кортеза по територијама]]
 
Бјекство у Кадиз и распад Врховне средишње хунте 29. јануара 1810. због пораза које су претрпјеле шпанске снаге плаћене новцем из Шпанске Америке,<ref>{{cite web |title=Batalla de Ocaña |url=http://www.culturaydeporte.gob.es/cultura/areas/archivos/mc/bicentenarios/contexto-historico/las-independencias-iberoamericanas/primera-fase-1808-1810/batalla-ocana.html |website=www.culturaydeporte.gob.es |publisher=Ministerio de cultura y deporte |access-date=11. 4. 2021 |language=es}}</ref> послије [[битка код Окање|битке код Окање]], покренуло је још један талас хунти успостављених у АмерикамаАмерици. Француске снаге заузеле су јужну Шпанију и присилиле Врховну хунту да тражи [[Опсада Кадиза|уточиште у острвском граду Кадиз]].
 
Врховна хунта се замијенила мањим, петочланим савјетом, званим Намјесништво или Савјет намјесништва Шпаније и Индија. Даље, у циљу успостављања легитимнијег владиног система, Намјесништво је позвало на сазивање „ванредног и општег Кортеза шпанске нације”, којим је сазван Кадиски кортез. План за избор Кортеса, заснован на провинцијама, а не на краљевствима, био је праведнији и пружао више времена да се одреди шта ће се сматрати прекоморском провинцијом.{{sfnm|1a1=Lynch|1y=1986|1p=50–52, 236–239|2a1=Rodríguez|2a2=Jaime|2y=1998|2p=53–55, 61–70, 80–81|3a1=Kinsbruner|3y=2000|3p=43–45}} Кадиски кортез је прва национална скупштина која је захтијевала [[суверенитет]] у Шпанији.<ref>{{cite book |last1=Ezquerra |first1=Jaime Alvar |title=Diccionario de historia de España |date=2001 |publisher=Ediciones AKAL |isbn=978-84-7090-366-3 |page=209– |url=https://books.google.ba/books?id=l4JQIkW1yrsC |access-date=11. 4. 2021 |language=es}}</ref> Представљено је укидање стари краљевстава.<ref>{{cite journal |last1=Wilhelmsen |first1=Alexandra |title=El "Manifiesto de los persas": una alternativa ante el liberalismo español |journal=Revista de estudios políticos |date=1979 |issue=12 |pages=141–162 |url=https://dialnet.unirioja.es/servlet/articulo?codigo=1273157 |access-date=11. 4. 2021 |language=es |issn=0048-7694}}</ref> Први сазив је одржан 24. септембра 1810. у згради која је данас позната као Краљевско позориште де лас Кортес под опсадом француске војске. Састајало се као једно тијело и чланови су представљали цијелу Шпанску империју.{{sfn|Rodríguez|Jaime|1998|p=82–}}
Ред 138:
[[Датотека:ÉxododeCaracasen1814.jpg|мини|десно|Егзодус из Каракаса 1814. године.]]
 
Подлијегање друштвеним и расним тензијама такође је имало велики утицај на природу сукоба. Рурална подручја супротстављена су урбаним средиштима, јер су незадовољства према властима пронашла излаз у политичком сукобу. То је био случај са Идалговом сељачком побуном, која је подстакнута незадовољством током неколико година лоших жетви као и догађајима у Шпанском рату за независност. Идалго је пробитно био дио круга либералних урбаниста у [[Сантијаго де Керетаро|Керетару]], који су покушали да успоставе хунту. Након што је ова завјера откривена, Идалго се обратио руралном становништву мексичког [[Бахио|Бахија]] да оснује своју војску, а њихови интереси су се убрзо сјединили са интересима урбаних интелектуалаца. Слична напетост постојала је и у Венецуели, гдје је шпански имигрант [[Хосе Томас Бовес]] основао моћну, мада нерегуларну, ројалистичку војску од ''[[ланероси|ленероса]]'', робова мјешовите расе и равничара, који су нападали класу бијелих земљопосједника. Бовес и његови сљедбеници често су занемаривали команду шпанских званичника и нису бринуло о томе да заправо поново успоставе краљевску власт, одлучујући умјесто тога да задрже стварну власт међу собом. На крају, у залеђу Горњег Перуа, ''[[републикетаси]]'' су одржали у животу идеју независности удружујући се са обесправљеним припадницима руралног друштва и старосједелачкимстаросједилачким групама, али никада нису успјели да заузму главне центре становништва.{{sfnm|1a1=Lynch|1y=1986|1p=118–121, 197–198, 200, 204–207, 306–313|2a1=Rodríguez|2a2=Jaime|2y=1998|2p=113–122, 132, 159–167|3a1=Kinsbruner|3y=2000|3p=54, 66–70}}
 
Између Шпанаца и шпанских Американаца развијали су се све жешћи сукоби, али та напетост је често била повезана са класним питањима или су је вође патриота подстицале са жељом стварања новог националистичког осјећаја. Након подстрекавања да земљу ослободе од ''гачупенеса'' (пејоративни израз за Пенисуларе), Идалгове снаге су неселективно масакрирале стотине Криолаца и Пенисулара који су се склонили у Алондига де Гранадитас у [[Гванахуато (држава)|Гванахуату]]. У Венецуели током [[Дивни поход|Дивног похода]], [[Симон Боливар]] је успоставио политику [[декрет о рату до смрти|рата до смрти]], у којем би ројалистички шпански Американци били намјерно поштеђени, али би чак и неутрални Пенисулари били убијени, како би се забио клин између двије групе. Ова политика поставила је основу за насилну ројалистичку реакцију под Бовесом. Међутим, често су ројализам и патриотизам једноставно представљали барјак под којим су се окупљали оштећени, а политички узроци могли су се одбацити једна брзо као што су и прихваћени. Венецуелски ''ланероси'' прешли су на страну патриота након што су елите и урбана средишта постали сигурно ројалистички послије 1815, а краљевска војска у Мексику је на крају донијела независност тој нацији.{{sfnm|1a1=Lynch|1y=1986|1p=118–121, 197–198, 200, 204–207, 306–313|2a1=Rodríguez|2a2=Jaime|2y=1998|2p=113–122, 132, 159–167|3a1=Kinsbruner|3y=2000|3p=54, 66–70}}
Ред 148:
 
==== Повратак Фердинанда VII ====
У марту 1814, након распада Првог француског царства, Фердинанд VII враћен је на шпански пријесто. Тим је означена важна промјена, будући да је већина политичких и правних промјена извршених на обје стране Атлантика — безброј хунти, Кортес у Шпанији и неколико конгреса у АмерикамаАмерици, као и многи устави и нови законски кодекси — направљено у његово име. Прије ступања на шпанску територију, Фердинанд VII је Кортесу дао лабаво обећање да ће се придржавати шпанског устава. Ипак када је дошао у Шпанију схватио је да има значајну подршку конзервативаца у општој популацији и хијерархији Католичке цркве у Шпанији; па је 4. маја порекао устав и наредио хапшење либералних вођа 10. маја. Фердинанд VII је своје поступке правдао изјавом да је устав и друге промјене извршио Кортес окупљен у његовом одсуству и без његовог пристанка. Обновио је некадашње правне законике и политичке институције и обећао да ће сазвати нови Кортес у његовом традиционалном облику (са одвојеним коморама за свештенство и племство), обећање које никада није испуњено. Вијести о догађајима шириле су се кроз Шпансу Америку током наредне три седмице до девет мјесеци, у зависности од времена које је требало роби и људима да путују из Шпаније.{{sfnm|1a1=Rodríguez|1a2=Jaime|1y=1998|1p=169–172|2a1=Kinsbruner|2y=2000|2p=56–57}}
 
Фердинандови поступци представљали су коначни дефакто прекид како са аутономним владама, које још увијек нису прогласиле формалну независност, тако и са напорима шпанских либерала да створе представничку владу која би у потпуности обухватила прекоморске посједе. Такву владу су многи у Новој Шпанији, средњој Америци, Карибима, Киту, Перуу, Горњем Перуу и Чилеу као алтернативу независности. Ипак, вијест о обнављању „старог режима” није покренула нови талас хунти, као што се то догодило 1809. и 1810, са значајним изузетком успостављања хунте у Куску, која је захтијевала спровођење шпанског устава. Умјесто тога, већина шпанских Американаца били су умјерени људи који су одлучили сачекати и видјети шта ће произаћи из обнављања пређашње нормалности. У ствари, на подручју Нове Шпаније, средњем Америке и Кита гувернери су сматрали цјелисходним да изабране уставне ''[[ајунтамијентос]]е'' оставе на положајима неколико година како би спријечили сукоб с локалним друштвом.{{sfnm|1a1=Lynch|1y=1986|1p=336|2a1=Rodríguez|2a2=Jaime|2y=1998|2p=106}} Либерали с обје стране Атлантика су, ипак, наставили завјере како би вратили уставну монархију, што су коначно успјели 1820. године. Најдраматичнији примјер трансатлантске сарадње је можда експедиција [[Франсиско Хавијер Мина|Франсиска Хавијера Мине]] у Тексас и сјеверни Мексико 1816. и 1817. године.{{sfnm|1a1=Lynch|1y=1986|1p=162. 171–172, 207|2a1=Rodríguez|2a2=Jaime|2y=1998|2p=162. 171–172, 207}}
Ред 157:
[[Датотека:Batalla-Rancagua.jpg|мини|десно|[[Битка код Ранкагве]] 1814. године.]]
 
Током овог периода, ројалистичке снаге напредовале су у Нову Гранаду, коју су контролисале од 1815. до 1819, и у Чиле, који су контролисале од 1814. до 1817. године. Осим ројалистичких подручја на сјевероистоку и југу, провинције Нове Гренаде су од 1810. одржавале независност од Шпаније, за разлику од сусједне Венецуеле, гдје су ројалисти и патриоте неколико пута размјењивали контролу над регијом. Да би пацификовали Венецуелу и повратили Нову Гранаду, Шпанија је 1815. организовала највећу оружану силу коју је икада послала у Нови свијет, а састојала се од 10.500 војника и готово 60 бродова.{{sfnm|1a1=Lynch|1y=1986|1p=209|2a1=Rodríguez|2a2=Jaime|2y=1998|2p=122|3a1=Kinsbruner|3y=2000|3p=57}}{{напомена|име=|Мали контингенти из Шпаније стигалистигли су у АмерикаАмерику оддо 1810. године. Група шпанских морнара стигла је у Веракруз 25. августа 1810. из Кадиза фрегатом ''Нуеста сењора де Аточа'', под командом Росенда Порлијера у пратњи вицекраља Франсиска Хавијера Венегаса. То су били први Шпанци који су дошли из Европе у знак подршке ројалистима.<ref>{{cite book |last1=Lara |first1=Beatriz Frieyro de |title=Guerra ejército y sociedad en el nacimiento de la España contemporánea |date=2009 |publisher=Editorial Universidad de Granada |page=660 |url=https://books.google.ba/books?id=zoo8AQAAIAAJ |language=es}}</ref>}} Иако је ова сила била пресудна у поновном заузимању регије која се залажу за независност (попут Нове Гранаде), њени војници су се на крају раширили по Венецуели, Новој Гранади, Киту и Перуу, побољевали од тропских болести, што је свеукупно умањило њихов утицај на рат.<ref>{{cite book |last1=Earle |first1=Rebecca |editor1-last=Archer |editor1-first=Christon I. |title=The Wars of Independence in Spanish America |date=2000 |publisher=Rowman & Littlefield |isbn=978-0-8420-2469-3 |pages=283–297 |url=https://books.google.ba/books?id=SsmmXmpiOtgC |access-date=13. 4. 2021 |language=en |chapter='A Grave for Europeans'? Disease, Death, and the Spanish-American Revolutions}}</ref> Још важније, већина ројалистичких снага није била састављена од војника послатих са Полуострва, него од шпанских Американаца.
 
Генерално, Европљани су формирали само око десетине ројалистичких војски у Шпанској Америци и само око половине експедиционих јединица. Пошто је сваку европску војничку жртву замијенио војник из Шпанске Америке, с временом је у експедиционим јединицама било све више и више војника из Шпанске Америке. На примјер, [[Пабло Мориљо]], главни командант експедиционе снаге упућене у Јужну Америку, извијестио је да је 1820. имао под командом само 2000 европских војника; другим ријечима, само половина војника његове експедиционе снаге били су Европљани. Процјењује се да су у бици код Мајипуа ројалистичку војску чинило само четвртина европских војника, у бици код Карабобе око петине, а у бици код Ајакуча било је мање од 1 % Европљана.
 
Америчке милиције одражавале су расну структуру локалном становништва. На примјер, ројалистичка војска у Венецуели је 1820. имала 843 бијела (еспањола), 5378 каста и 980 старосједилачких војника.
Ред 165:
==== Напредак присталица независности ====
{{главни|Прелазак Анда|Боливаров поход за ослобођење Нове Гранаде}}
Пред крај овог периода снаге присталица независности постигле су два важна напретка. У [[Јужни конус|Јужном конусу]], ветеран шпанске војске са искуством у Шпанском рату за независност, [[Хосе де Сан Мартин]], постао је гувернер [[провинције Кујо|провинције Кујо]]. Искористио је овај положај да започне организовање војске већ 1814. у припреми за инвазију на Чиле. Ово је била важна промјена у стратегији након што су три похода Уједињених провинција поражене у Горњем Перуу. Сан Мартинова војска постала је језгро Војске Анда, која је добила пресудну политичку и материјалну подршку 1816. када је [[Хуан Мартин де Пуејредон]] постао врховни директор Уједињених провинција. У јануару 1817. Сан Мартин је коначно био спреман да крене против ројалиста у Чилеу. Игноришући наредну конгреса Рио де ла Плате да се не креће у сукоб са Чилеом, Сан Мартин заједно са генералом [[Бернардо О’Хигинс|Бернардом О’Хигинсом]], касније врховним директором Чилеа, повео војску преко Анда у потезу који је преокренуо стање. До 10. фебуара, Сан Мартин је имао контролу над сјеверним и средишњим Чилеом, а годину дана касније, након борби на смрт, и над југом. Уз помоћ флоте под командом бившег британског морнаричког официра [[Томас Кокрејн|Томаса Кокрејна]], Чиле је осигуран од ројалиста и те године је проглашена независност. Сан Мартин и његови савезници провели су наредне двије године планирајући инвазију на Перу, која је почела 1820. године.{{sfnm|1a1=Lynch|1y=1986|1p=138–141|2a1=Rodríguez|2a2=Jaime|2y=1998|2p=179–182|3a1=Kinsbruner|3y=2000|3p=72–75}}
 
На сјеверу Јужне Америке, послије неколико неуспјелих похода за заузимање Каракаса и других урбаних средишта Венецуеле, Сим Боливар је смислио сличан план 1819. да пређе Анде и ослободи Нову Гранаду од ројалиста. Попут Сан Мартина, и Боливар је лично предузимао напоре да створи војску за инвазију на сусједну земљу, сарађивао је са прогнаницима из те регије, а који су се залагали за независност, и није имао одобрење венецуелског конгреса. За разлику од Сан Мартина, Боливар није имао професионално обучену војску, већ брзо састављену мјешавину ''љанеро'' гериле, новогранадских прогнаника предвођених Сантандером и [[Британске легије|британским регрутима]]. Од јуна до јула 1819, користећи кишну сезону као заклон, Боливар је водио своју војску преко поплављених равница и током хладноће, забрањеним пролазима Анда, са великим губицима — четвртина Британске легије је страдала, као и многи његове ''љанеро'' војници, који нису били спремни за висину од скоро 4000 м — али коцкање се исплатило. До августа Боливар је имао контролу над [[Богота|Боготом]] и њеном ризницом и стекао је подршку многих у Новој Гранади, која је и даље негодовала због поновног освајања изведеног под Мориљом. Ипак, Сантандер је сматрао да је неопходно наставити политику „рата до смрти” и извршио погубљење 38 ројалистичких официра који су се предали. Са ресурсима Нове Гранаде Боливар је постао неприкосновени вођа патриота у Венецуели и организовао је заједницу двије регије у новој држави под називом [[Велика Колумбија|Колумбија (Велика Колубија)]].{{sfnm|1a1=Lynch|1y=1986|1p=209–218|2a1=Rodríguez|2a2=Jaime|2y=1998|2p=184–192|3a1=Kinsbruner|3y=2000|3p=78–87}}<ref>{{cite book |last1=Mackenzie |first1=S. P. |title=Revolutionary Armies in the Modern Era: A Revisionist Approach |date=1997 |publisher=Routledge |isbn=978-0-415-09690-4 |pages=54, 61–64 |url=https://books.google.ba/books?id=wPANAAAAQAAJ |access-date=14. 4. 2021 |language=en}}</ref>
Ред 175:
Да би се супротставили напретку снага које се боре за независност, Шпанија је припремила другу, велику експедициону силу 1819. године. Ове снаге, међутим, никада нису напустиле Шпанију. Умјесто тога, снаге су постале средство којим су либерали коначно могли повратити уставни режим. [[Рафаел дел Ријего]], командант астуријског батаљона, предводио је побуну међу трупама 1. јануара 1820. захтијевајући повратак устава из 1812. године. Његове трупе су марширале кроз градове Андалузије са надом да ће се устанак проширити и на цивилно становништво, али мјесто су углавном били равнодушни. Побуна се, међутим, догодила у Галицији на сјеверу Шпаније и одатле се брзо проширила на остатак земље. Краљевску палату у Мадриду опколили су војници под командом генерала Франсиска Балестероса 7. марта, а три дана касније је Фердинанд VII, који је тада био затвореник, пристао да обнови устав.{{sfnm|1a1=Rodríguez|1a2=Jaime|1y=1998|1p=194|2a1=Kinsbruner|2y=2000|2p=8, 114, 120–121, 127–128}}
 
Ријегова побуна имала је два значајна ефекта на рат у АмерикамаАмерици. Војно, велики број појачања, која су била нарочито потребна за поновно заузимање Нове Гранаде и одбрану Вицекраљевства Перу, никада није стигао. Даље, како је положај ројалиста у региону постајао очајнији, дошло је до великог пребјега јединица на патриотску страну. Политички, поновна успостава либералног режима промијенила је услове под којима је шпанска влада настојала да ангажује побуњенике. Нова влада је наивно претпоставила да су се побуњеници борили за шпански либерализам и да би шпански устав и даље могао бити основа за помирење двају страна. Влада је спровела устав и одржала изборе у прекоморским провинцијама, баш као и у Шпанији. Такође је наложила војним заповједницима да започну преговоре о примирју с побуњеницима уз обећање да могу учествовати у обновљеној представничкој влади.{{sfnm|1a1=Lynch|1y=1986|1p=335–340|2a1=Rodríguez|2a2=Jaime|2y=1998|2p=194–195|3a1=Kinsbruner|3y=2000|3p=89}}
 
==== Нова Шпанија и Централна Америка ====
{{главни|Прво мексичко царство|Савезна Република Централнa Америкa}}
У ствари, шпански устав из 1812, који је усвојио Кадиски кортез, служио је као основа за независност у Новој Шпанији и средњој Америци, јер је у обје регија постојала коалиција конзервативних и либералних ројалистичких вођа који су предводили успостављање нових држава. Шпански устав из 1812. покушао је да се врати политикама које је шпанска влада спроводила под хабзбуршком владавином. Ова политика је признала шпанску колонијалну територију као краљевство са једнаким угледом у Шпанији.{{sfn|Hamnett|1997|p=279–328}} Штавише, политике под Хабзбурзима омогућавале су стални ревизионизам, кроз корупцију и продају канцеларија, што је пружало прилику за додјељивање више права и промјену политике у складу са захтјевима становништва.<ref>{{cite journal |last1=Moutoukias |first1=Zacarias |title=Power, Corruption, and Commerce: The Making of the Local Administrative Structure in Seventeenth-Century Buenos Aires |journal=The Hispanic American Historical Review |date=1988 |volume=68 |issue=4 |pages=771–801 |doi=10.2307/2515681 |url=https://www.jstor.org/stable/2515681?origin=crossref&seq=1 |access-date=14. 4. 2021 |language=en |issn=0018-2168}}</ref> Обнова шпанског устава и представничке владе дочекана је с одушевљењем у Новој Шпанији и средњој Америци. Одржани су избори, успостављене мјесне самоуправе и послати представници у Кортес. Шпански устав из 1812. могао је бити прилика да се друштвене промјене уведу полако и без пријетње радикализованом побуном нижих друштвених класа, нудећи прилику да се донесу промјене за које би они који су на власти вјеровали да би најбоље користиле њиховим територијама. Међутим, међу либералима је постојао страх да нови режим неће потрајати; а конзервативци и црква бринули су се да ли ће нова либерална влада проширити своје реформе и антиклерикално законодавство. Па ипак, с обзиром на то да су се Кадиски кортеси налазили у Шпанији, политичка и економска моћ и одлуке биле су локализоване у Шпанији, што им је ефективно дало контролу над читавом колонијалном Латинском Америко. Ове тензије су додатно исфрустрирале многе шпанске Американце због њихове немогућности да контролишу политику која је непосредно утицала на њихово економски и социополитичко благостање, што их је водила даље ка независности.{{sfn|Hamnett|1997|p=279–328}} Ова клима нестабилности створила је услове да двије стране створе савез. Овај савез се сјединио крајем 1820. иза [[Агустин де Итурбиде|Агустина де Итурбидеа]], пуковника краљевске војске, коме је у то вријеме било наређено да уништи герилске снаге предвођене [[Висенте Гереро|Висентеом Герером]].{{sfnm|1a1=Lynch|1y=1986|1p=319–320|2a1=Rodríguez|2a2=Jaime|2y=1998|2p=196–197, 199–205, 241–242|3a1=Kinsbruner|3y=2000|3p=97–98}}<ref name="The War of Independence in Guerrero">{{cite book |last1=Guardino |first1=Peter F. |editor1-last=Archer |editor1-first=Christon I. |title=The Wars of Independence in Spanish America |date=2000 |publisher=Rowman & Littlefield |isbn=978-0-8420-2469-3 |pages=121–125 |url=https://books.google.ba/books?id=SsmmXmpiOtgC |access-date=13. 4. 2021 |language=en |chapter=The War of Independence in Guerrero, New Spain, 1808–18211808—1821}}</ref>
 
[[Датотека:Abrazo de Acatempan.JPG|мини|лево|[[Висенте Гереро]] и [[Агустин де Итурбиде]] у „[[Акатемпански загљај|Акатемпанском загљају]]”, тренутку када су се договорили да удруже снаге у борби против краљевске војске.]]
 
У јануару 1821, у очекивању укидања устава из 1812, службеници Нове Шпаније су изабрали и послали Итурбидеа са Герером, вођом побуне. Започео је тзв. „мировне” преговоре, предлажући да се стране уједине и успоставе независну Нову Шпанију. Итурбиде је касније свргнут и тихо заробљен ради погубљења. Једниставни услови које је предложио Итурбиде постали су основа [[Игвалски план|Игвалског плана]]: независност Нове Шпаније (која ће се звати Мексичко царство) са Фердинандом VII или другим припадником Бурбона као царем; задржавање Католичке цркве као званичне државе религије и заштита њених постојећих привилегија; и једнакост свих Нових Шпанаца, било да су имигрирали или рођени у Новој Шпанији. Сљедећег мјесеца, други герилски вођа, Гвадалупе Викторија, придружио се савезу, а 1. марта Итурбиде је проглашен заповједником нове [[Армије три гаранције|Армије три гаранције]]. Представник нове шпанске владе, врховни политички шеф [[Хуан О’Доноху]], који је замијенио претходне вицекраљеве, стигао је у Веракруз 1. јула 1821, али је открио да ројалисти држе цијелу земљу, изузев Веракруза, Мексико Ситија и Акапулка. Будући да је у вријеме када је О’Доноху напустио Шпанију, Кортес у великој мјери разматрао проширење аутономије прекоморских посједа, О’Доноху је предложио да о споразуму са Итурбидеом под условима Игвалског плана. То је довело до [[Кордопски споразум|Кордопског споразума]], који је потписан 24. августа, којим су на снази задржани сви постојећи закони, укључујући и устав из 1812, све док не буде написао нови устав за Мексико. О’Доноху је постао дио привремене владајуће хунте све до своје смрти 8. октобра. И шпански Кортес и Фердинанд VII одбили су Кордопски споразум, а коначан раскид с Шпанијом наступио је 19. маја 1822, када је Мексички конгрес пријесто додијелио Итурбидеу.{{sfnm|1a1=Lynch|1y=1986|1p=320–323|2a1=Rodríguez|2a2=Jaime|2y=1998|2p=206–210|3a1=Kinsbruner|3y=2000|3p=98–99}}<ref name="The War of Independence in Guerrero" /> Шпаније је признала Мексико 1836,<ref>{{cite book |last1=Linares |first1=Fernando Orozco |title=Fechas históricas de México: las efemérides más destacadas desde la época prehispánica hasta nuestros días |date=1996 |publisher=Panorama Editorial |isbn=978-968-38-0295-8 |page=128 |url=https://books.google.ba/books?id=qHKohGnmyeAC |access-date=14. 4. 2021 |language=es}}</ref><ref>{{cite web |title=Tratado Definitivo de Paz entre Mexico y España |url=https://aplicaciones.sre.gob.mx/tratados/ARCHIVOS/ESPANA-PAZ%20Y%20AMISTAD.pdf |access-date=14. 4. 2021 |language=es}}</ref> а дипломатски односи су постали нормални у вријеме [[Шпански грађански рат|Шпанског грађанског рата]] и [[франкизам|франкизма]].
 
Централна Америка је стекла независност заједно с Новом Шпанијом. [[Акт о независности Централне Америке|Акт о независности]] потписан је у Гватемали 15. септембра 1821, којим је Централна Америка (Гватемала, Хондурас, Салвадор, Никарагва и Костари) прогласила независност од Шпаније. Регионалне елите подржале су услове Игвалског плана и организовале савез Централне Америке с Мексичким царством 1821. године. Двије године касније, након Итурбидеовог пада, регион се, изузев Чијапаса, мирно одвоји од Мексика 1. јула 1823, успостављајући Федералну Републику Централну Америку. Нова држава постојала је седамнаест година, а центрифугалне силе су одвојиле поједине регионе до 1840. године.{{sfnm|1a1=Lynch|1y=1986|1p=333–340|2a1=Rodríguez|2a2=Jaime|2y=1998|2p=210–213|3a1=Kinsbruner|3y=2000|3p=100, 146–149}}
Ред 212:
[[Датотека:Batalla de Pueblo Viejo.jpg|мини|десно|Шпанија није успјела поново заузети Мексико у бици код Тампика 1829. године.]]
 
Шпанска приобална утврђења у Веракрузу, Каљау и Чилоу била су упоришта која су се опирала до 1825, односно 1826. године. У наредној децинији, ројалистички герилци наставили су да дјелују у неколико земаља и Шпанија је покушала неколико пута да поврати дијелове копна Шпанске Америке. Пуковник Хосе Арисабало започео је герилски рат с венецуелским герилцима 1827, а бригадир Исидро Барадас предводио је посљедњи покушај регуларних снага да освоје Мексико 1829. године. Браћа Пинчеира преселила су се у Патагонију и тамо остали као [[Разбојништво у Чилеу|мултиетнички ројалистички одметници]] све док нису поражени 1832. године.<ref>{{cite journal |last1=Manara |first1=Carla |title=MOVILIZACIÓN EN LAS FRONTERAS. LOS PINCHEIRA Y EL ÚLTIMO INTENTO DE RECONQUISTA HISPANA EN EL SUR AMERICANO (1818-18321818—1832) |journal=SOCIEDADES DE PAISAJES ÁRIDOS Y SEMIÁRIDOS. |date=8. 8. 2017 |volume=2 |issue=1 |pages=39–60 |url=http://www2.hum.unrc.edu.ar/ojs/index.php/spas/article/view/502 |access-date=15. 4. 2021 |language=es |issn=1853-2772}}</ref> Ипак, случајеви слични овом нису преокренули политичко стање.
 
Све већа нестабилност [[Света алијанса|Светог савеза]] послије 1825. и под Бурбона у Француској 1930. током [[Јулска револуција|Јулске револуције]] елиминисали су главну подршку Фердинанду VII у Европи, али тек краљевом смрћу 1833. Шпанија је коначно напустила све планове поновног војног освјања, а 1836. њена влада је отишла толико далеко да се одрекла суверенитета над читавом континенталном Америком. Током 19. вијека Шпанија ће признати све нове државе.<ref>{{cite book |last1=Costeloe |first1=Michael P. |title=Response to Revolution: Imperial Spain and the Spanish American Revolutions, 1810-18401810—1840 |date=2009 |publisher=Cambridge University Press |isbn=978-0-521-12279-5 |page=100 |url=https://books.google.ba/books?id=OxcpEbVzMpQC |language=en}}</ref> Само ће Куба и Порторико остати под шпанском влашћу, све до [[Шпанско-амерички рат|Шпанско-америчког рата]] 1898. године.
 
== Посљедице независности ==
=== Привреда ===
 
Скоро пуна деценија и по ратова знатно су ослабиле привреда и политичке институције Шпанске Америке, што је ометало могући [[привредни развој]] регије током већег дијела 19. вијека, а исход је био трајна нестабилност која је задесила регију. Независност је дефакто уништила [[трговински блок]] који је чинио Шпанску империју — нарочито [[Манилски галеон]] и [[Сребрна флота|Сребрну флоту]]. Након независности, трговина ''међу'' новим државама Шпанске Америке била је мања него у колонијалном добу. Једном када су везе прекинуте, малобројно становништво већине нових држава није пружало подстицај који би намамио произвођаче Шпанске Америке да поново оформе старе трговинске обрасце. Поред тога, престала је заштита од европске конкуренције, коју је шпански монопол пружио привредним производним секторима. Због корисности, заштитне царине за ове секторе, нарочито за производњу текстила, трајно су смањене, а страни увоз је надвладао домаћу производњу. Ово је у великој мјери утицало на старосједелачкестаросједилачке заједнице, које су се у мном дијеловима Шпанске Америке специјализовале за снабдијевање готовим производима урбана тржишта, мада користећи прединдустријске технике. Ратови су у великој мјери утицали и на главни економски сектор у регији, рударство. Производња сребра у Боливији се преполовила након независности, а у Мексику је опала за три четвртине.{{sfnm|1a1=Lynch|1y=1986|1p=344–347|2a1=Rodríguez|2a2=Jaime|2y=1998|2p=245|3a1=Kinsbruner|3y=2000|3p=131–136}} Градови који су завили од поморске трговине, попут [[Валдивија|Валдивије]], заронили су у депресију пропадањем унутрашњег колонијалног трговинског система.
<ref>{{cite journal |last1=Pinto |first1=Patricio Bernedo |title=Los industriales alemanes de Valdivia, 1850-19141850—1914 |journal=Historia |date=1999 |volume=32 |pages=5–42 |url=http://revistahistoria.uc.cl/index.php/rhis/article/view/15943 |access-date=16. 4. 2021 |language=es |issn=0717-7194}}</ref>
Спољнотрговинске политике варирале су међу новим земљама, неке попут Рио де ла Плате и Перуа примјењивале су у почетку [[Протекционизам|протекционистичку]] политику, док је Чиле био отворенији за спољну трговину, док је и даље примјењивао неку врсту [[неомеркантилизам|неомеркантилизма]].<ref>{{cite book |last1=Vergara |first1=Gabriel Salazar |last2=Vallejos |first2=Julio Pinto |title=Historia contemporánea de Chile |publisher=LOM Ediciones |isbn=978-956-282-172-8 |pages=19–21 |url=https://books.google.ba/books?id=Lhk8skQgUzwC |language=es}}</ref>
 
Нове државе које су почеле да пуштају коријене у Латинској Америци, посебно Мексико, често су се додворавале страној финансијској подршци европских држава. Ова страна улагања често су долазила кроз зајмове, који су само наставили да сакате привреде које су уништене или напуштене током сукоба. Ова инвестиција није била довољна да подржи привредни опоравак и вјероватно је само додатно негативно утицала на привредни раст у овим новонасталим државама, гурајући их даље у дугове у покушају опоравка и раста њихових привреда.<ref>{{cite book |last1=Ávila |first1=Alfredo |last2=Tutino |first2=John |editor1-last=Tutino |editor1-first=John |title=New Countries: Capitalism, Revolutions, and Nations in the Americas, 1750–18701750—1870 |publisher=Duke University Press |isbn=978-0-8223-6114-5 |url=https://books.google.ba/books?id=CSgKkAEACAAJ |language=en |chapter=Becoming Mexico: The Conflictive. Search for a North American Nation}}</ref> Како су нове независне државе коначно ушле у свјетску привреду након завршетка [[Француски револуционарни ратови|Француске револуције]] и [[Наполеонови ратови|Наполеонових ратова]], када су се привреде Европе и Сједињених Држава опорављале и агресивно тражиле нова тржишта за продају својих производа након више од двије деценије прекида. На крају, Шпанска Америка се могла повеза са свјетским тржиштем само као извозник сировина и потрошач готових сировина.{{sfnm|1a1=Lynch|1y=1986|1p=341–342, 352–355|2a1=Rodríguez|2a2=Jaime|2y=1998|2p=219–222, 240–244|3a1=Kinsbruner|3y=2000|3p=133–136}}
 
=== Друштво ===
Ред 230:
Независност од шпанске круне захтијевала је солидарност свих друштвених слојева. Међутим, свака друштвена фракција имала је своје идеје како би мјесно друштво требало изгледати и како би изгледало након осамостаљена.{{sfn|Hamnett|1997|p=279–328}} То је утицало на способност друштава да се лако интегришу због нејединства њихових идеја о будућим политичким системима и идеологијама, што је исходовало већим сукобима када је у питању консолидација државе.{{sfn|Lynch|2001|p=58–73}} Ауторитет којум је елитна криолска класа заповиједала омогућавала им је да контролишу државни развој, како би осигурали да остану на власти. Као резултат, новоосноване латиноамеричке државе испуниле би неке од захтјеве других друштвених фракција како би осигурале стабилност и интеграцију свих у друштвено ткиво нове државе, истовремено гарантујући континуирану репродукцију криолске елите у положај моћи и контролу над остатком друштва.{{sfn|Hamnett|1997|p=279–328}}
 
Политичку расправу која је тражила одговоре на ова питања обиљежио је сукоб између либерализма и конзерватизма. Конзервативци су настојали да одрже традиционалне друштвене структуре како би осигурали стабилност; либерали су настојали да створе динамичније друштво и привреду укидањем етнички заснованих друштвених разлика и ослобађањем имовине од економских ограничења. У тежњи да трансформишу друштво, либерали су често усвајали политике које нису добро дочекане у старосједелачкимстаросједилачким заједницама, које су имале користи од јединствене заштите коју им је пружао традиционални шпански закон.{{sfnm|1a1=Lynch|1y=1986|1p=347–351|2a1=Rodríguez|2a2=Jaime|2y=1998|2p=245|3a1=Kinsbruner|3y=2000|3p=142–143}}
 
Независност је покренула [[Аболиционизам|укидање ропства]] у Шпанској Америци, јер се то видјело као дио борбе за независност, а многи робови су стекли [[Манумисија|манумисију]] придруживањем патриотским војскама. У областима у којима ропство није било главни извор радне снаге (Мексико, Централна Америка и Чиле), еманципације се догодила готово одмах након стицања независности. У области у којима је ропство било главни извор радне снаге (Колумбија, Венецуела, Перу и Рио де ла Плате), еманципација се спроводила постепено наредне три деценије, обично прво стварањем закона о [[слободна материца|слободној материци]] и програма за [[Надокнађена еманципација|надокнађену еманципацију]]. Почетком педесетих година 19. вијека, ропство је укинуто у независним државама Шпанске Америке.{{sfn|Lynch|1986|p=347–349}}
Ред 258:
[[Датотека:Captura de La Esmeralda.JPG|мини|усправно|десно|Чилеанска ратна морнарица предвођена Томасом Кокрејном заузела је шпанску фрегату [[шпанска фрегата Есмералда|Есмералда]] у ноћи 5. новембра 1820. године.]]
 
Уједињено Краљевство је жељело да види крај шпанске владавине у Јужној Америци и на крају искористи монопол над потенцијалним важним тржиштима на том простору. Истовремено су жељели да Шпанија као савезник одржи равнотежу снагу у постнаполеонској Европи.<ref name="JOTAS">{{cite journal |last1=Paquette |first1=Gabriel |title=The intellectual context of British diplomatic recognition of the South American republics, C. 1800–18301800—1830 |journal=Journal of Transatlantic Studies |date=1. 3. 2004 |volume=2 |issue=1 |pages=75–95 |doi=10.1080/14794010408656808 |url=https://www.tandfonline.com/doi/abs/10.1080/14794010408656808 |access-date=17. 4. 2021 |language=en |issn=1479-4012}}</ref> Да би то испунила, Уједињено Краљевство је тајно подржавало револуционарне у Јужној Америци. У некој врсти приватног слободног подухвата по закону, послала је људе, финансијску и материјалну подршку како би помогла побуњеницима у борби против Шпаније.<ref>{{cite book |editor1-last=Kaufman |editor1-first=Will |title=Britain and the Americas : culture, politics, and history ; a multidisciplinary encyclopedia. 2. E -– P |date=2005 |publisher=ABC-CLIO |isbn=978-1-85109-431-8 |page=35 |url=https://books.google.ba/books?id=PYvHtQEACAAJ |access-date=17. 4. 2021 |language=en}}</ref><ref>{{cite journal |last1=Ruz |first1=Andrés Baeza |title=Imperio, Estado y Nación en las relaciones entre chilenos y británicos durante el proceso de independencia hispanoamericano, 1806-18311806—1831 |journal=Revista de Historia y Geografía |date=14. 9. 2017 |issue=36 |pages=67–88 |doi=10.29344/07194145.36.335 |url=http://ediciones.ucsh.cl/ojs/index.php/RHyG/article/view/335 |access-date=17. 4. 2021 |language=es |issn=0719-4145}}</ref>
 
Један од најзначајнијих доприноса биле су Британске легије, добровољачка јединица која је се борила под командом Симона Боливара. Ове оружане снаге у свом саставу имале су више од 6000 припадника, а већина су били ветерани Наполеонових ратова.<ref>{{cite book |last1=Arana |first1=Marie |title=Bolivar: American Liberator |date=2013 |publisher=Simon and Schuster |isbn=978-1-4391-1019-5 |pages=217–220 |url=https://books.google.ba/books?id=Ulv8AJAnI4QC |language=en}}</ref> Њихово борбено умјеће највише се истакло у биткама код [[битка код Бојаке|Бојаке]] (1819), [[Битка код Карабоба|Карабоба]] (1821), [[Битка код Пичинча|Пичинча]] (1822) и [[Битка код Ајакуча|Ајакуча]] (1824), које су осигурале независност Колумбије, Венецуеле, Еквадора и Перуа. Боливар је Легије и све оне који су служили у њој описао као „спаситеље моје земље”.<ref>{{cite book |last1=Lynch |first1=John |title=Simón Bolívar (Simon Bolivar): A Life |date=2007 |publisher=Yale University Press |isbn=978-0-300-12604-4 |page=124 |url=https://books.google.ba/books?id=2f4n7PC7PPAC |language=en}}</ref>
 
Многи припадници Краљевске ратне морнарице били су добровољци револуционарних снага. Најпознатији је Томас Кокрејн који је реорганизовао Чилеанску ратну морнарицу, коју су углавном чинили ветерани Краљевске морнарице. Међу многим подвизима истиче се заузимање шпанског утврђења Валдивија 1820; и исте године заузео је водећи брод шпанске јужноамеричке флоте, [[шпанска фрегата Есмералда|Есмерадлу]], у луци Каљао.<ref>{{cite book |last1=Henty |first1=George Alfred |title=With Cochrane the Dauntless: A Tale of the Exploits of Lord Cochrane in South American Waters |date=1897 |publisher=Blackie |pages=253–55 |url=https://books.google.ba/books?id=qmtWAAAAMAAJ |language=en}}</ref> Као што је дао допринос у независности Чилеа, Кокрејн је исто учинио и за Перу, успостављајући ефикасну блокаду и превозећи војне снаге. Затим се преселио у Бразил и учествовао у борби Бразила за независност од Португалије. Око 10.000 Британаца служио је у Јужној Америци у борби против Шпаније, према подацима из 1819. године.<ref>{{cite book |last1=Halévy |first1=Élie |title=The Liberal Awakening, 1815-18301815—1830 |date=1949 |publisher=Benn |pages=126–27 |url=https://books.google.ba/books?id=eoC1AQAACAAJ |language=en}}</ref>
 
Британска дипломатија је такође имала кључну улогу; истиче се улога министара спољних послова [[Роберт Стјуарт|Роберта Стјуарта]] и [[Џорџ Канинг|Џорџа Канинга]], који су жељели да виде пропаст шпанских јужноамеричких колонија. Стјуартова највеће достигнуће било постизање договора са европским силама на [[Конгрес у Ахену|Ахенском конгресу]] 1818. и [[Конгрес у Верони|Веронском конгресу]] 1822. године. На њима је донесена одлука о блокади помоћи Шпанији, што је инхибирало њено поновно освајање Јужне Америке.<ref>{{cite book |last1=Miller |first1=Rory |title=Britain and Latin America in the 19th and 20th Centuries |date=2014 |publisher=Routledge |isbn=978-1-317-87029-6 |page=36 |url=https://books.google.ba/books?id=SMgFBAAAQBAJ |language=en}}</ref> Са Краљевском морнарицом која је [[контрола мора|контролисала океане]], ово је поставило приоритет — они су такође били одлучујући фактор у борби за независност одређених латиноамеричких земаља.<ref name="JOTAS" />
Ред 269:
{{види још|Споразум Адамс—Онис|Република Западна Флорида|Република Источна Флорида|Побуњенички корсари}}
 
До интервенције Сједињених Држава дошло је због два различита узрока територијакне анексије и побуне на шпанским територијама.<ref>{{cite book |last1=Smith |first1=Joseph |title=The United States and Latin America: A History of American Diplomacy, 1776-20001776—2000 |date=2005 |publisher=Routledge |isbn=978-1-134-24532-1 |pages=3-18 |url=https://books.google.ba/books?id=5l5_AgAAQBAJ |language=en}}</ref><ref>{{cite book |last1=Leonard |first1=Thomas |last2=Buchenau |first2=Jurgen |last3=Longley |first3=Kyle |last4=Mount |first4=Graeme |title=Encyclopedia of U.S. - Latin American Relations |date=2012 |publisher=CQ Press |isbn=978-1-60871-792-7 |url=https://books.google.ba/books?id=tIOzDAAAQBAJ |language=en}}</ref><ref>{{cite journal |last1=Blaufarb |first1=Rafe |title=The Western Question: The Geopolitics of Latin American Independence |journal=The American Historical Review |date=1. 6. 2007 |volume=112 |issue=3 |pages=742–763 |doi=10.1086/ahr.112.3.742 |url=https://academic.oup.com/ahr/article/112/3/742/27590 |language=en |issn=0002-8762}}</ref>
 
[[Република Западна Флорида]] била је краткотрајна република 1810. у најзападнијем дијелу шпанске Западне Флориде, коју су након непуна три мјесеца Сједињене Државе припојиле и окупирале, а затим су постале дио [[Територија Луизијана|Територије Луизијана]]. Република Источна Флорида била је још једна република коју су побуњеници прогласили против шпанске владавине у Источној Флориди, а који су безуспјешно жељели припајање Сједињеним Државама. [[Споразум Адамс—Онис|Флоридски споразум]] потписа је 1819. између Шпаније и Сједињених Држава, а њима је Шпаније препустила цијелу Флориду Сједињеним Државама.
Ред 278:
 
=== Русија ===
Шпанска ратна морнарица била је тотално демонтирана катастрофалном поморском политиком и потиснута у други план ратом против Наполеона. До 1817. руски император [[Александар I Павлович|Александар I]] је подржавао реакционарне владе. Фердинанд VII се обратио руском императору за куповину пловила. Александар је пристао на продају неких пловила. О коначном споразуму су преговарали у Мадриду [[Дмитриј Таташчев]], руски амбасадор у Шпанији, и [[Франсиско де Егија]], шпански министар рата. Споразум је очигледно био познат само овој двојици и самом краљу. Текст купопродајног споразума није пронађен у архиви шпанске ратне морнарице. Ова дипломатска трансакција прикривена је у најдубљој тајности шпанске ратне морнарице и министарства поморства.<ref>{{cite book |last1=Bartley |first1=Russell H. |title=Imperial Russia and the Struggle for Latin American Independence, 1808–18281808—1828 |date=1978 |publisher=University of Texas Press |isbn=978-0-292-73812-6 |url=https://books.google.ba/books?id=MiRrAAAAMAAJ |language=en |chapter=3}}</ref>
 
Тражена флота састојала би се од 5 ратних бродова и 3 фрегате. Ескадрила би била испоручена у Кадиз, прописно наоружана и снабдјевена. Долазак руске флоте у Кадис у фебруару 1818. није био по вољи шпанској морнарици, која је била незадовољна лошим стањем у којем су пронађени неки наводно нови бродови: између 1820. и 1823. сви ратни бродови су повучени из употребе као бескорисни. Овај фијаско ставио је тачку на читав план за поновно освајање Рио де ла Плате, који ће се завршити побуном шпанске војске у Кадизу. Једна од фрегата (Марија Исабел ака Патрики) заробљена је 1818 у Пацифику, након побуне једног од транспортера шпанских трупа који је прешао на страну америчких побуњеника испоручујући све кључеве, руте и сигнале за заробљавање фрегате. Само двије руске фрегате су пружале важне услуге на Карибима у одбрани Кубе, иако су кренуле само у једном смјеру, изгубиле се и потонуле по доласку у Хавану.<ref>{{cite journal |last1=Robertson |first1=William Spence |title=Russia and the Emancipation of Spanish America, 1816-18261816—1826 |journal=The Hispanic American Historical Review |date=1941 |volume=21 |issue=2 |pages=196–221 |doi=10.2307/2507393 |url=https://www.jstor.org/stable/2507393?origin=crossref&seq=1 |access-date=17. 4. 2021 |language=en |issn=0018-2168}}</ref>
 
=== Португалија ===
Ред 289:
Прва португалска инвазија догодила се 1811. у знак подршке опкољеном граду Монтевидео. Португалским инвазионим снагама комендовао је гувернер и генерални капетан Капетаније Рио Гранде де Сан Педро, Дијего де Соуза, а њихов декласирани циљ био је да помогну Монтевидеу и вицекраљу Рио де ла Плата, Франсиску Хавијеру де Елиу, којег су у окружењу држале револуционарне снаге из Рио де ла Плата. Инвазија је укључивала сукобе са источним снагама које је предводио [[Хосе Хервасио Артигас]]. Послије краткотрајног споразума, Португалци нису у потпуности напустили окупирану територију.
 
Друга португалска инвазија или рат против Артигаса 1816, који је довео до оружаног сукоба од 1816. до 1820. на цијелој територији Оријенталне Републике Уругвај, у аргентинској Месопотамији и јужном Бразилу, а који је резултовао португалском анексијом Банда Оријентала, који је постао покрајина [[Сисплатина]]. Ова анексија довела је до прекида односа са Шпанијом,<ref>{{cite journal |last1=Resnick |first1=Enoch F. |title=A family imbroglio: brazil's invasion of the banda oriental in 1816 and repercussions on the iberian peninsula 1816-18201816—1820 |journal=Revista de História |date=22. 3. 1975 |volume=51 |issue=101 |pages=179–205 |doi=10.11606/issn.2316-9141.rh.1975.132737 |url=https://www.revistas.usp.br/revhistoria/article/view/132737 |access-date=17. 4. 2021 |language=en |issn=2316-9141}}</ref> која је припремила војску у Шпанији да поврати Монтевидео и нападе Рио де ла Плате, али овај подухват је прекинут побуном цјелокупне војске у Кадизу 1820. године.<ref>{{cite journal |last1=Anna |first1=Timothy E. |title=The Buenos Aires Expedition and Spain's Secret Plan to Conquer Portugal, 1814-1820* |journal=The Americas |date=1977 |volume=34 |issue=3 |pages=356–380 |doi=10.2307/981312 |url=https://www.cambridge.org/core/journals/americas/article/abs/buenos-aires-expedition-and-spains-secret-plan-to-conquer-portugal-18141820/812DA0CF6570C14E81F67E3F5DB873A4 |access-date=17. 4. 2021 |language=en |issn=0003-1615}}</ref> Португалија је покушала да осигура своју анексију тако што била прва земља која је 1821. дала међународно признање независности републикама Шпанске Америке.
 
== Преглед ==
Ред 386:
== Литература ==
{{почетак референци|2}}
* {{cite journal |ref=harv |last1=Hamnett |first1=Brian R. |title=Process and Pattern: A Re-examination of the Ibero-American Independence Movements, 1808–18261808—1826 |journal=Journal of Latin American Studies |date=1997 |volume=29 |issue=2 |pages=279–328 |doi=10.1017/S0022216X97004719 |url=https://www.cambridge.org/core/journals/journal-of-latin-american-studies/article/abs/process-and-pattern-a-reexamination-of-the-iberoamerican-independence-movements-18081826/4855FF788A69508048BFAE206AAF0E4A |access-date=10. 4. 2021 |language=en |issn=1469-767X}}
* {{cite book |ref=harv |last1=Mills |first1=Kenneth |last2=Taylor |first2=William B. |last3=Graham |first3=Sandra Lauderdale |title=Colonial Latin America: A Documentary History |date=2002 |publisher=Rowman & Littlefield |isbn=978-0-8420-2997-1 |url=https://books.google.ba/books?id=jssW4BK6h7cC |access-date=10. 4. 2021 |language=en}}
* {{cite book |ref=harv |last1=Lynch |first1=J. |title=Latin America Between Colony and Nation: Selected Essays |date=2001 |publisher=Palgrave Macmillan UK |isbn=978-1-349-41856-5 |url=https://books.google.ba/books?id=o2H2jwEACAAJ |access-date=11. 4. 2021 |language=en |chapter=Spanish America's Poor Whites: Canarian Immigrants in Venezuela, 1700–18301700—1830}}
* {{cite book |ref=harv |last1=Lynch |first1=John |title=The Spanish American Revolutions, 1808-18261808—1826 |date=1986 |publisher=Norton |isbn=978-0-393-95537-8 |url=https://books.google.ba/books?id=YqmDQgAACAAJ |access-date=11. 4. 2021 |language=en}}
* {{cite book |ref=harv |last1=Rodríguez |first1=O. |last2=Jaime |first2=E. |title=The Independence of Spanish America |date=1998 |publisher=Cambridge University Press |isbn=978-0-521-62673-6 |url=https://books.google.ba/books?id=QQWJ4nzGNKMC |access-date=11. 4. 2021 |language=en}}
* {{cite book |ref=harv |last1=Kinsbruner |first1=Jay |title=Independence in Spanish America: Civil Wars, Revolutions, and Underdevelopment |date=2000 |publisher=UNM Press |isbn=978-0-8263-2177-0 |url=https://books.google.ba/books?id=d3-YevdqgfYC |access-date=11. 4. 2021 |language=en}}
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Ратови_за_независност_Шпанске_Америке”