Влада Обрадовић Камени — разлика између измена

 
=== Борбе у источној Босни ===
У ноћи 4/5. новембра 1942. борци Шесте источнобосанске бригаде и Трећег сремског одреда су се са двадесет чамаца пребацили преко [[Сава|Саве]] и прешли у источну Босну. За сремске партизане ово је био сасвим други терен и нова средина, други услови живота и нови непријатељ — [[Југословенска војска у отаџбини|четници]]. Велики број сремских бораца, укључујући и Каменог, тешко је схватао партизанско-четничке односе, пошто у [[Срем]]у није било четника, а посебне нејасноће су им стварале поделе међу самим четницима у источној Босни на [[Драгослав Рачић|Рачићеве]], [[Радивоје Керовић|Керовићеве]] и Бижићеве.{{напомена|'''Драгослав Рачић''' (1905—1945) био је капетан ЈВ и изасланик [[Драгољуб Михаиловић|Драже Михаиловића]] са задатком да са осталим официрима, међу којима је био капетан [[Стеван Дамјановић Леко]] (1911—1945), обједини све четничке групе и организационо их учврсти. '''Радивоје Керовић''' (1913—1946) био је четнички војвода, који је окупљао локалне сељаке и главни поборник примирја са окупатором на Мајевици. '''Ђуро Бижић''' (—1942) био је жандармеријски наредник који је имао јак утицај у неколико четничких батаљона и добре везе са имућнијим сељацима и бијељинском чаршијом.{{sfn|Николић|1980|pp=90—91}}}} Након преласка Саве, код [[Бродац Доњи|Бродца Доњег]] партизани су продужили према [[Мајевица|Мајевици]] и селу [[Доња Трнова|Доња Транови]], код [[Угљевик]]а, где се налазио [[Главни штаб НОП одреда Босне и Херцеговине|Главни штаб НОП одреда БиХ]].
Крајем [[1942]]. године са Посавским батаљоном, који се укључио у састав [[Шеста пролетерска источнобосанска ударна бригада|Шесте источнобосанске ударне бригаде]] прешао је у источну [[Босна|Босну]]. Касније је постао командир у Другом батаљону [[Друга војвођанска ударна бригада|Друге војвођанске ударне бригаде]] и учествовао је у разним борбама; за ослобођење [[Сребреница|Сребренице]], [[Власеница|Власенице]], [[Зворник]]а, Цапарде, на [[Мајевица|Мајевици]] и [[Брич]]у. Више пута је био рањен и због тога пребачен у [[Срем]] на лечење и опоравак.
 
Крајем [[1942]]. године са Посавским батаљоном, који се укључио у састав [[Шеста пролетерска источнобосанска ударна бригада|Шесте источнобосанске ударне бригаде]] прешао је у источну [[Босна|Босну]]. Касније је постао командир у Другом батаљону [[Друга војвођанска ударна бригада|Друге војвођанске ударне бригаде]] и учествовао је у разним борбама; за ослобођење [[Сребреница|Сребренице]], [[Власеница|Власенице]], [[Зворник]]а, Цапарде, на [[Мајевица|Мајевици]] и [[Брич]]у. Више пута је био рањен и због тога пребачен у [[Срем]] на лечење и опоравак.
 
У јесен [[1943]]. постао је члан Месног Народноослободилачког одбора, али је убрзо као командир прешао у [[Србија|Србију]] пратећи групу војно-политичких руководилаца које је [[Врховни штаб НОВЈ|Врховни штаб НОВ и ПОЈ]] упутио преко [[Срем]]а у Србију. Када је у рејону села [[Дучина|Дучине]], погинуо [[Јован Вуксан Моша]], командант батаљона, преузео је његову дужност. Овај батаљон се после месец дана борбе у Србији вратио у Срем, у састав [[Први сремски партизански одред|Првог сремског партизанског одреда]], да би јуна [[1944]]. постао Трећи батаљон [[Шеста војвођанска ударна бригада|Шесте војвођанске ударне бригаде]].