Милица Стојадиновић Српкиња — разлика између измена

 

== Биографија и књижевни рад ==

Милица Стојадиновић Српкиња рођена је у [[срем]]ском селу Буковцу [[6. јул]]а 1828. године (по неким изворима 22. марта 1828) и била је једна од најзнатнијих личности у српском народу. [[Вук Стефановић Караџић]] ју је волео као своје дете и називао је „моја кћи из Фрушке“. [[Петар II Петровић Његош|Његош]] је говорио о тој лепој и младој девојци; „Ја појета, она појета, да нијесам калуђер, ето кнегиње [[Црна Гора|Црној Гори]]!“ Кнез [[Михаило Обреновић|Михаило]] био јој је више но заштитник: одан пријатељ. Када је долазила у [[Београд]], београдски књижевници су је дочекали како се ниједан српски писац дотле није био дочекао. [[Љубомир Ненадовић|Љубомир П. Ненадовић]] величао је у својим стиховима, славио њене „лепе песме“ и „чуства права“. [[Ђорђе Рајковић]] јој је посвећивао своје стихове. [[Иван Мажуранић]], прослављени песник Смрти Смаил-аге Ченгића, долазио је да је види. [[Јован Суботић]] силазио је са своје висине славом овенчанога песника и говорио са њом као једнак са једнаким. И ван скромних граница српске књижевности било се чуло име ове необичне девојке: [[Јохан Габријел Сајдл]] посветио joj једну пријатељску песму; са [[Лудвиг Аугуст фон Франкл|Лудвигом Аугустом фон Франклом]] била је у преписци, и у својој старости песник је сачувао верну и нежну успомену на пријатељицу из младих дана; чешка приповедачица [[Божена Њемцова|Божана Њемцова]] њена је пријатељица са којом се дописује. Листови су доносили њене слике, по свима крајевима причало се о песникињи из [[Фрушка гора|Фрушке горе]], људи су долазили да је виде.

 

Као даровито дете сеоског попа у [[Врдник]]у објављивала је већ у својој тринаестој години, [[1847]]. у [[Сербски народни лист|Сербском народном листу]] прву песму. Она је била жарки родољуб („жарка родољубица“) и поздравила је пламен који је 1848. био захватио целу стару Европу као прву светлост младе слободе српске. Певала је о „славенској липи“, као о „дрвећу слободе“ у Француској, [[Книћанин]]а и његове добровољце са [[Фес (капа)|фесовима]] и са кубурлијама за појасом, [[стеван Шупљикац|војводу Стевана Шупљикца]], за којега су се толике наде везивале, све јунаке трагичне и крваве Буне. У оделу од три народне боје, она је ишла пред народним поворкама које су из Фрушке горе стизале у [[Вуковар]]. Када су се ствари окренуле рђаво по Србе, када су се са висина Фрушке горе могла видети [[бачка]] села у пламену, и када се сваки час очекивао прелаз [[Мађари|Мађара]] у Срем, осамнаестогодишња девојка, која је читала [[Фридрих Шилер|Шилерову]] Јованку Орлеанку, заветовала се да ће са гитаром у руци отићи у српски логор и песмом распаљивати гнев и храброст српских бораца.

 

:Срце га прво Косову води...

 

Своме пријатељу Франклу пише она о српском народу: „Он заслужује да буде у страном свету уздигнут, ма да није достигао онај врхунац образовања који су срећни народи давно достигли, јер ми је народ столећима био опкољен тамом несреће, која још притискује понеки лепи део српскога народа“. „Српкост“ и „љубав к роду“, то је главна, ако не и једина жица њене лире. Као и сви који су певали у њено доба, она велича спомене старе славе и сјаја, [[Стефан Душан|Душана]] и његове походе и победе; она тужи над гробовима где су покопане наде српске, лије сузе над [[Косово и Метохија|Косовом]], над мртвом главом честитога Кнеза и плахога [[Милош Обилић|Милоша Обилића]]. Она велича ускрс народа српског, [[Карађорђе Петровић|Карађорђа]], [[Хајдук Вељко|Хајдук-Вељка]], [[Милош Обреновић|Милоша Обреновића]].