Адолф Хитлер — разлика између измена

Руководство Немачке радничке партије чинио је извршни комитет састављен од старих чланова који су сматрали да је Хитлеров утицај сувише ојачао. Искористивши његову одсутност, чланови комитета су се побунили против његовог руковођења партијом и удружили су се са групом социјалиста из [[Аугзбург]]а. Хитлер се у Минхен вратио 11. јула 1921. и запретио је члановима комитета да ће напустити партију. Знајући да би његов одлазак значио распад партије, искористио је прилику да свој повратак услови давањем најширих „диктаторских“ овлашћења. Разљућени чланови комитета, укључујући и Дрекслера, снажно су се успротивили овом Хитлеровом захтеву. У међувремену, у јавности се појавио анонимни летак на којем је писало „Адолф Хитлер: Да ли је он издајник?“, у којем је критикована његова жудња за влашћу као и силеџије које је окупио око себе. Хитлер је на објављивање овог чланка у Минхенским новинама реаговао тужбом и након што је суд пресудио у његову корист, исплаћена му је одређена скромна сума на име одштете.

 

 

Хитлерови ватрени говори које је држао у пивници, нападајући Јевреје, социјал-демократе, либерале, реакционарне монархисте, капиталисте и комунисте, почели су да привлаче све већу пажњу јавности. Његови рани следбеници постали су [[Рудолф Хес]], бивши пилот ратног ваздухопловства [[Херман Геринг]] и армијски капетан [[Ернст Рем]], који је постао вођа нацистичке парамилитарне организације под називом [[Штурмабтајлунг|СА]] одреди ({{јез-нем|Sturmabteilung}} или „јуришни батаљон“), која је имала задатак да обезбеђује одржавање митинга и напада политичке противнике. Хитлер је такође асимилирао и независне групе, као што је била нирнбершка ({{јез-нем|Deutsche Werkgemeinschaft}}) под вођством [[Јулијус Штрајхер|Јулијуса Штрајхера]] који је касније постао [[гаулајтер]] Франконије. Његова политичка активност привукла је пажњу локалних пословних људи који су га примили у своје окружење што му је омогућило да дође у контакт и са ратним херојем генералом [[Ерих Лудендорф|Ерихом Лудендорфом]].

 

После неуспелог покушаја свргавања републике, Хитлер се у даљим политичким активностима руководио „легалитетном стратегијом“ — ова стратегија подразумевала је формално поштовање закона [[Вајмарска република|Вајмарске републике]] у циљу легалног доласка на власт. Неки од чланова странке, нарочито унутар СА, противили су се оваквој стратегији — Рем се подругивао Хитлеру називајући га Адолф Легалите.

 

== Долазак на власт ==