Сезар Франк — разлика између измена

=== Златни период ===

Период од почетка 1870-их до смрти је убедљиво најзначајнији за Франков опус. Тада настаје неколико симфонијских дела, најзначајније камерне композиције, још две опере, један ораторијум, једна кантата, те бројна дела за оргуље, клавир и хармонијум.

Франк се враћа симфонијској музици 1872. године, поемом "Избављење" (Rédemption), својеврсном хибриду ораторијума и традиционалне симфонијске композиције, писаном у два дела, за оркестар, наратора, женски и мешовити хор.

Следе поеме "Еолиде" (Les Éolides, 1875-76), "Уклети ловац", (Le Chasseur maudit, 1881-82, за оркестар и клавир), "Генији" (Les Djinns, 1884, за оркестар и клавир) и "Психе" (Psyché, 1886-87, за оркестар и хор). Мада је принцип концертантне музике веома типичан за француску музику, Франк се није враћао "правом" клавирском концерту после младалачких дела, иако је клавир (као што је истакнуто) присутан у његовим поемама. Ипак, 1886. године пише дело у коме се звучно "сукобљавају" клавир и симфонијски оркестар — "Симфонијске варијације у фис-молу" (1886). После великог успеха те композиције, осмелио се да пише симфонију. Наиме, крајем 19. века, после вишедеценијске "кризе" традиционалне симфоније, она се поново јавља у опусима бројних европских композитора. Франк је своју Симфонију у де-молу компоновао две године, од 1886. до 1888. Интересантно, за разлику од већине тадашњих симфонија, конципирана је троставачно, што је у духу француске традиције 18. и раног 19. века. На пољу оркестрације и инструментације, куриозитет представља истицање [[енглески рог|енглеског рога]], примарно у другом ставу, када овај инструмент добија готово солистички третман. Но, за разлику од ранијих сличних дела, симфонија је дочекана доста хладно, како од публике, тако и од критике: Франк је, најпре, једва успео да обезбеди њено премијерно извођење (и то од стране студентског оркестра Конзерваторијума), а потом је дело нападнуто као "превише немачко", уз додатне коментаре како се чини да садржи сакривени [[програмска музика|програм]].

На пољу сценске музике, Франк пише још две опере: "Улда" (Hulda, 1882-85) и "Жизела" (Ghiselle, 1889), које су и данас повремено на репертоару оперских кућа. Далеко су, пак, значајнија његова духовна сценска дела: ораторијум "Блаженства" ("Les Beautitudes", 1869-79) и кантата "Ребека" ("Rébecca", 1880-81).

Од дела за соло-клавир, најзначајније дело из овог периода представља Прелудијум, корал и фуга (1884), објављен постхумно.

На пољу камерне музике, помена су вредни Клавирски квинтет у Еф-дуру (1878—79), Гудачки квартет (1889), те, надасве, Соната за виолину и клавир у а-молу (1886). Ово дело је посвећено Ежену Исаију, те ју је овај виолиниста добио као поклон у јутро свог венчања и (према појединим наводима) извео на сопственој свадби. Поред виртуозитета виолинског парта, дело карактерише изузетно захтевна деоница клавира, те ово дело данас представља једно од најзначајнијих дела виолинске и камерне музике уопште.