Сезар Франк — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене
Ред 51:
==== Симфонијска дела ====
Франк се враћа симфонијској музици 1872. године, поемом "Избављење" (Rédemption), својеврсном хибриду ораторијума и традиционалне симфонијске композиције, писаном у два дела, за оркестар, наратора, женски и мешовити хор.
 
Следе поеме "Еолиде" (Les Éolides, 1875-76), "Уклети ловац", (Le Chasseur maudit, 1881-82, за оркестар и клавир), "Генији" (Les Djinns, 1884, за оркестар и клавир) и "Психе" (Psyché, 1886-87, за оркестар и хор). Мада је принцип концертантне музике веома типичан за француску музику, Франк се није враћао "правом" клавирском концерту после младалачких дела, иако је клавир (као што је истакнуто) присутан у његовим поемама. Ипак, 1886. године пише дело у коме се звучно "сукобљавају" клавир и симфонијски оркестар — "Симфонијске варијације у фис-молу" (1886). После великог успеха те композиције, осмелио се да пише симфонију. Наиме, крајем 19. века, после вишедеценијске "кризе" традиционалне симфоније, она се поново јавља у опусима бројних европских композитора. Франк је своју Симфонију у де-молу компоновао две године, од 1886. до 1888. Интересантно, за разлику од већине тадашњих симфонија, конципирана је троставачно, што је у духу француске традиције 18. и раног 19. века. На пољу оркестрације и инструментације, куриозитет представља истицање [[енглески рог|енглеског рога]], примарно у другом ставу, када овај инструмент добија готово солистички третман. Но, за разлику од ранијих сличних дела, симфонија је дочекана доста хладно, како од публике, тако и од критике: Франк је, најпре, једва успео да обезбеди њено премијерно извођење (и то од стране студентског оркестра Конзерваторијума), а потом је дело нападнуто као "превише немачко", уз додатне коментаре како се чини да садржи сакривени [[програмска музика|програм]].
Следе поеме "Еолиде" (Les Éolides, 1875-76), "Уклети ловац", (Le Chasseur maudit, 1881-82, за оркестар и клавир), "Генији" (Les Djinns, 1884, за оркестар и клавир) и "Психе" (Psyché, 1886-87, за оркестар и хор).
 
Мада је принцип концертантне музике веома типичан за француску музику, Франк се није враћао "правом" клавирском концерту после младалачких дела, иако је клавир (као што је истакнуто) присутан у његовим поемама. Ипак, 1886. године пише дело у коме се звучно "сукобљавају" клавир и симфонијски оркестар — "Симфонијске варијације у фис-молу" (1886). После великог успеха те композиције, осмелио се да пише симфонију. Ово је представљало одређен изазов, наиме, крајем 19. века, после вишедеценијске "кризе" традиционалне симфоније, она се поново јавља у опусима бројних европских композитора.
 
Франк је своју "Симфонију у де-молу" компоновао две године, од 1886. до 1888. Интересантно, за разлику од већине тадашњих симфонија, конципирана је троставачно, што је у духу француске традиције 18. и раног 19. века. На пољу оркестрације и инструментације, куриозитет представља истицање [[енглески рог|енглеског рога]], примарно у другом ставу, када овај инструмент добија готово солистички третман.
Но, за разлику од ранијих сличних дела, симфонија је дочекана доста хладно, како од публике, тако и од критике: Франк је, најпре, једва успео да обезбеди њено премијерно извођење (и то од стране студентског оркестра Конзерваторијума), а потом је дело нападнуто као "превише немачко", уз додатне коментаре како се чини да садржи сакривени [[програмска музика|програм]].
 
==== Сценска дела ====