Георг Вилхелм Фридрих Хегел — разлика између измена

Хегел је био последњи од главних представника филозофског покрета познатог под именом [[идеализам|немачки идеализам]], који се развио пред крај [[18. век]]а, углавном као реакција на филозофију Имануела Канта. Његови главни представници, поред Хегела, били су ФихтФихте и Шелинг. Идеализам је имао значајну улогу у филозофском животу Немачке, све до четврте деценије [[19. век]]а. Као и његове колеге, Хегел је био убеђен да Кантова филозофија не представља последњу реч у филозофији, пошто преко њених принципа није било могуће замислити једну „уједињену теорију стварности”, што је био крајњи циљ његове филозофије. За Хегела, као и његове претходнике, „уједињена теорија стварности” је она која је у стању дати систематска објашњења свих облика стварности, с полазиштем у једном принципу, или субјекту. Те облике стварности не чине само соларни системи, физичка тела и различити типови органског живота, на пример, [[биљке]], [[животиње]] и [[човек|људска бића]], већ такође физички феномени, друштвени и [[политика|политички]] облици организације, као и [[уметност|уметничко]] стваралаштво и постигнућа у другим деловима културе, као што су [[религија]] и филозофија. Хегел је веровао да је један од суштинских задатака филозофије, систематско објашњење свих тих различитих феномена с полазиштем у једном једином принципу, односно, другим речима, успостављање „уједињене теорије стварности”. Веровао је у то, пошто је сматрао да једино теорија такве природе може дати предност [[знање|знању]] уместо [[веровање|веровању]]. Хегелов циљ овде, освајање веровања, дефинише његов филозофски програм, као што је случај са другим немачким идеалистима у ширем контексту филозофије немачког [[просветитељство|просветитељства]].

Иако Хегел разум сматра сумом све стварности, заговара да га не треба схватати кроз [[Барух Спиноза|Спинозин]] модел супстанци. Предлаже да се разум схвати као процес који има свој крајњи циљ, а то је спознаја разума кроз самог себе. Пошто је разум свеукупна стварност, циљ ће се постићи када разум препозна самога себе као апсолутну стварност. Сходно томе, задатак филозофије је да да кохерентну представу тог процеса, а који на крају води до самоспознаје разума. Хегел је представио тај процес преко аналогије са моделом развоја једног [[организам|организма]], који се дешава у више слојева. Основна претпоставка која управља тим процесом је да разум треба схватити преко парадигме једног „живог организма”. Хегел схвата живи организам као један ентитет који представља успешну реализацију плана, где су саздане све његове индивидуалне карактеристике. Назвао је тај план „концепт једног ентитета”, посматрајући његову успешну реализацију кроз развојни процес, туу ком свака од његових индивидуалних карактеристика стиче спознају о стварности. У складу са овим претпоставкама, Хегел разликује концепт разума од процеса његове успешне реализације. У филозофском систему који је назвао ''-{Wissenschaft der Logik}-'' (Наука о логици), детаљно излаже концепт разума. У првом делу тог система, расправља о више његових елемената, постављајући их у један систематски контекст, док је сам процес његове реализације представио у друга два дела свог система, ''-{Philosophie der Natur}-'' (Филозофија природе) и ''-{Philosophie des Geistes}-'' (Филозофија духа). Осим своје систематске функције, а која се састоји од представљана разума на хегеловски начин, односно као свеукупне или апсолутне стварности, оба дела, у сваком случају понаособ, имају једну специфично [[материјализам|материјалистичку]] функцију. У ''Филозофији природе'', Хегел покушава да да један обиман опис свих аспеката природних феномена, кроз један систем чињеница који се временом све више усложава. Полази од простијих концепата као што су [[простор]], [[време]] и [[материја]], да би завршио са теоријом о животињском организму. ''Филозофија духа'' се бави различитим [[психологија|психолошким]], [[социологија|социолошким]] и [[култура|културним]] облицима стварности. Карактеришу је претпоставке о постојању ствари као што су истинске или духовне чињенице, које не сматра субјективним стањима свести, већ независним стварима са објективном егзистенцијом. Као њихове примјере наводи [[држава|државу]], [[уметност]], [[религија|религију]] и [[историја|историју]].

Чини се да таква филозофија водидоводи надо револуционарнереволуционарних закључкезакључака. Дијалектички процес прави од промене основни принцип живота; ниједно стање није трајно; на сваком степену ствари находи се једна противречност коју може да разреши само „борба супротности“. Према томе, највиши закон политике је [[слобода]] — која држи отворен пут ка променама; историја је растење слободе, и држава јесте, или би требало да је организована слобода. У другу руку, учење да је „стварност умна“ има једну конзервативну боју: свако стање, мада је одређено да ишчезне, има божанско право које му припада као једном нужном степену у развитку; у извесном смислу брутална је истина да је „све што постоји добро“. И као што је јединство циљ развитка, поредак је први услов слободе.