Синагога у Бјеловару — разлика између измена

Јевреји су се с простора средње Европе доселили у панонску Хрватску средином 18. века У Војну крајину дошли су преко Аустрије и Мађарске, чији су поједини диелови били опустошени након турских освајања и тако постали погодни за насељавање. У то време, највећи број Јевреја био је у Дарувару због иницијативе грофовске породице Јанковић ''„која позива из аустријских земаља обртнике, земљораднике и трговце у Дарувар и околицу“''.<ref>5 MIROSLAV KUZLE, Židovi u našoj županiji, u: Pučki kalendar Bjelovarsko-bilogorske županije, (ur.)

Stjepan Horvat, 2000, 120.</ref> Доласку Јевреја поред овогпозива допринела је и модернизација саобраћајне инфраструктуре, односно изградња железничке пруге на релацији Барц-Вировитица-Дарувар 1885. године. Највећи број Јевреја био је у Дарувару све до почетка 20. века, када је примат преузео Бјеловар.

Присутност Јевреја у Бјеловару може се пратити још од оснивања самога града, дакле, од 1756. године. Иако је верска политика тадашње царице Марије Терезије, забранила насељавање Јевреја на подручју Војне крајине, којој је Бјеловар припадао до 1871. године, постојали су изутци. Изузеци су према царичином допуштењу чинили Јевреја „староседиоци“ који су живели у Крајини од 1750-тих година, а били су избеглице из Османског царства. Постојали су и други мање познати прописи који су допустили насељавање Јевреја под посебним условима:{{цитат|„До доношења патента о толеранцији у већини градова (Крижевци, Копривница, Бјеловар, Осијек и др.) Жидовима је било допуштено једнодневно или тродневно задржавање на сајмовима, уз плаћање толеранцијске таксе од 1 до 2 форинте по дану“.<ref>6 LJILJANA DOBROVŠAK, Emancipacija Židova u Kraljevini Hrvatskoj, Slavoniji i Dalmaciji u 19. stoljeću, u: Radovi Zavoda za hrvatsku povijest Filozofskog fakulteta Sveučilišta u Zagrebu, knjiga 37, Zagreb, 2005, 130.</ref>|}}