Хуморална имуност — разлика између измена

Главне ћелије хуморалне имуности су [[Б-ћелије]] адаптивног имунског одговора. У хуморалном имунском одговору Б-ћелије по ступању инфекције и препознавањепрепознавања антигена започињу имунски одговор, за шта су од кључног значаја препознавање [[антиген]]а и секретовање [[антитело|антитела ]]ради уклањања екстрацелуларних агенаса. Механизми хуморалне имуности обухватају опсонизацију и продукцију различитих цитокина којом се елиминишу инфективни агенси у екстрацелуларном простору.

Концепт хуморалне имуности развијен је на основу [[:en:antibacterial|антибактеријских]] особина компоненти серума. [[Ханс Бухнер (биолог)|Ханс Бухнер]] је заслужан за развој теорије хуморалне имуности.<ref name= Metch>[[Elie Metchnikoff|Metchnikoff, Elie]] (1905) [https://archive.org/details/immunityininfec01metcgoog <!-- quote=history of humoral immunity. --> Immunity in infectious disease] (Full Text Version) Cambridge University Press</ref> Године 1890, Бухнер описује алексине као „заштитничке супстанце” садржане у [[Krvni serum|серуму крви]] и другим [[телесна течност|телесним течностима]] и које имају способност убијања [[микроорганизам|микроорганизама]]. Алексини, у новијој номенклатури „комплементи”, по [[Паул Ерлих|Паулу Ерлиху]], показало се да су [[Растворљивост|растворљиве]] компоненте урођеног одговора којикоје доводидоводе до комбинације [[ћелијски-посредованаЦелуларна имуност|ћелијски-посредованећелијске]] и хуморалне имуности. Ово откриће је помогло да се повежу карактеристике [[урођена имуност|урођеног]] и [[Adaptivni imunski sistem|адаптивног имунског одговора]].<ref name= Metch/>

Пратећи октриће бактерије узрочника [[дифтерија|дифтерије]] и [[тетанус]]а из 1888. године, [[Емил фон Беринг]] и [[Китасато Шибасабуро]] показали су да болест не мора да буде узрокована одсамим самих микроорганизамамикроорганизмима. Они су доказали да су довољни филтрати без ћелија даза сенастанак изазове болестболести. Године 1890, филтрати дифтерије, накнадно названи [[дифтерични токсин]]и, коришћени су у циљу [[вакцина]]ције животиња у покушају да се демонстрира да имунизовани серум садржи [[антитоксин]]е које су у могућности да неутралишу активност токсина и и могле би да пренесу имуност неимунизованим животињама.<ref name= G.E>Gherardi E. [http://nfs.unipv.it/nfs/minf/dispense/immunology/lectures/files/foundations_immunology.html The experimental foundations of Immunology] {{Webarchive|url=https://web.archive.org/web/20110530013459/http://nfs.unipv.it/nfs/minf/dispense/immunology/lectures/files/foundations_immunology.html |date=2011-05-30 }} Immunology Course Medical School, University of Pavia.</ref> Године 1897, Пол Ерлих је показао да су формирана [[антитело|антитела]] против биљних токсина [[рицин]]а и [[абрин]]а и предложио је да хипотезу да су ова антитела одговорна за имуност.<ref name= Metch/> Ерлих, уз свог колегу фон Беринга, развили су [[дифетерични антитоксин]]. Ово откриће је постало први велики успех савремене [[имунотерапија|имунотерапије]].<ref name= G.E/> Проналазак специфичних компатибилних антитела постало је главно средство за стандардизацију имуности и идентификацију хроничних инфекција.<ref name= G.E/>