Да би аеробно дисање било могуће неопходно је присуство [[кисеоник]]а. Ово је један од процеса који се често употребљава и при ком се разлаже пириват путем [[гликолиза|гликолизе]] и у ком пириват улазиуjei1лази у [[митохондрија|митохондрије]] како би био потпуно оксидован путем [[Кребсов Циклус|Кребсовог циклуса]]. Производ овог процеса је енергија у облику [[Аденозин-трифосфат|АТП]]-а, путем фоцфорилације НАДХ и ФАДХ2. Редуктивни потенцијал НАДХ и ФАДХ2 се претврара у додатни број молекула [[Аденозин-трифосфат|АТП]]-a (имату на уму да је циљ ћелије да створи што више молекула [[Аденозин-трифосфат|АТП]]-a који представљају енергију) путем [[транспортни ланац електрона|транспортног ланца електрона]] у којем је [[кисеоник]] крајњи прималац [[електрон]]а. Већина молекула [[Аденозин-трифосфат|АТП]]-а створених у ћејилском дисању су производ оксидативне форсфорилације, где су АТП молекули направљени захваљујући хемиосмотичном потенцијалу којим управља катализатор. У савршеним условима, разлагањем једног молекула глукозе до крајњих производа (угљен-диоксида и воде) ствара се 38 молекула [[Аденозин-трифосфат|АТП]]-a у ћелијском дисању. Међутим, обично не дође до 38 молекула АТП јер се неки од молекула енергије утроше на процесе као што је пренос пирогрожђане киселине у [[митохондрија|митохондрије]]. Код [[еукариоте|еукариота]] ћелијско дисање се одвија у [[митохондрија]]ма а код [[прокариоте|прокариота]] у [[ћелијска опна|ћелијској опни]].
Аеробни метаболизам је ефикаснији од анаеробног метаболизма. Почиње са Гликолизом анаеробног метаболизма и наставља са [[Кребсов Циклус|Кребсовим циклусом]] и [[оксидативна фосфорилација|оксидативном фосфорилацијом]].
