Александар Вучо — разлика између измена

| држава_рођења = {{застава|Краљевина Србија}}

| датум_смрти = {{Датум смрти|1985|7|21|1897|9|25}}

| школа =

| награде =

| потпис =

}}

 

== Биографија ==

Александар Вучо рођен је 25. септембра 1897. године у трговачкој породици у [[Београд]]у. Као гимназијалац са седамнаест година (1915), придружио се српској војсци као добровољац и са њом се повукао преко [[Албанија|Албаније]]. Из [[Драч]]а, измучен страхотама повлачења, као и доста његових вршњака одлази у [[Француска|Француску]].

 

На Београд је тих година утицало послератно расположење. Вучо, који је током своје младости доста искусио и доста видео боравећи у Европи и школујући се у француским школама, убрзо је постао незадовољан друштеним приликама и стањем духа у граду. Са пријатељима истомишљеницима основао је [[Београдски надреализам|београдску групу надреалиста]] и почео да се активно укључује у политички живот. Као један од оснивача и потписника манифеста постао је и један од уредника алманаха Немогуће – -{L’impossible}-. Поред поезије објавио је и први сценарио за филм „Љускари на прсима“. Сарађивао је за часопис „Надреализам данас и овде“ и писао у „[[Политика (новине)|Политици]]“ прилоге под псеудонимом Аскерланд.

 

Јавио се почетком 20-их годинама песмама које лирском мекоћом и мелодиозношћу подсећају на [[Милош Црњански|Црњанског]]. Година 1932. била је веома плодна за њега јер је исте изашла чувена поема „Неменикуће – Ћирило и Методије“ али и поема „Хумор Заспало“. У њима је раскид с конвенцијама традиционалног песничког језика доведен до крајности. Оне су пуне вербалних досетки, игри речима, [[каламбур]]а, смелих [[Импровизација (поезија)|импровизација]], бизарних и вибрантних спојева речи, „изван протектората разума“, како је приметио [[песник]]. Поема „Хумор Заспало“ врхунац је те поезије апсурда и алегоричности, најозлоглашеније наше модерно песничко дело, нека врста „Краља Ибија“ српске поезије. Грађена је на [[хумор]]но-[[бурлеска|бурлескним]] [[синтагма (лингвистика)|синтагматским]] спојевима, на звучним подударањима без смисла, насупрот смислу или чак у [[инат]] смислу, на необичним римовањима, понекад блиским начину на који дете доживљава свет. Исте године организована је и чувена изложба надреалиста у павиљону ''Цвијете Зузорић'' у Београду, а већ следеће са Душаном Матићем изашли су „Подвизи дружине Пет петлића“, дело намењено деци, са фотографијама Вучових синова на насловној страни књиге. Ово је Вучово, можда, најуспешније песничко остварење. То је наставак надреалистичких поема али истовремено отварање новог круга у његовом песничком развоју, различитог од претходног и у тематском и у уметничком смислу. [[Експеримент]]и [[звук]]ом и смислом, који су претходно били сами себи сврха, добили су у овој поеми дубље осмишљење. Вербални хумор доведен је у везу с реалним светом градске деце, с њиховим играма и маштањима, с њиховим стварним и измишљеним подвизима. Вучо је тако пружио деци оно што им је најближе, „слободну и живу игру духа“, и створио класично дело наше модерне поезије за децу.

 

Александар Вучо имао је одличну сарадњу са Душаном Матићем са којим га је везивало велико дугогодишње пријатељство. Са њим је објавио и поему „Марија Ручара“ али и коју годину касније роман „Глуво доба“. У периоду од 1936. до 1940. Вучо је био уредник часописа „[[Наша стварност (часопис)|Наша стварност]]“, али будући да су та времена била веома турбулентна и да су се надреалисти држали принципа марксизма и активније учествовали у политици, Вучо је у том периоду чак два пута хапшен, 1937. и 1939. године.<ref name="вућо">{{cite web|title=Александар Вучо |url=https://www.avantgarde-museum.com/hr/museum/kolekcija/umjetnici/aleksandar-vuco~pe4547/ |website=Аvantgarde-museum |accessdate=19. 1. 2019}}</ref> Током народноослободилачке борбе је такође два пута лишен слободе и познато је да је током 1941. године пет месеци провео заточен у бањичком логору.

 

За поезију насталу након рата карактеристично је вишеструко враћање првобитном: враћање у праисторијску прошлост, међу прет[[мит о потопу|потопска]] чудовишта ([[алегорија|алегоријска]] поема о борби против [[фашизам|фашизма]]) „[[Мастодонт]]и“, (1951), „Алге“ (1968), роњење у „прабиљна стања“, у хладни и сеновити свет [[алге|алги]] и другог примарног растиња (''Неповрат Хумора Заспалог'', 1978) повратак властитој песничкој младости.