Википедија

Лазар Арсенијевић — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Ред 21:
[[Датотека:Lazar Arsenijevic Batalaka.jpg|мини|250п|Баталака у старости.]]
 
'''Лазар Арсенијевић Баталака''' ([[Буковик (Аранђеловац)|Земун]], [[1793|око 1795.]]— [[Београд]], 15/[[27. јануар]] [[1869]]) је био српски историчар, министар и државни саветник.
 
== Биографија ==
Ред 27:
Родио се око 1795. године у селу Земуну. Његов отац Арсеније Антонијевић се у Срем преселио после пропасти Кочине крајине 1791. године. Баталака је био синовац знаменитог буковичког проте поп Атанасија Антонијевића. Породица се та старином доселила са обала црногорске реке Пиве. Основну школу је завршио у Земуну, а у Београд је са мајком и братом прешао 1807. године.<ref>Радомир Ј. Поповић, Предговор у Лазар Арсенијевић Баталака, Живот и прикљученија Карађорђа, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 2004, стр. 5, нап. 1.</ref> Образовање је стекао током [[Први српски устанак|Првог српског устанка]] на [[Велика школа Ивана Југовића|Великој школи]] коју је основао [[Иван Југовић]] (Јован Савић). Ту му је професор био и [[Лазар Војновић]] (1783-1812), коме је одржао посмртни говор.<ref name="bora">Бора Чекеринац: Лазар Војновић, Скица за портрет професора Велике школе, „-{Museum}-“, ISSN 1450-8540, 5/2004, Шабац, 2004. године, pp. 95 - 102.</ref>
 
По пропасти устанка, [[1813]], одлази у избеглиштво најпре у [[Аустрија|Аустрију]] где је кратко боравио у [[Нови Сад|Новом Саду]] а потом у [[Русија|Русији]] где је у [[ХоћинХотин|Хоћину]]у и Кишињеву провео више од десет година. У изгнанству је био у вези са истакнутим устаничким вођама ([[Карађорђе Петровић|Карађорђе]], [[Лука Лазаревић|Луком Лазаревићем]], [[Вуле Илић|Вулом Илићем]], [[Јанићије Ђурић|Јанићијем Ђурићем]], [[Сава Филиповић|Савом Филиповићем]] и другима) а издржавао се подучавајући децу имућнијих српских избеглица. У Србију се вратио [[1827]]. године и ступио у државну службу. Најпре је служио у разним надлештвима, у [[Пожаревац|Пожаревцу]], [[Кладово|Кладову]], [[Крагујевац|Крагујевцу]] (где му је 1828. године [[Димитрије Давидовић]] наденуо надимак ''Баталака'' изведено од '''Бата Лака'''<ref>Гојко Десница: "Карађорђе - целокупна историја вожда Србије...", Београд 1977,</ref> тј. '''Бата Лазар'''), [[Београд]]у и [[Смедерево|Смедереву]]. Након династичког преврата у Србији [[1842]], нагло је напредовао у државној служби. Државни саветник постао је [[1842]], потом капућехаја у [[Цариград]]у ([[1846]] — [[1847]]), министар просвете и правде ([[1848]]) и поново министар просвете ([[1852]] — [[1854]]). Поновни династички преврат у Србији ([[1858]]) овога пута се негативно одражава на његову политичку каријеру. После краткотрајног притвора, са осталим државним саветницима у војној болници у Београду пензионисан је 1858. након тога се посветио писању мемоара (1858-1864) и делимично сарадњи са Гарашанином на националној пропаганди.
 
Историографију је задужио управо својим делом које је писао по пензионисању, ''Историја српског устанка''. Значај његовог дела и чењеница да је приликом писања користио много аутентичне историјске грађе и до данас изазива недоумицу да ли се његов рад може сврстати у научну литературу или је пак реч о класичном [[мемоари|мемоарском]] делу. Истовремено, нескривена наклоност Карађорђу и оштри полемички ставови према неким историјским личностима и ауторима ([[Вук Стефановић Караџић|Вуку Караџићу]] на пример) наводе на претпоставку да његов рад садржи и елементе политичког списа. У основи, реч је о једном од важнијих мемоарских дела о Првом српском устанку (први део издат [[1898]], други део [[1899]], а заједно су објављени тек [[1879]]. године). Осим овог дела написао је само још један рад ''Карактеристика Црног Ђорђа'' издато [[1854]]. године.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Лазар_Арсенијевић”