Универзитетска дечја клиника у Београду — разлика између измена

 

Године 1928. године Клиника је на Губеревцу добила зграду "од дрвета и хартије", што је пре свега имао бити завод за заштиту матера и деце.<ref>[https://digitalna.nb.rs/wb/NBS/novine/politika/1935/10/11?pageIndex=00009 "Политика", 11. окт. 1935]</ref> У тој новоизграђеној дрвеној бараци, поред амбуланте и три лекарске собе за преглед и рендгеном, клиника је располагала и са три собе са 25 кревета за лежеће болеснике, као и учионицом за наставу. У амбулантним просторијама, био је смештен и први Дечји диспанзер у Београду, чији је шеф била др [[Смиља Костић-Јоксић]]. Године 1930. године, Клиници је био прикључен и Дом материнског удружења, изграђен у улици Војводе Миленка, чији је први руководилац био доцент др Урош Ружичић.

По одласку професора Грејера, крајем 1926.<ref name="Vreme1935-10-11"></ref> на чело дечје клинике и катедре за педијатрију на Медицинском факултету у Београду постављен је Словенац, проф. др Матија Амброжич, ђак бечке педијатријске школе, који је убрзо схватио да је даљи развој педијатрије уско повезан са развојем дечје хирургије. Он је преузео историјску одговорност за развој педијатрије у Југославији, са идејом да се обједине куративна, превентивна и социјална педијатрија. Реализације ове, за то доба сасвим оригиналне идеје, било је везана за обезбеђивање свестраног физичког, психичког и социјалног развоја деце у Србији. Његовом заслугом започета је изградња [[Универзитетска дечја клиника (зграда)|нове дечје клинике]] у Тиршовој 10 у Београду, са 180 постеља за болеснике, од којих је 80 било за одељење дечје хирургије. Изградња Клинике започета је 4. октобра 1936. године Краљевским Указом Краља Петра другог Карађорђевића и под највишом заштитом Њеног Величанства Краљице Марије. Зграда је завршена 1940. године, на основу пројекта архитекте [[Милан Злоковић|Милана Злоковића]], и „према до тада највишим европским критеријумима за дечју болницу, а по узору на једну париску дечју болницу.” Овај објекат са 180 постеља представљао је најчистији облик српског модернистичког покрета и био један од најважнијих репера београдске модерне архитектуре.