Распад Југославије — разлика између измена

'''Распад Југославије''' настао је као резултат низа политичких немира и сукоба током почетка [[1990е|деведесетих година]] [[20. век]]а. Након смрти [[Јосип Броз Тито|Јосипа Броза]] и распада [[Савез комуниста Југославије|Савеза комуниста Југославије]] дошло је до периода политичких криза [[1980-е|осамдесетих година]], дошло јеи до појачавања сукоба око нерешених питања који су прерасли у [[Југословенски ратови|међуетничке оружане сукобе]] од [[1991]]. и довели до распада [[Социјалистичка Федеративна Република Југославија|Социјалистичке Федеративне Републике Југославије]] (СФРЈ) [[1992]]. године. Ратни сукоби су били мањи у [[Словенија|Словенији]] средином 1991, а у Хрватској (1991—1995) и Босни и Херцеговини (1992—1995) прерасли су у грађанске ратове са десетинама хиљада мртвих.{{напомена|Распад Југославије није довршен у мају 1992. када су УН признале независност Словеније, Хрватске и Босне и Херцеговине. Присталице Југославије у Хрватској и БиХ наставиле су да се боре за државе које су прогласили у време постојања СФРЈ. Од друге половине 1992. у Хрватској средишња државна власт наставила је да води грађански рат против Републике Српске Крајине (РСК), коју су бранили становници Хрватске (првенствено Срби, мање Југословени и други) до њиховог пораза 1995. године. Тек освајањем РСК и протеривањем становника Хрватске који нису признали њену независност стварно је завршен распад Југославије и грађански рат у тој републици. Слично је било у БиХ у којој су присталице Југославије створиле Републику Српску 9. јануар 1992. и оружано је бранили од средишње власти БиХ до новембра 1995. када су пристали да признају да више нису остатак Југославије, или самостална држава, него да су део БиХ.}} Грађански рат на Косову 1998—1999. може се посматрати као наставак [[грађански рат|грађанских ратова]] у Југославији и њеног насилног распада који је почео средином 1991.{{напомена|Милошевић и носиоци власти у Београду нису признали нестанак СФРЈ 1992. Задржали су и име државе Савезна Република Југославија, то јест из имена је избачена само реч социјалистичка. Реч „Савезна” у имену СРЈ је само синоним за раније употребљену реч „Федеративна” у имену СФРЈ. Због тога, и грађански рат на Косову 1998—1999. представља грађански рат вођен у Југославији и рат који је требало да доврши распад Југославије.}}

Након [[Антихитлеровска коалиција|савезничке]] побједе у [[Други светски рат|Другом светском рату]], Југославија је формирана као федерација шест република: [[Социјалистичка Република Словенија|Словенија]], [[Социјалистичка Република Хрватска|Хрватска]], [[Социјалистичка Република Босна и Херцеговина|Босна и Херцеговина]], [[Социјалистичка Република Србија|Србија]], [[Социјалистичка Република Црна Гора|Црна Гора]] и [[Социјалистичка Република Македонија|Македонија]]. Поред република, на подручју Србије су формиране двије аутономне покрајине: [[Социјалистичка Аутономна Покрајина Војводина|Војводина]] и [[Социјалистичка Аутономна Покрајина Косово|Косово]]. Свака од република је имала свој огранак [[Савез комуниста Југославије|Комунистичке партије Југославије]] и владајућу елиту, као и тензије које су ријешене на савезном нивоу. Југословенски модел организације државе, као и „[[средњи пут]]” између [[планска економија|планске]] и [[либерална економија|либералне економије]], имао је релативан успех, а земља је прошла кроз период снажног економског раста и релативне политичке стабилности до осамдесетих година, под чврстом владавином доживотног предсједника [[Јосип Броз Тито|Јосипа Броза Тита]]. Након његове смрти [[1980]], ослабљени систем савезне владе није био у могућности да се носи са растућим економским и политичким разлозима.

Осамдесетих година, [[Албанци у Србији|Албанци на Косову]] су тражили да [[Социјалистичка Аутономна Покрајина Косово]] добије статус конститутивне републике са правом самопоредељења до отцепљења, почевши са [[Немири на Косову 1981.|немирима 1981. године]]. Етничке тензије између косовских [[Албанци|Албанаца]] и [[Срби|Срба]] трајале су током читаве деценије, што је довело до растомраста противљења политичких вођа Срба високој аутономији покрајина и неефикасном систему консензуса на федералном нивоу, који су виђени као препреке остваривању интереса Срба и Југословена да живе у јединственој држави. У таквим околностима као политички вођа у Србији појавио се [[Слободан Милошевић]] 1987. године. Милошевић на челу [[Савез комуниста Србије]] је са присталицама републичког јединства у Србији преузео контролу у аутономним покрајинама Косово и Војводина, а Милошевићеви партијски истомишљеници [[Савез комуниста Црне Горе|Савеза комуниста Црне Горе]] узели власт и у Црној Гори [[1989|1989.]] године. Јачање Милошевића у Србији и присталица јаке средишње власти у Југославији у Црној Гори, изазвало је снажно противљење политичких вођа у Словенији и Хрватској, који су се залагали за демократизацију, али и разградњу Југославије у времену промена [[Револуције 1989.|Револуцијама 1989.]] у средњој и источној Европи.{{sfn|Логос|2019|p=53—54}}

Савез комуниста Југославије се распао у јануару [[1990|1990.]] по федералним линијама, а током 1990, комунисти у неким републикама губе прве вишестраначке изборе одржане у земљи од сепаратистичких партија, осим у Србији и Црној Гори, гдје изборе добија Милошевић и његови савезници. Једна република за другом су 1991. проглашавале независност, али статус српске мањине изван Србије и Црне Горе остаје нерешен. Након низа међуетничких инцидената, уследили су ратни сукоби, прво у [[рат у Словенији|Словенији]], па у [[рат у Хрватској|Хрватској]] и затим у [[рат у Босни и Херцеговини|Босни и Херцеговини]]; ратови су оставили дугорочну економску и политичку штету у региону.

Од стварања Републике Југославије [[1945|1945.]] године на власти у њој је била [[Савез комуниста Југославије|Комунистичка партија Југославије]] (касније Савез комуниста Југославије) на челу са [[Јосип Броз Тито|Јосипом Брозом Титом]]. Он је прво био председник владе од 1945. до 1953, а [[1953]]. изабран је за првог председника Југославије. Током владавине Тита, спровођена је политика сузбијања јавног испољавања [[национализам|национализма]] код Срба, Хрвата, Словенаца, Муслимана и Албанаца. Међутим, и поред тога, биле су видљиве појаве национализма поготово, а то се нарочито показало у Хрватској [[1971]]. у тзв. [[Хрватско прољеће|Маспоку]].{{sfn|Андрић|2015|p=125, 153, 154}}

После [[1961]], 103.000 Срба и Црногораца напушта Косово, углавном због притисака албанских власти и популацијеекстремиста.<ref>{{Cite book|last=Petrovic|first = Ruza| colast=Blagojevic|first=Marina|title=The Migration of Serbs and Montenegrins from Kosovo and Metohija|url=http://www.rastko.rs/kosovo/istorija/kosovo_migrations/index.html|chapter=Preface|chapterurl=http://www.rastko.rs/kosovo/istorija/kosovo_migrations/mk_preface.html}}</ref>

Најпре је, преко [[Антибирократска револуција|демонстрација]] у октобру [[1988]], смењено покрајинско руководство у [[Војводина|Војводини]]. Убрзо потом, такође вршењем притисака помоћу демонстрација, смењена је власт у Црној Гори ([[11. јануар]] [[1989]]). На Косову је [[20. фебруар]]а 1989. отпочео [[Немири на Косову 1989.|штрајк рудара у руднику Стари Трг]], у околини [[Приштина|Приштине]]. Рудари су захтевали обуставу најављених уставних и политичких промена, као и најављену смену покрајинских руководиоца.{{sfn|Андрић|2015|p=182,183}}

[[Скупштина СР Србије]] [[28. март]]а [[1989|1989.]] укида високи степен аутономије до тада САП Војводини и САП Косову и враћа их у државно-правни оквир СР Србије.{{sfn|Андрић|2015|p=184}}

Услови за распад [[Социјалистичка Федеративна Република Југославија|СФРЈ]] створени су 1989. године. Крај блоковске поделе и рушење [[БерлинскиПад зидБерлинског зида|рушење Берлинског зида]] крајем 1989. истовремено је и почетак демократизације земаља [[Источна Европа|источне Европе]], али и почетак нове спољне политике [[Сједињене Америчке Државе|САД]] и Запада према источној Европи и према [[СФРЈ]]. Крај источног политичког система није, међутим, представљао и крај истог политичког система у СФРЈ. Новонастале светске политичке прилике су из основа измениле однос снага у светској политици и однос снага унутар СФРЈ и истовремено довеле у питање опстанак комунистичког политичког система СФРЈ. Амерички и западни политичари су захтевали промену [[Комунистичка држава|комунистичког]] политичког система СФРЈ и прелазак на [[Демократија|демократију]]. Нестанак источног политичког система и захтеви за промене и у СФРЈ довелии сужеља појединих комунистичких лидера да га задрже, изненададовели су, у питање и опстанак СФРЈ као целине. Питање реформе политичког и економског система СФРЈ, које је покренуо [[Едвард Кардељ]] током [[1970-е|70-их]], и спољна политика су два фактора која су највише утицала на распад.{{чињеница|date=11. 2015.}}

Од 1989. године нагло се погоршавају односи између Србије и осталих југословенских република, нарочито са [[Социјалистичка Република Словенија|СР Словенијом]]. Након одржаног митинга поводом [[говор на Газиместану|прославе 600 година од Косовске битке]], у јуну 1989, почињу међусобне оптужбе [[Београд]]а и [[Љубљана|Љубљане]]. Прво је у септембру Словенија прогласила амандмане на свој Устав, проглашавајући приоритет републичког законодавства над савезним, а потом је [[1. децембар|1. децембра]] словеначка полиција забранила одржавање митинга групи Срба у центру Љубљане који су се противили оваквим променама. Хрватско руководство је помогло словеначком тако што је забранило пролазак кроз своју територију Србима са Косова који су желели да присуствују митингу. Руководство [[Социјалистичка Република Србија|СР Србије]] на то је одговорило увођењем економских санкција против [[Социјалистичка Република Словенија|СР Словеније]].{{чињеница|date=11. 2015.}}

Да би се питање виђења будућности Југославије решило, српски руководиоци су захтевали одржавање [[четрнаести конгрес СКЈ|14. ванредног конгреса СКЈ]]. Он је одржан од [[20. јануар]]а до [[22. јануар]]а 1990. у Београду. У то време Југославија је још била [[једнопартијска држава]]. Српски политичари на властикомунисти су 1989. одбијали сваки разговор о променама социјалистичког политичког система. На конгресу су сви српски предлози прихватани убедљивом већином, док су словеначки предлози о реорганизацији југословенске партије и политичког система СФРЈ гласањем одбијен. Српско руководство је убрзо одбило словеначки предлог за стварање асиметричне федерације. Касније је одбијен и заједнички предлог делегације [[Савез комуниста Хрватске|СК Хрватске]] и [[Савез комуниста Словеније|СК Словеније]] о стварању конфедерације. После два дана вербалног рата, словеначка делегација напустила је конгрес. Хрватска делегација није хтела да се конгрес настави без присуства словенчаких делегата, па је и она напустила конгрес. Након овога долази до распада СКЈ, што је био увод у распад социјалистичке Југославије.{{чињеница|date=11. 2015.}}

У свим југословенским републикама 1990. одржани су први вишестраначки избори. Комунистичке партије су изгубиле власт у четири републике (Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Македонија), осим у Србији где је победила [[Социјалистичка партија Србије]] (настала уједињењем [[Савез комуниста Србије|Савеза комуниста Србије]] и [[Социјалистички савез радног народа Југославије|Социјалистичког савеза радног народа Србије]]) и Црној Гори у којој је победила [[Демократска партија социјалиста Црне Горе|Демократска партија социјалиста]] (реформисани [[Савез комуниста Црне Горе]]) [[Момир Булатовић|Момира Булатовића]] и [[Мило Ђукановић|Мила Ђукановића]].{{чињеница|date=11. 2015.}}

Нову политичку слику на просторима Југославије углавном су креирали људи који су се и током ранијег периода бавилибили политикомчланови СКЈ, али су тада већином заступали друге погледе:

Након победе [[ХДЗ]] на изборима, Хрватска је отворила врата за повратак људи који су спроводили усташку политику током [[Други светски рат|Другог светског рата]]. У [[Загреб]] су се вратили неки од бивших министара [[Анте Павелић|Анте Павелића]], попут [[Винко Николић|Винка Николића]], и многобројни високи службеници усташког режима, међу којима и [[Иво Ројница]], командант Дубровника у Другом светском рату.{{sfn|Hockenos|2003|p=80}}{{sfn|Parenti|2002|p=45}} Српски народ у Хрватској 1990. осетио се угроженим због поновне појаве [[Усташе|усташких]] симбола, који су били симбол страха и геноцида почињеног према српском и другим народима у Другом светском рату, те повратка људи у државу који су спроводили такву политику и могуће рестаурације државе у којој би био угрожен њихов опстанак.

На [[референдум о независности Словеније|референдуму о независности Словеније]], који је одржан [[23. децембар|23. децембра]] 1990, велика већина грађана се определила за независност. За независност је гласало 88,5% свих гласача (94,8% посто изашлих), која је проглашена 25. јуна 1991.{{чињеница|date=11. 2015.}}

Од друге половине 1990. влада Хрватске наоружавала је и повећавала бројност припадника МУП-а и спремала за [[грађански рат]]. Вође Срба као [[Српска академија наука и уметности|академик]] [[Јован Рашковић]] у Хрватској имали су страх да нова власт у Хрватској, коју је стварао [[Фрањо Туђман]], има намеру да понови насиља [[усташе|усташке]] [[Независна Држава Хрватска|Независне Државе Хрватске]].{{sfn|Логос|2019|p=65 са напоменом 54. У Кометнику, код Подравске Слатине, средином јануара 1991. на скупу Срба који су одавали пошту за 320 Срба које су убиле усташе 14. јануар 1942. академик Јован Рашковић је рекао: „Приговарају вам да ви овде стварате нови Книн. Ако га и стварате нека вам буде на част и славу, Книн неће напасти никаква полиција, или некакве нове СС трупе, које се формирају у Хрватској … Ми смо за мир и заједништво, [али] нико и никада нас више неће водити на кланицу.”}} СредишњаСавезна власт СФРЈ покушала је да заустави припреме Хрватске за грађански рат. Под председништвом [[Борисав Јовић|Борисава Јовића]] [[Председништво СФРЈ]], у проширеном саставу (то јест уз присуство председника владе СФРЈ [[Анте Марковић|Анте Марковића]], 6 председника република и 2 представника покрајина), разговарало је о нелегалном наоружавању лица по политичкој и националној припадности (тј. стварању републичких армија) 9. јануар 1991. године. Председништво је донело наредбу да се на територији СФРЈ распусте сви оружани састави који нису део јединствених оружаних снага СФРЈ и МУП-а, а чије уређење није у складу са савезним прописима Југославије. Наређено је да се то оружје одмах преда најближим јединицама [[Југословенска народна армија|ЈНА]]. Као време до када се мора извршити наредба одређено је 10 дана, оружје је враћано у недовољном броју, а Хрватска је тражила да се време за разоружавање продужи до 21. јануар 1991, али вође Хрватске и Словеније нису били вољни да слушају наредбу Председништва СФРЈ. Убрзо, на седници Председништва СФРЈ 22. јануар 1991. примећено је да је „наредба о враћању оружја само делимично извршена”.{{sfn|Логос|2019|p=66—67}}

На ТВ Београд 25. јануар 1991. приказан је [[афера Шпегељ|видео снимак тајног састанка]] који се десио током 1990. између министра одбране Хрватске Мартина Шпегеља, и његових следбеника, а који је снимила [[Контраобавештајна служба]] ЈНА. На састанку хрватски министар војске генерал-пуковник Мартин Шпегељ је рекао: „Организоваћемо убијање војника и старешина [ЈНА]… То ће бити [[грађански рат]] без милости…”{{sfn|Логос|2019|p=68 са напоменом 69}} Касније ЈНА је оптужила Шпегеља за издају и [[Илегално наоружавање Хрватске|илегални увоз оружја]], углавном из [[Мађарска|Мађарске]] и организовање припрема за грађански рат, како је то сам Шпегељ рекао.{{sfn|Логос|2019|p=68, 70-71 и напомена 1791}}

Откриће кријумчарења оружја у Хрватску у комбинацији са кризом у Книну[[Книн]]<nowiki/>у, избор влада које су тежиле независности у Босни и Херцеговини, Хрватској, Македонији и Словенији, као и резултат словеначког референдума су убедили многе да је Југославија пред распадом.{{чињеница|date=11. 2015. }}

Од 1. и 2. марта 1991. и [[сукоб у Пакрацу|сукоба у Пакрацу]] почело је „стање ни рата, ни мира” у Хрватској у коме је [[Министарство унутрашњих послова Републике Хрватске|МУП Хрватске]] повремено оружано нападао ЈНА. Да спречи сукобе полицајаца Срба и Хрвата око полицијске станице у [[Пакрац]]у, у Пакрац је ушла 2. март 1991. оклопна јединица ЈНА, али су припадници МУП-а Хрватске пуцали и на ЈНА.{{sfn|Логос|2019|p=75 са напоменом 104}} У Београду су се [[9. мартамарт]]<nowiki/>а 1991. десиле [[демонстрације у Београду 1991.|демонстрације против Слободана Милошевића]], које су растеране уз помоћ ЈНА.

Три дана након демонстрација у [[Београд]]у [[9. март]]а 1991, које је организовала српска опозиција и где је дошло до великих сукоба масе са милицијом (две особе погинуле), Председништво СФРЈ одржало је седницу у функцији Врховне команде оружаних снага СФРЈ, које су чинили [[Југословенска народна армија|ЈНА]] и [[Територијална одбрана]]. Седници су присуствовали сви чланови Председништва, осим [[Јанез Дрновшек|Јанеза Дрновшека]], словеначког представника. Поред чланова Председништва, седници је присуствовао генералски врх ЈНА, предвођен генералом [[Вељко Кадијевић|Вељком Кадијевићем]], тадашњим савезним секретаром за народну одбрану.{{sfn|Логос|2019|p=77 са напоменама 111. и 143. Кадијевић је тражио да се проведе одлука о разоружавању донета 9. јануар 1991. године и „онемогућити грађански рат”}} На седници са Председништвом како би га убедило да прогласи [[ванредно стање]] што би дозволило ЈНА да преузме контролу у држави. Министар одбране [[Вељко Кадијевић]] је изјавио да постоји завера да се разбије држава, изјавивши:

[[Референдум о независности Хрватске]] је одржан [[2. мајамај]]<nowiki/>а 1991. на ком је 93,24% гласало за незавиност. Други круг референдума је одржан 19. маја 1991. о структури југословенске федерације. Референдумско питање није јасно говорило да ли је у корист или против сецесије. Референдум је питао гласаче да ли су за то да „Хрватска хоће да уђе у савез суверених држава са осталим републикама (у складу са предлозима република Хрватске и Словеније за решавање државне кризе у СФРЈ)?”. На референдум је изашло 83,56% гласача, пошто су [[Срби у Хрватској]] углавном бојкотовали референдум. Од тога, 94,17% (78,69% од укупног бирачког тела) гласало је за предлог, док је 1,2% било против. Коначно, независност Хрватске је проглашена 25. јуна 1991. године.{{чињеница|date=11. 2015.}}

Ипак, пред почетак оружане побуне у Словенији из [[Сједињене Америчке Државе|САД]] стигао је државни секретар [[Џејмс Бејкер]] у [[Београд]] 21. јуна 1991. и упозорио владу СФРЈ да САД неће допустити промену републичких граница у СФРЈ и да не сме насилно (војском) бити спречававано одвајање Словеније и Хрватске.{{sfn|Логос|2019|p=87—88}} После таквог упозорења од високог представника САД, влада СФРЈ није смела помислити на потпуну употребу силе којом ЈНА располаже. Насупрот томе, вође Словеније су знале да могу и оружано нападати ЈНА без страха да ће нападнута ЈНА употребити сва средства у одговору.{{sfn|Логос|2019|p=88, 90-91, 96-97}}

У Загребу[[Загреб]]<nowiki/>у 22. јуна 1991. састали су се Туђман, Кучан, председник владе Словеније [[Лојзе Петерле]] и председник владе Хрватске [[Јосип Манолић]] како би се договорили о истовременом проглашењу самосталности од Југославије, а после тога, [[25. јун]]а 1991. [[Хрватски сабор|Сабор Хрватске]] и [[Државни збор (Словенија)|Скупштина Словеније]] прогласили су одвајање тих република од СФРЈ. {{sfn|Логос|2019|p=88}} Истог, 25. јуна 1991. Савезно веће Скупштине СФРЈ донело је одлуку којом се декларације о одвајању Словеније и Хрватске проглашавају правно ништавни.{{sfn|Логос|2019|p=88}} Истовремено (25. јун 1991) почела је и седница савезне владе (Савезно извршно веће), а завршена је у раним сатима 26. јуна 1991. када је усвојена наредба, коју је потписао [[Анте Марковић]], а према њој савезна полиција и Оружане снаге СФРЈ морају спречити полицију и Територијалну одбрану Словеније у покушају да преузму граничне прелазе СФРЈ према Италији, Аустрији и Мађарској, а морали су зауставити и постављање нових граничних прелаза према Хрватској.{{sfn|Логос|2019|p=88—89 са напоменом 174. “Анте Марковић (1924—2011) по националности Хрват био је председник савезне владе (СИВ) од 16. март 1989. до 20. децембар 1991. године, а постојали су покушаји да се прикрије да је он дао наредбу о употреби ЈНА у Словенији 27. 6. 1991.” у којој се јавља се као заповедник оружаних снага СФРЈ (и ЈНА)}}

Министар одбране [[Вељко Кадијевић]] наредио је да се употреби мање од 2.000 војника са око 100 тенкова и других оклопних возила, а савезна милиција и управа царина послали су још око 730 милиционера и службеника, а војницима ЈНА и савезним милиционерима издато је наређење да оружје употребе само у случају „нужне одбране”.{{sfn|Логос|2019|p=89—90}} Та акција је почела у поподневним сатима 26. а наставила се 27. јуна 1991.{{sfn|Логос|2019|p=90}} После постављања препрека на путевима, од јутра 27. јуна 1991. војска и полиција Словеније почеле су [[Рат у Словенији|оружано нападати јединице ЈНА]], а тако су почели међусобни оружани сукоби и прва убиства у њима.{{sfn|Логос|2019|p=90—91}} Словеначким територијалацима командовали су Министар одбране Словеније [[Јанез Јанша]] и начелника Штаба ТО Словеније [[Јанез Слапар]], а министар полиције Словеније био је [[Игор Бавчар]].{{sfn|Логос|2019|p=71,86 и напоменама 166 и 420}}

Већ 28. јуна 1991. [[Европска унија|Европска заједница]] обуставила је сваку економску помоћ СФРЈ, а то је било кажњавање владе СФРЈ која је покушала војно да спречи одвајање Словеније. Истовремено из [[Европска заједница|Европске заједнице]] послата су три министра (Жак Пост, Ђани де Микелис и Ханс ван ден Брук) у Југославију да као „посредници” од Милошевића (Србија), Јовића (Председништво СФРЈ), Кучана (Словенија) и Туђмана (Хрватска) у Београду и Загребу 28. и 29. јуна 1991. добију обећање да ће: 1) Месић бити изабран за председника Председништва СФРЈ, 2) да ће бити обустављени оружани напади и 3) да ће се зауставити примена декларација о независности Словеније и Хрватске на 3 месеца.{{sfn|Логос|2019|p=91—92}}

Неки политичари, војници и полицајци могли су видети да се Југославија примиче грађанском рату и пре јануара 1991, али јавност у СФРЈ могла је видети на ТВ Београд 25. јануар 1991. како је министар војске Хрватске, бивши [[генерал-пуковник]] ЈНА, Мартин Шпегељ на састанку са својим сарадницима још у другој половини 1990. изговорио: „Организоваћемо убијање војника и старешина [ЈНА]… То ће бити грађански рат без милости…”.{{sfn|Логос|2019|p=68 и напомена 1791}} Убрзо, ЈНА је оптужила Шпегеља за издају и [[Илегално наоружавање Хрватске|илегални увоз оружја]] и припремање грађанског рата, али министар војске Хрватске Мартин Шпегељ био је заштићен од Фрање Туђмана, владе и полиције Хрватске, а дружине које су спремале грађански рат у Хрватској нису разоружане.{{sfn|Логос|2019|p=66—69, 70 и напомена 77. У првој половини фебруара 1991. Туђман је послао писмо, председнику Председништва СФРЈ Борисаву Јовићу, у коме пише: „министар одбране у влади Републике Хрватске генерал-пуковник Мартин Шпегељ у рјешавању питања наоружавања полиције, и њезина резервног састава, извршавао је одлуке хрватске владе, па… може одговарати само влади, предсједнику Републике и Сабору Републике Хрватске.”}}

[[Операција Бљесак|Операција „Бљесак”]] почела је 1. маја [[1995]], којом су [[ОружанеOružane снагеsnage РепубликеRepublike ХрватскеHrvatske|хрватске снаге]] напале Србе у [[Западна Славонија|Западној Славонији]], која је била под заштитом снага [[Организација уједињених нација|УН]]. Убили су око 300 људи, а протерали преко 15.000 Срба са подручја [[Западна Славонија|Западне Славоније]] у року од 3 дана.{{чињеница|date=11. 2015.}}

[[Операција Олуја|Операција хрватских војних снага „Олуја”]] почела је [[4. август]]а 1995, током које су хрватске снаге заузеле [[Книн]] — престоницу РСК и изазвале бег више од триста хиљада Срба који су потражили уточиште у Србији.{{чињеница|date=11. 2015.}}

Рат у Босни и Херцеговини је трајао од [[1. март]]а 1992. до [[14. децембар|14. децембра]] 1995. и највећи је војни сукоб на простору Европе од [[Други светски рат|Другог светског рата]]. Рат је узрокован због пораста [[национализам|национализма]] и комплексном комбинацијом политичке, друштвене и сигурносне кризе која је уследила након завршетка [[Хладни рат|Хладног рата]] и распада СФРЈ.{{чињеница|date=11. 2015.}}

Сукоби на Косову и Метохији (1996—1999) претворили су се у прави рат у [[пролеће]] [[1998]], док су сукоби у на југу Србије (1999—2001) и у [[Социјалистичка Република Македонија|Македонији]] (2001) били карактерисани мањим оружаним сукобима између органа безбедности и албанских [[Терористи|терориста]].{{чињеница|date=11. 2015. }} Сукоби у Македонији завршили су се [[Охридски споразум|Охридским споразумом]] када су договорени прекид ватре и разоружање албанских терориста кога су обавиле снаге [[НАТО]]-а.

[[Рат на Косову и Метохији]] обележио је учешће [[НАТО]] и то [[НАТО бомбардовање СРЈ|бомбардовањем војних и цивилних циљева]] у целој [[Савезна Република Југославија|СР Југославији]] ([[24. март]]—[[10. јун]] 1999). Крај рата наступио је након потписивања [[Кумановски споразум|мировног споразума]] у [[Куманово|Куманову]] и усвајања [[Резолуција 1244|резолуције 1244]] у [[Савет безбедности Уједињених нација|Савету безбедности УН]], чиме је подручје Косова и Метохије стављенопредато под контролу мисије [[Уједињене нације|Уједињених нација]] ([[УНМИК]]).<ref>[http://rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=63148 „Годишњица Кумановског споразума”], [[РТРС]], [[9. јун]] [[2012]].</ref>

Према неким мишљењима тражења брзог признавања независности Хрватске и БиХ од 1991. из [[Њемачка|Немачке]], а из САД од 1992. само су допринела грађанским ратовима на подручју СФРЈ 1991. и 1992.{{sfn|Логос|2019|p=120, 160 са напомена 361. Тадашњи министар иностраних дела Грчке Андонис Самарас рекао је како је уцена из Немачке (то јест тражење да се признају Словенија и Хрватска) помогла разбијање Југославије. Слично томе, Ж. Кутиљеро је говорио да је преурањено признање БиХ, као и раније преурањено признање Хрватске само појачало непопустљивост сукобљених страна}}

Као главне факторе, који су допринели распаду, неки аутори наводе захтеве [[Међународни монетарни фонд|ММФ]]-а за плаћањем кредита током осамдесетих година као и интересне политике [[Аустрија|Аустрије]] и [[Ватикан|Ватикана]], а касније Немачке, [[Мађарска|Мађарске]] и [[Италија|Италије]] према северозападним републикама у циљу њиховог отцепљења.{{sfn|Woodward|1995|p=176}}{{Непоуздан извор}}

По мишљењу [[Јелена Гускова|Јелене Гускове]] [[Ватикан]] је играо важну улогу у распаду СФРЈ. Одлуку о коначном разбијању СФРЈ, каже она, Ватикан је покренуо меморандумом државама [[КЕБС]]-а, [[26. новембар|26. новембра]] 1991,<ref>{{cite web |last1=Лабан |first1=Драган |title=АПИС: Ватикан и Србија |url=http://www.guskova.info/misc/balcan/2006-09-19_sr.html |website=guskova.info |language=sr |date=19. 9. 2006}}</ref> а онда је наводно лобирао за међународно признање Словеније и Хрватске и био једна од првих држава које су их признале [[13. јануар]]а 1992. године.<ref>{{Cite web|url=http://www.pecat.co.rs/2010/01/papizam-protiv-svetog-save/|title=MILORAD VUČELIĆ Papizam protiv Svetog Save}}</ref> Према становишту других аутора Ватикан је то чинио са циљем да се олакша [[прозелитизам]] католичке цркве на Исток.<ref>{{cite journal |last1=Vuković |first1=Slobodan V. |title=The role of Vatican in disintegrating of Yugoslavia |journal=Sociološki pregled |date=2004 |volume=38 |issue=3 |pages=423–443 |doi=10.5937/socpreg0403423V |url=http://scindeks.ceon.rs/Article.aspx?artid=0085-63200403423V |access-date=12. 3. 2021 |language=en |issn=0085-6320}}</ref>

Амерички новинар [[Питер Брук]] је анализирао 1500 чланака објављених током 1992. од стране разних западних медија и агенција. Однос објављених чланак против Срба наспрам оних за Србе је био 40:1.<ref>{{Cite book|last=Merlino|first=Jacques|url=https://books.google.rs/books?id=VbhXDwAAQBAJ&dq=Les+v%C3%A9rit%C3%A9s+yougoslaves+ne+sont+pas+toutes+bonnes+%C3%A0+dir&hl=sr&sa=X&ved=0ahUKEwiK4qn6s9npAhWCZMAKHR6GBTYQ6AEIKTAA|title=Les vérités yougoslaves ne sont pas toutes bonnes à dire|date=1993-01-01|publisher=Albin Michel (réédition numérique FeniXX)|isbn=978-2-226-34614-8|language=fr}}</ref>

Током сукоба [[Уједињене нације|УН]] увеле су [[ембарго]] на увоз оружја на простору СФРЈ. Међутим, државе попут [[Чиле]]а<ref>{{cite news|url=http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/2/%D0%A1%D0%B2%D0%B5%D1%82/1030924/%D0%9A%D0%B0%D0%B7%D0%BD%D0%B5+%D0%B7%D0%B0+%D0%BF%D1%80%D0%BE%D0%B4%D0%B0%D1%98%D1%83+%D0%BE%D1%80%D1%83%D0%B6%D1%98%D0%B0+%D0%A5%D1%80%D0%B2%D0%B0%D1%82%D1%81%D0%BA%D0%BE%D1%98.html | title = Казне за продају оружја Хрватској, 21. јан 2012. | language = sr | publisher = Rts.rs |date=21. 01. 2012. | accessdate=10. 02. 2013.}}</ref>, [[Аргентина|Аргентине]]{{sfn|Hajdinjak|2002|p=9}}, [[Француска|Француске]],<ref>{{cite news|author=Piše: nedjelja, 26. 10. 2008. 15:59 | url = http://www.index.hr/vijesti/clanak/protivno-zakonima-i-unovom-embargu-francuski-kontraobavjestajci-hrvatskoj-prodavali-oruzje/407317.aspx | title = Protivno zakonima i UN-ovom embargu francuski kontraobavještajci Hrvatskoj prodavali oružje, 26. октобар 2008. | publisher = Index.hr |date=26. 10. 2008. | accessdate=10. 02. 2013.}}</ref> [[Мађарска|Мађарске]], [[Немачка|Немачке]] извозиле су оружје [[Хрватска|Хрватској]].

Војне интервенције НАТО пакта извршене су против Републике Српске Крајине, Републике Српске (1994—1995) и СР Југославије (1999). Одређени аутори сматрају да је НАТО тиме прекршио норме [[Међународно право|међународног права]], као и одредбе свог статута, а бомбардовањем [[Осиромашени уранијум|осиромашеним уранијумом]] и другим недозвољеним средствима прекршио норме ратног и хуманитарног права.<ref>Суботић, Момчило, „НАТО-изација Срба”, Политичка ревија 03/2010, ИПС, Београд, 2010.</ref>