Александар II Николајевич — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Враћене измене корисника Volimistoriju (разговор) на последњу измену корисника SimplyFreddie ознака: враћање |
Додат наслов о зближавању Русије и Француске са референцама. |
||
Ред 180:
Након рата у Русији је владало велико разочарење спољном политиком Николаја I. Као излаз из ћорсокака друштво је једнодушно видело реформе унутрашње политике и промену спољнополитичког курса. Потоњим је почео да се бави већ Неселроде, који је будућност руске спољне политике видео у равнотежи пријатељских односа према Француској, но без уласка у подухвате којима је нагињао Наполеон III, и Пруском, која је била једина велика држава која није била непријатељски настројена према Русији. Сви документи потписани од стране Неселрода прожети су неповерењем према Наполеону III, док је англо-франко-аустријски договор из априла 1856. године веома зачудило грофа Орлова, који се надао продужетку руско-француског дијалога у будућности.<ref>{{Cite book|title=История внешней политики Российской империи. 1801-1914. Внешняя политика императоров. Том 3|last=Айрапетов|first=Олег|publisher=Кучково поле|year=2018|isbn=978-5-9950-0905-4|location=Москва|pages=57-58}}</ref>
== Париз и Петербург-зближавање без поверења ==
Након закључења Париског мира, 15. априла 1856. године, Неселроде је поднео оставку на место министра спољних послова, задржавајући истовремено положај канцелара. Нови министар спољних послова постао је кнез [[Александар Горчаков]], који је, након Неселродеове смрти у априлу 1862. године, добио титулу вице-канцелара. Програм новог министра представљен је кроз циркулар који је послат руским посланицима при страним дворовима 21. августа 1856. године. Његова суштина оличена је у речима "Русија се усресређује", што је подразумевало нагласак на развоју унутрашњих сила Русије, уз делатност на спољном плану искључиво када и ако је захтевају њени интереси. Као најважнији циљ свог програма Горчаков је означио укидање тачака Париског споразума у вези са сувереним правима Русије у Црном мору и то путем зближавања са Француском, као главним стожером Кримског система.<ref>{{Cite book|title=История внешней политики Российской империи. 1801-1914. Внешняя политика императоров. Том 3|last=Айрапетов|first=Олег|publisher=Кучково поле|year=2018|isbn=978-5-9950-0905-4|location=Москва|pages=58-59}}</ref>
Руско-француски дипломатски контакти наставили су се након преговора у Паризу и у периоду 1856-1858. године кроз одласка војводе де Морнија, упономоћеника Наполеона III, на крунисање Александра II, као и посете великог кнеза Константина Никол иајевича Паризу. Де Морни је 13. новембра 1856. године упозоравао Валевског: „Русија нам се сада даје на тацни и, уколико је одгурнемо од себе, она ће се повући у себе и, наравно, неће нам опростити.“ Посланик Наполеона III није штедео обећања, убеђујући Горчакова да су Русија и Француска природни савезници, посебно ако се узме у обзир мржња према обема земљама од стране Аустрије и немачких држава. Путовање војводе де Морнија било је успешно, а Наполеон III је био задовољан пријемом који је указан његовом посланику. За руског посланика у Паризу именован је генерал-ађутант Кисељев, присталица зближења са Француском, коме је, са француске стране, такође приређен веома топао пријем.<ref>{{Cite book|title=История внешней политики Российской империи. 1801-1914. Внешняя политика императоров. Том 3|last=Айрапетов|first=Олег|publisher=Кучково поле|year=2018|isbn=978-5-9950-0905-4|location=Москва|pages=59}}</ref>
У то време Наполеон III се спремао за нов рат. Француски планови на Апенинском полуострву били су очигледни. Још почетком 1857. године, пред свој одлазак из Русије, војвода де Морни је изложио главни циљ свог императора Горчакову: „Свака нација има своју омиљену тему, а наша омиљена тема јесте повратак леве обале Рајне.“ Ова изјава се није допала Горчакову који је свом колеги то и ставио до знања, рекавши да „пожуда за Рајном није по нашем укусу.“ У зиму 1857. године велики кнез Константин Николајевич је заједно са супругом кренуо на пропутовање по немачким земљама, одакле је преко Швајцарске отишао у Торино и Ђенову, да би одатле отишао у Ницу ради сусрета са мајком. На Азурну обалу је стигао 4. априла. Користећи ситуацију, Наполеон III је позвао великог кнеза да посети Париз, где му је приређен врло свечан дочек и где га је цар наградио орденом Легије части. Већ на једном од првих пријема, царица Евгенија је почела да говори о политичким интересима Француске. По њеним речима, Француска тежи да по сваку цену сачува савез са Британијом, као и да тежи таквим односима и са Русијом. Зближење с Бечом није улазило у круг интереса Друге империје. Руски посланик, који је био присутан током тог разговора, није имао сумња да царица заправо излаже мисли свога супруга.<ref>{{Cite book|title=История внешней политики Российской империи. 1801-1914. Внешняя политика императоров. Том 3|last=Айрапетов|first=Олег|publisher=Кучково поле|year=2018|isbn=978-5-9950-0905-4|location=Москва|pages=60}}</ref>
Ускоро, великог кнеза је примио и сам Наполеон III. Француски император је одмах питао великог кнеза жели ли Русија да припоји Галицију, на шта велики кнез није хтео да одговори. Након ове посете велики кнез је добио потпуно јасну слику о плановима француског цара- Италија независна од Аустрије, али те тако независна да би у будућности могла да делује без француског покровитељства. Након њеног издвајања из Аустрије, Италија је требало да се претвори у савез држава сличан Немачкој, на чијем челу би се налазио папа, коме би била указана свака почаст, али који би истовремено био без икакве власти. Наполеон III није желео никакве територијалне добитке за Француску. Научен стричевим примером, знао је колико је тако нешто било опасно. Међутим, и поред тога, жеља за заокруживањем француских граница припајањем леве обале Рајне није га напуштала. Пруској, која би том приликом трпела губитке, није планирао да да какву надокнаду. Ради остварења тог циља било му је потребно да Немачка не буде исувише јака, како му не би правила сметње на том плану.<ref>{{Cite book|title=История внешней политики Российской империи. 1801-1914. Внешняя политика императоров. Том 3|last=Айрапетов|first=Олег|publisher=Кучково поле|year=2018|isbn=978-5-9950-0905-4|location=Москва|pages=60-61}}</ref>
13. септембра 1857. године дошло је до сусрета Александра II и Наполеона III у Штутгарту. На самом почетку преговора руска страна је знала да ће се након сусрета са Александром II, Наполеон III сусрести и са царем Аустрије. Ипак, то није нарушило руско поверљивост разговора са француским императором. Када је француски император поменуо могућност рата Аустрије и Француске у Италији, Александар II је изјавио да ради спасавања Хабзбуршке монархије нема намеру да понавља 1849. годину. Ова прва размена мисли постала је тачка ослонца веома сложеног спољнополитичког процеса који је за њом уследио. Иако програми Париза и Петербурга нису одговарали обема странама, ипак је обема земљама био потребан јак спољнополитички партнер- Француској због лошег финансијског стања и ослабљене армије након Кримског рата, као и предстојећег рата са Аустријом, а Русији због изолације у којој се нашла након завршетка Кримског рата. У период 1857-1859. године Француска и Русија су одлучиле да се консултују по питањима од „европског значаја“, као и да усаглашено делују на Истоку и да се „међусобно споразумеју“ у случају распада Османског царства.<ref name=":8">{{Cite book|title=История внешней политики Российской империи. 1801-1914. Внешняя политика императоров. Том 3|last=Айрапетов|first=Олег|publisher=Кучково поле|year=2018|isbn=978-5-9950-0905-4|location=Москва|pages=61}}</ref>
Међутим, сусрет у Штутгарту се није завршио у сасвим добром расположењу. Наполеон III се придржавао мишљења треба доћи до обнове пољске државности и, пожељно, не на рачун Аустрије и Пруске. Ово мишљење француски цар је поделио са британским принцом-консортом Албертом још 1854. године и сада је искористио прилику да покуша да потегне пољско питање како би се оправдао пред сопственим јавним мњењем. Александар II је категорички одбацио сваку могућност страног мешања. Након сусрета са Наполеоном III, руски цар је пред својом свитом: „Са мном је нашао да говори о Пољској!“ Ове цареве речи чула је не само престоница Виртемберга, већ и цела Европа. На послетку и Наполеон III је схватио да је погрешио и касније покушао да ублажи лош утисак.<ref name=":8" />
Ипак, руско-француски односи су се развијали у погодној спољнополитичкој атмосфери. Након покушаја атентата на Наполеона III од стране Орсинија, испоставило се да су бомбе које су коришћене у атентату припремљене у Лондону, услед чега су се односи Британије и Француске веома озбиљно заоштрили. Француска штампа је готово једногласно позивала на рат са Британијом. Напетост је успела да унеколико стиша посета краљице Викторије и принца Алберта 5. августа 1858. године, по позиву Француског императора. Годину дана након сусрета у Штутгарту, дошло је до сусрета Александра II и принца Наполеона у Варшави. Након тог сусрета Горчаков више није имао сумње о томе да Наполеон III жели да ратује у Италији, али и да остварење његове намере зависи од споразума с Русијом.<ref>{{Cite book|title=История внешней политики Российской империи. 1801-1914. Внешняя политика императоров. Том 3|last=Айрапетов|first=Олег|publisher=Кучково поле|year=2018|isbn=978-5-9950-0905-4|location=Москва|pages=62}}</ref>
У Европи тога времена, створила се веома специфична спољнополитичка ситуација. Две велике државе континента- Француска и Русија, биле су притешњене одлукама конгреса из 1815. и 1856. године, након сопствених војних пораза. Наполеон III је желео да достигне „природне границе“ Француске, ондосно Алпе и Рајну, као и претварање Француске у стожер савеза латинских народа. У замену за руску подршку његовим плановима, Горчаков је као противуслугу очекивао одрицање Наполеона III од улоге гаранта решења Париског конгреса или, у најмању руку, његов допринос укидању његових за Русију ограничавајућих одлука. Ово је било посебно важно јер је Горчаков сматрао неопходним повратак суверених права Русије на Црном мору и Бесарабији без рата. Међутим, француски император није био наклоњен таквим плановима руског министра спољних послова. Ипак, упркос томе, Русија и Француска су се све више зближавале, разматрујући услове могућег савеза.<ref>{{Cite book|title=История внешней политики Российской империи. 1801-1914. Внешняя политика императоров. Том 3|last=Айрапетов|first=Олег|publisher=Кучково поле|year=2018|isbn=978-5-9950-0905-4|location=Москва|pages=63}}</ref>
Чак и такво зближавање Русије и Француске било је довољно да се предупреди послератна криза на Балкану, на првом месту у Србији. Крајем 1858. године Народна скупштина је свргла кнеза Александра Карађорђевића и поново изабрала Милоша Обреновића за кнеза, након чега је настала претња војне интервенције Аустрије и Османског царства. Годину дана пре тога, дошло је до сукоба Црне Горе са Османским царством, када је у Херцеговини и делимично у Босни дошло до устанка Срба. Крајем јануара 1858. године Горчаков је захтевао од султана да предупреди зверства против устаника. Турци су игнорисали захтев руског министра и појачали репресије, услед чега је дошло до удруживања православаца и католика против Порте. Устанак се ширио, а повећавала се и количина избеглица који су тражили спас у Црној Гори, што се одмах одразило на њене односе са Османским царством.<ref>{{Cite book|title=История внешней политики Российской империи. 1801-1914. Внешняя политика императоров. Том 3|last=Айрапетов|first=Олег|publisher=Кучково поле|year=2018|isbn=978-5-9950-0905-4|location=Москва|pages=63-64}}</ref>
У априлу 1858. године војска од 20 000 Турака продрла је у Црну Гору. Међутим, већ 13. маја доживела је пораз код Грахова. Порта је пристала на заустављање војних дејстава, али је захтевала међународно признање Црне Горе као дела њене територије. Почетком јуна исте године дошло је до заједничког наступа Русије и Француске у циљу заштите Црне Горе и устаника. У Јадранско море стигла су два француска линијска брода и једна руска фрегата, што је представљало демонстрацију политичког јединства двеју земаља. Након тога, Турци су зауставили кретање своје војске. Захваљујући овој интервенцији, заоштравање на Балкану је успешно избегнуто. Султан је био принуђен да пристане на мирно решавање пограничних питања у спору са Црном Гором, као и на смену династије у Србији. Што се тиче устанка у Босни, он је угушен у септембру 1859. године.<ref>{{Cite book|title=История внешней политики Российской империи. 1801-1914. Внешняя политика императоров. Том 3|last=Айрапетов|first=Олег|publisher=Кучково поле|year=2018|isbn=978-5-9950-0905-4|location=Москва|pages=64-65}}</ref>
Руско-француско зближавање утицало је и на евакуацију аустријске и турске војске из Дунавских кнежевина 1857. године, што је омогућило обнову њихове самоуправе и прелазак на процес њиховог уједињења, које је уживало посебне симпатије Наполеона III. Радост француског владара изазвала је и руска подршка француској позицији по питању смиривања ситуације у Сирији и Либану 1860. године. Сукоб Друза и Маронита довео је до великог масакра и оружане интервенције Француске у лето те године. Под претњом силе, турске власти су започеле са широким репресијама против криваца- 111 војника је стрељано, 56 цивила обешено, а губернатор Дамаска је кажњен. Масакр је заустављен, а спроведене су и реформе локалне самоуправе на тим територијама.<ref>{{Cite book|title=История внешней политики Российской империи. 1801-1914. Внешняя политика императоров. Том 3|last=Айрапетов|first=Олег|publisher=Кучково поле|year=2018|isbn=978-5-9950-0905-4|location=Москва|pages=65}}</ref>
== Политички ангажман ==
| |||