|
'''Песак'''
{{Инфокутија етничка група
| име = Хурони
| слика = Krieghoff Huron-Wendat.jpg
| опис_слике = Хуронски ратник
| укупно = око 21.000
| регион1 = {{flagcountry|Канада}}<br /><small>(јужни [[Квебек]])</small>
| поп1 = 4.343<ref name="FNRegPopulation">[https://fnp-ppn.aadnc-aandc.gc.ca/fnp/Main/Search/FNRegPopulation.aspx?BAND_NUMBER=50&lang=eng Nation Huronne Wendat:Registered Population]</ref>
| регион2= {{flagcountry|САД}}<br /><small>([[Канзас]], [[Мичиген]] и [[Оклахома]])</small>
| поп2 = 6.557
| региони = [[Сједињене Америчке Државе|САД]]
| језици = [[Енглески језик|Енглески]], [[Француски језик|француски]] и [[Вајандотски језик|вајандотски]]
| религија =
| сродне_групе = Остали [[ирокешки народи]]
}}
'''Хурони''' или '''Вендати''' (у САД '''Вајандоти'''),{{sfnp|Brandon|1961|pages=189, 194}}{{efn|name=ПетуниИХурони|Према ''-{American Heritage Book of Indians}-'' име Вајандот је можда настало након уједињења два сродна народа, ''Петуна'' и ''Хурона'', након што их је средином 17. века поразила Ирокешка конфедерација. Уредници наговештавају да су Петуни блиско сродни Хуронима, највероватније огранак једног од 4 главна племена Хурона/Вендата.{{sfnp|Brandon|1961|pages=189, 194}} }}<ref>Martin, Aaron, ''[https://www.scientificamerican.com/video/at-the-bottom-of-lake-huron-an-ancient-mystery-materializes/ At the Bottom of Lake Huron, an Ancient Mystery Materializes]'', Scientific American, June 1, 2021 - see [[Lake Huron]]</ref> су [[Ирокешки народи|ирокешки народ]] који је у 15. веку, пре првог контакта са [[Европљани]]ма, насељавао велико подручје данашње [[Канада|Канаде]] које је на југоистоку обухватало скоро целу северну обалу језера Онтарио, док је на северозападу допирало до југоисточних обала [[Залив Џорџија|залива Џорџија]]. Када су 1615. успоставили контакт са [[Краљевина Француска|француским]] истраживачем [[Самјуел де Шамплен|Самјуелом де Шампленом]] живели су на обали залива Џорџија. Говорили су [[Ирокешки језици#Класификација|северноирокешким]] [[Хуронски језик|хуронским језиком]]. Према неким проценама у време првог контакта са Европљанима од 1610. до 1620. године било их је више од 30.000.{{sfnp|Brandon|1961}}
Након 1634. године њихов број се драстично смањио због епидемија заразних болести које су донели Европљани, а на које Хурони нису имали природни [[Имунски систем|имунитет]]. Своју домовину су напустили након рата из 1649. године који су водили са [[Ирокези]]ма (''Ходиношонима''), у то време насељеним у данашњим [[Сједињене Америчке Државе|америчким]] државама [[Њујорк (држава)|Њујорк]] и [[Пенсилванија]]. Археолошки докази о овој сеоби откривени су на локалитету Рок Ајл`нд II у [[Висконсин]]у.<ref>{{cite book |last1=Mason |first1=Ronald J. |title=Rock Island: Historical Indian Archaeology in the Northern Lake Michigan Basin |date=1986 |publisher=Kent State University Press}}</ref>
Крајем 17. века, део Хурона (''Вендата'') се ујединио са Петунима (''Тиононтатима'') који су такође говорили једним од ирокешких језика. Име Тиононтата на француском језику је Петуни − „народ дувана” због тога што им је дуван био најзначајнији усев којим су трговали. Петуни су живели западно од Хурона и били су им блиско сродни, највероватније огранак једног од њихова 4 главна племена.{{sfnp|Brandon|1961|pages=189, 194}}{{efn|name=ПетуниИХурони}} Овај део хуронског народа се населио у САД и користио је име Вајандот (вероватно верзија хуронског аутонима Вендат)
[[Датотека: Great Lakes Lake Huron Georgian Bay.png|мини|200px|Главнина залива Џорџија на мапи Великих језера је наглашена, налази се изнад језера Онтарио и његове отоке реке [[Сен Лорен]]. Овде су Хурони успоставили први контакт са Французима.]]
'''Хуронско горје''' простире се низводно од извора реке Сен Лорен, дуж већег дела северне обале језера Онтарио, до територије сродног народа Неутрал. Простире се на север све до залива Џорџија, на чијим су обалама Хурони живели у време пораза и губитка земље 1649. године.{{efn|Према уредницима ''American Heritage Book of Indians'' Хуроне су током зиме у марту 1649. године напали Ирокези и на њиховој територији основали ратни логор. Ирокези су напали са више од 1.000 ратника, уништивши два хуронска града и тешко оштетивши трећи град. Када су друга хуронска насеља сазнала за овај напад, ухватила их је паника, па су напустили своју домовини и кренули у сеобу. Након чега је северна обала језера Онтарио дошла под контролу Ирокеза, који су наставили са учешћем у [[Даброви ратови|Дабровим ратовима]], у току којих су напали и поразили Тиононтате, Неутрале и Ирије.{{sfnp|Brandon|1961|pages=182, 189}} }}
Данашњи Хурони у САД су организовани као [[Вајандотска нација]], са седиштем у граду [[Вајандот (Оклахома)|Вајандоту]];<ref>{{cite web |title=Wyandotte Nation |url=https://www.spthb.org/about-us/who-we-serve/wyandotte-nation/ |website=Southern Plains Tribal Health Board |access-date=22. 6. 2020.}}</ref> док су у Канади у [[Квебек]]у организовани као [[Хуронска−Вендатска нација]], чија 2 резервата чине једну енклаву у граду [[Квебек (град)|Квебеку]].<ref>{{cite web |url=https://www.historymuseum.ca/cmc/exhibitions/tresors/ethno/etb0170e.html |title=First Nations Culture Areas Index |work=[[Canadian Museum of Civilization]]}}</ref>
== Етимологија ==
Почетком 17. века аутоним Хурона био је Вендат, што значи „становници полуострва” или „острвљани”. Што би могло бити повезано са чињеницом да је историјска територија Вендата омеђена са три стране водама залива Џорџија и језера [[Симко (језеро)|Симко]].{{sfnp|Trigger|1987|p=27}} Рани француски истраживачи називали су их Хуронима, што је вероватно изведено из француске речи ''-{hure}-'' („вепрова глава”) или ''-{huron}-'' („грубијан”, „сељак”). Према увреженом мишљењу, име је везано за веровање француских морнара да чекињаста фризура вендатских ратника подсећа на вепрову главу.{{sfnp|Trigger|1987|p=27}} Француски трговци крзном и истраживачи називали су их „Добри Ирокези” ({{јез-фр|bon Iroquois}}). Према Раселу Ерету (1885) име потиче од [[Ирокешки језици|ирокешке]] кованице Ири-ронон („Мачји народ”, „Народ мачке”), име које се такође односи на народ Ири. На француском је, према овој верзији, име изговарано као Хири-ронон, што је постепено прерасло у данашњи облик, Хурон. Према Вилијаму Мартину Бошану (1907) Хурон је бар у неком облику повезано са ирокешком речи ронон („народ”).<ref>{{cite book |last=Vogel |first=Virgil J. |title=Indian Names in Michigan |url=https://books.google.com/books?id=T5d5wS7so14C&pg=PA12 |year=1986 |publisher=University of Michigan Press |isbn=0-472-06365-0|page=12}}</ref> Друге етимолошке могућности изведене су из [[Алгонквински језици|алгонквинских]] речи ка-рон („равна обала”) или ту-рон („крива обала”).<ref>{{cite book |last1=Hey |first1=Chester Andrew |last2=Eckstein |first2=Norman |title=Huron County Centennial History, 1859-1959: Hi-lights in 100 Years of Progress |url=https://books.google.com/books?id=SYnhAAAAMAAJ&q=Ka-ron&pg=PP1 |year=1959 |publisher=Harbor Beach Times |quote = The Indian language contained the word, ''Ka-ron'', straight coast or shore, and ''Tu-ron'', a crooked or winding coast.}}</ref> Име Вајандот је вероватно искривљена верзија имена Вендат. Постоји и тумачење према коме је ово име изведено из мохочке речи за дуван.{{sfnp|Dickason|1996|pages=263–65}}
== Историја ==
=== Пре контакта са Европљанима ===
Према најстаријим теоријама о пореклу Хурона, они потичу из долине реке Сен Лорен. Неки историчари и антрополози су изнели претпоставку да су Хурони били насељени у близини данашњег [[Монтреал]]а и области коју су насељавали [[Сен Лоренски Ирокези]]. Почетком 21. века, истраживања у областима [[Лингвистика|лингвистике]] и [[Археологија|археологије]] потврдила су постојање историјске везе између Хурона и Сен Лоренских Ирокеза.<ref>{{cite journal |last=Steckley |first=John |author-link=John Steckley |title=Trade Goods and Nations in Sagard's Dictionary: A St. Lawrence Iroquoian Perspective |journal=Ontario History |date=Autumn 2012 |volume=CIV |issue=2}}</ref> Али сви народи који говоре [[Ирокешки језици|ирокешким језицима]] делили су неке аспекте своје културе, укључујући народе [[Ири (народ)|Ири]], [[Сасквеханок]], као и шест племена [[Ирокези|Ирокешке конфедерације]].
Археолози су 1975. и 1978. у [[Пикеринг]]у, у близини језера Онтарио, открили велико хуронско село из 15. века (налазиште Дрејп`р). На само пет километара од њега, у [[Витчерч-Стовил]]у, 2003. је откривено веће село. Првобитно названо налазиште Мент`л, а касније преименовано у налазиште Жан-Баптист Лене, у част одликованог хуронског војника из Другог светског рата.<ref>Jim Mason, "[http://www.yorkregion.com/opinion/columns/article/1395118--stouffville-history-hits-home-in-tv-documentary Stouffville history hits home in TV documentary]," ''Stouffville Sun-Tribune'', July 11, 2012.</ref> {{efn|Напомена: И налазиште Дрејп`р, у близини Пикеринга, и веће село налазиште Мент`л, налазе се на територији која је историјски можда припадала Неутралима или Петунима. Оба народа била су у блиском сродству са Хуронима, нарочито Петуни, који су такође насељавали западни део јужне обале језера Онтарио. Познато је да су се њихови преживели ујединили са делом Хурона, након чега је овај део хуронског народа користио име Вајандот.}}
Оба насеља била су окружена одбрамбеном дрвеном [[Палисада|палисадом]], што је било типично за ирокешке културе. На налазишту Мент`л, било је више од 70 дугих кућа у којима је живео већи број породица.{{efn|Неке ирокешке дуге куће су биле чак 30,5 m дуге, док је уобичајена дужина била 24 m.}}<ref>{{cite report |publisher=Archaeological Services, Inc |title=The Archaeology of the Mantle Site (AlGt-334) |date=децембар 2012. |url=http://asiheritage.ca/wp-content/uploads/2015/04/Mantle-Final-Report.pdf |url-status=live |archive-url=https://web.archive.org/web/20120310230033/http://www.archaeologicalservices.on.ca/project_3.htm |archive-date=10. март 2012.}}</ref>
Према канадском археологу Џејмсу Ф. Пендергасту, на основу данас расположивих података, може се са великом дозом сигурности претпоставити, да су се Хурони као посебан народ развили у хуронској прадомовини у јужном Онтарију, дуж северне обале језера Онтарио. На овој територији су Хурони живели мало пре контакта, а такође и њихови непосредни преци. Одатле су се преселили на своју историјску територију у заливу Џорџија, где их је 1615. затекао Шамплен.<ref>{{cite journal |first=James F. |last=Pendergast |title=The Confusing Identities Attributed to Stadacona and Hochelaga |journal=Journal of Canadian Studies |volume=32 |issue=4 |date=Winter 1998 |pages=149–167 |doi=10.3138/jcs.32.4.149 |s2cid=141363427}}</ref>
Вендатски народ се састојао од најмање четири племена која су говорила узајамно разумљивим језиком.{{sfnp|Dickason|1996|pages=263–65}} Према народном предању, стварање Хуронске (или Вендатске) конфедерације започела су племена ''Атинавантан'' („Народ медведа”) и ''Атиненон нахак'' („Народ конопца”) склапањем савеза у 15. веку.{{sfnp|Dickason|1996|pages=263–65}} Придружила су им се племена ''Арендаронон'' („Народ стене”) око 1590. године, и ''Тахонтенрат'' („Народ јелена”) око 1610.{{sfnp|Dickason|1996|pages=263–65}} Пета група, ''Атаронкронон'' („Народ мочваре”), вероватно није стекла пуноправно чланство у конфедерацији, и вероватно је била део племена Атинавантан.{{sfnp|Trigger|1987|p=30}}
Највеће хуронско насеље, уједно и њихов главни град био је Ососан. У његовој близини развио се данашњи градић [[Елмвејл (Онтарио)|Елмвејл]]. Хурони су своју традиционалну територију називали '''Вендак'''.<ref>{{cite web |url=http://www.tolatsga.org/hur.html |title=Huron History |first=Lee |last=Sultzman |date=2. 10. 2000.}}</ref>
Тиононтати су били блиско сродни Хуронима,<ref name="Warren">{{cite journal |first=Gary |last=Warrick |title=European Infectious Disease and Depopulation of the Wendat-Tionontate (Huron-Petun) |journal=World Archaeology |volume=35|issue=2 |date=October 2003 |pages=258–275 |jstor=3560226 |doi=10.1080/0043824032000111416|s2cid=161962386 }}</ref> такође су припадали ирокешкој породици народа, Французи су их називали Петун („''Народ Дувана''”), због узгоја тог усева. Живели су јужније и били су подељени у две групе: Јелене и Вукове.{{sfnp|Garrad|Heidenreich|1978|p=394}} С обзиром на то да су они након стапања Тиононтата и дела Хурона чинили језгро уједињеног племена, касније названог Вајандот, могуће је да су и они користили име Вендат као свој аутоним.<ref>{{cite journal |last=Steckley |first=John |title=Wendat Dialects and the Development of the Huron Alliance |journal=Northeast Anthropology |volume=54 |issue=2 |pages=23–36 |date=Autumn 1997 |url=http://www.wyandot.org/wendat.htm}}</ref>
=== Први контакт са Европљанима и сеоба Хурона ===
[[Датотека: Le Grand Voyage du Pays des Hurons 1632 Gabriel Sagard.jpg|мини|усправно|лево|'' Le Grand Voyage du Pays des Hurons'', дело [[Габриел Сагар-Теода|Габриела Сагар-Теоде]] (1632)]]
Најстарији писани извори у којим се помињу Хурони дело су француских истраживача, који су почели да истражују [[Северна Америка|Северну Америку]] у 16. веку. Вести о Европљанима стизале су до Хурона, нарочито када је Семјуел де Шамплен истраживао реку Сен Лорен почетком 17. века. Неки Хурони су одлучили да се сусретну са Европљанима. Атланта, врховни поглавица хуронског племена Арендаронон, отишао је у град Квебек и склопио савез са Французима 1609. године.
У делу „Односи Језуита Нове Француске” ({{јез-фр|Relations des Jésuites de la Nouvelle-France}}) из 1639. Хурони су описани на следећи начин:
{{quote|text=Робусни су и сви су много виши од Француза. Једина одећа им је даброва кожа, коју носе на раменима у облику плашта; обућа и панталоне зими, врећа дувана иза леђа, лула у руци; око врата и руку огрлице од перли и наруквице од порцелана; такође им висе са ушију и праменова косе. Косу и лице мажу са машћу; лице такође црном и црвеном бојом. |author=Jesuit François du Peron |source=Jesuit Relations (1898) Volume '''XV'''<ref>{{cite book |editor-last=Thwaites |editor-first=Reuben Gold |chapter=Letter of Father Francois du Peron of the Society of Jesus, to Father Joseph Imbert du Peron, his Brother, Religious of the same Society |title=The Jesuit Relations and Allied Documents: Travels and Explorations of the Jesuit Missionaries in New France, 1610-1791 |date=1898 |location=Cleveland, Ohio |publisher=Burrows Brothers Company |volume='''XV''', Hurons and Quebec: 1638-1639 |page=155 |chapter-url=https://archive.org/details/jesuitrelations74jesugoog/page/n164}}</ref>}}
Величина хуронске популације у време контакта са Европљанима је процењена на 20.000 до 40.000 људи.{{sfnp|Heidenreich|1978|p=369}} Од 1634. до 1640. године Хурони су тешко пострадали од [[Инфективна болест|заразних болести]] донетих из [[Евроазија|Евроазије]], као што су [[Морбили|оспице]] и [[Богиње|мале богиње]]. Народи Северне Америке нису имали [[Имунски систем|имунитет]] на ове болести и патили су од врло високих [[Стопа смртности|стопа морталитета]]. Епидемиолошке студије показале су да је почев од 1634. године значајно повећан број европске деце која су емигрирала са својим породицама у [[Нови свет]] из градова у Француској, Великој Британији и Холандији, у којима су богиње биле ендемска болест. Историчари верују да се болест проширила са деце на Хуроне и друге [[Američki starosedeoci|домородачке народе]], често преко контакта домородаца са трговцима.<ref name="Warren" />
[[Туберкулоза]] је била ендемска међу Хуронима, а њеном ширењу доприносили су услови живота у дугим кућама (велики број људи на малом простору и задимљеност просторија).<ref>{{cite book |last=Hartney |first=Patrick C. |chapter=Tuberculosis Lesions in a Prehistoric Population Sample from Southern Ontario |editor=Jane E. Buikstra |editor-link=Jane E. Buikstra |title=Prehistoric Tuberculosis in the Americas |chapter-url=https://books.google.com/books?id=-_3aAAAAMAAJ&pg=PP1 |volume=Scientific Papers No. 5 |year=1981 |publisher=Northwestern University Archeological Program |pages=141–160 |isbn=9780942118100}}</ref> Упркос томе, Хурони су описивани као веома здрави. [[Исусовци|Језуити]] су писали да су Хурони ефикасно користили природне лекове<ref>{{cite book |editor-last=Thwaites |editor-first=Reuben Gold |title=The Jesuit Relations and Allied Documents: Travels and Explorations of the Jesuit Missionaries in New France, 1610-1791 |date=1898 |location=Cleveland, Ohio |publisher=Burrows Brothers Company |volume='''XIII''', Hurons: 1637 |pages=[https://archive.org/details/jesuitrelations130jesugoog/page/n113 103]–105 |url=https://archive.org/details/jesuitrelations130jesugoog}}</ref> и да су здравији од Језуита.{{sfnp|Heidenreich|1978|p=379}}
Број Хурона који је умро од заразних болести је био толико велики, да су преживели Хурони напустили многа своја села и пољопривредна подручја. Отприлике половина<ref>{{cite journal |last=Labelle |first=Kathryn Magee |title="They Only Spoke in Sighs": The Loss of Leaders and Life in Wendake, 1633-1639 |date=Autumn 2009 |journal=Journal of Historical Biography |volume=6 |url=https://www.ufv.ca/job/Volume_6/Volume_6_Magee.pdf |pages=1–33}}</ref> до две трећине становништва умрла је од ових болести,{{sfnp|Heidenreich|1978|p=369}} па је број Хурона смањен на око 12.000. Због таквих губитака хуронско друштво је платило високу цену, многе породице и кланови су уништени, а структура и традиција њиховог друштва је нарушена.<ref name="Warren" />
Хурони су, још пре доласка Француза, ушли у сукоб са Ирокешком конфедерацијом (''Ходиношони'', ''Пет племена''). До краја 16. века, неколико хиљада Хурона је живело у данашњој централној Западној Вирџинији дуж реке [[Канова (река)|Канова]], што је најјужнија област коју су насељавали, али су их одатле протерали [[Ирокези|Ходиношони]], који су у 17. веку извршили инвазију из данашњег [[Њујорк (држава)|Њујорка]], како би увећали површину својих ловишта, која су користили за лов на [[Канадски дабар|даброве]] чијим крзнима су трговали.<ref>{{cite web |url=http://www.polsci.wvu.edu/wv/Kanawha/kanhistory.html |first1=Robert J. |last1=Dilger |first2=James |last2=Marshall |title=Kanawha County History |date=21. фебруар 2002. |publisher=West Virginia University |archive-url=https://web.archive.org/web/20100616153312/http://www.polsci.wvu.edu/wv/Kanawha/kanhistory.html |archive-date=16. 6. 2010.}}, Institute for Public Affairs, West Virginia University, February 21, 2002, accessed October 31, 2009</ref> Када су се европске силе укључиле у трговину, сукоб међу домороцима значајно се појачао због жеље да контролишу уносну трговину крзном и задовоље европску потражњу. Французи су се удружили са Хуронима јер су у то време били најнапреднија трговачка нација. Ходиношони су склопили савез са Холанђанима, а касније и Енглезима, који су се населили на њиховој територији у [[Олбани]]ју и Мохочкој долини.
[[Датотека:Huronie.JPG|мини|250px|Правци хуронских сеоба]]
[[Датотека: Three chiefs of the Huron.jpg|мини|Три поглавице Хурон-Вендата из хуронског резервата Лорет у Квебеку, који се данас зове Вендак. Након пораза од Ирокеза, многи Хурони су побегли у Квебек, где су пронашли уточиште код својих француских савезника, и где су добили резерват. Други су мигрирали преко језера Хурон и реке Сент Клер, населивши се у северном Охају и Мичигену.]]
[[Датотека: Groupe Huron-Wendat Wendake 1880.jpg|мини|Група Хурона – град Квебек (1880)]]
Појава европског оружја и трговине крзном довели су до распламсавања рата и надметања међу домороцима. Док су Ходиношони (Ирокези) од холандских трговаца у Њујорку лако набављали оружје у замену за крзно, од Вендата је било захтевано да приме [[хришћанство]] да би добили оружје од француских трговаца у Канади. Стога су били неприпремљени, када је 16. марта 1649. године 1.000 ходиношонских ратника, ушло у Вендак (Хуронију) и спалило хуронска мисионарска села Свети Игнац и Свети Луј у данашњем округу Симко у Онтарију, убивши притом око 300 људи. Ирокези су такође убили многе језуитске мисионаре, који су касније проглашени за северноамеричке мученике. Преживели језуити спалили су мисију након што су је напустили како би спречили њено заузимање. Свеобухватни напад Ирокеза шокирао је и уплашио преживеле Хуроне. Хурони су након њега били одсечени од Холанђана и Британаца, чиме је Ирокешка конфедерације онемогућила трговину са њима, са друге стране Ирокези су имали приступ слободној трговини са свим Европљанима на том подручју, посебно са Холанђанима. Због тога су Хурони били приморани да наставе са употребом каменог оруђа и оружја попут стрела, камених стругача и резача. У поређењу са готово општом употребом европског гвозденог алата код Ирокеза на том подручју. Трговачки каравани Хурона редовно су били изложени пљачки, а недостатак ватреног оружја обесхрабривао је трговину Хурона са Французима, барем без француске заштите. Када су коначно дошли у посед ватреног оружја, недовољно искуство у употреби ватреног оружја у односу на њихове суседе, било им је значајан недостатак. Такође, поседовање ватреног оружја навело је Ирокезе да их још јаче нападну.<ref>Carpenter, Roger. "Making War More Lethal: Iroquois vs. Huron in the Great Lakes Region, 1609 to 1650." Michigan Historical Review 27, no. 2 (2001): 33-51. Accessed February 25, 2020. DOI:10.2307/20173927.</ref>
Хурони су до 1. маја 1649. спалили 15 својих села како би спречили Ирокезе да дођу до њихових залиха хране, а затим су као избеглице побегли у на територију околних народа. Око 10.000 је побегло на острво Гахондо (данас Хришћанско острво), где су током зиме гладовали, јер на острву није било могуће произвести довољно хране. Након што су на острву провели зиму 1649–50, преживели Хурони преселили су се у Квебек, где су се 6 пута селили из насеља у насеље, да би на крају населили данашње насеље/резерват Вендак у граду Квебеку. Од ове групе Хурона потиче данашње хуронско племе „Хуронска−Вендатска нација”. Један део Хурона заробили су Ирокези. А део је уточиште нашао код Петуна, чија су села Ирокези напали у јесен 1649. Након чега су преживели Хурони из ове групе и Петуни заједно побегли у област око горњег дела [[Мичиген (језеро)|језера Мичиген]], населивши се прво око залива Грин Беј, а затим на острво [[Острво Макино|Мичилимакино]]. Овај део Хурона се ујединио са Петунима и од њих потиче данашње федерално признато хуронско племе „Вајандотска нација”. Почетком 18. века, Вајандоти су се преселили у [[Охајо]], одакле су 1842. протерани у [[Канзас]], затим је део њих који 1855. нису постали грађани Канзаса последњи пут протеран 1867. у [[Оклахома|Оклахому]], где су добили резерват величине 81 km².<ref name="ohs">Stansfield, Rick. [http://digital.library.okstate.edu/encyclopedia/entries/W/WY001.html "Wyandotte"], ''Oklahoma Historical Society's Encyclopedia of Oklahoma History.'' 2009 (retrieved Feb 8, 2009)</ref>
=== Хуронско−британски споразум (1760) ===
Непосредно пре капитулације [[Монтреал]]а пред британским снагама, 5. септембра 1760. године, бригадни генерал [[Џејмс Мари (гувернер Квебека)|Џејмс Мари]] потписао је „Споразум о миру и пријатељству” са поглавицама Хурона/Вендата који су тада боравили у Лорету, данашњем Вендаку.<ref>{{cite encyclopedia |last=Jaenen |first=Cornelius J. |title=Murray Treaty of Longueuil, 1760 |date=21. август 2014. |encyclopedia=The Canadian Encyclopedia |publisher=Historica Canada |edition=online |url=https://www.thecanadianencyclopedia.ca/en/article/murray-treaty-of-longueuil-1760}}</ref> Текст споразума гласи:
{{quote|text=Ово треба да потврди да је ПОГЛАВИЦА индијанског племена ХУРОН, дошао код мене у име своје нације, да се потчини Његовом БРИТАНИЧКОМ ВЕЛИЧАНСТВУ и склопи мир, примљен под моју заштиту, са целим његовим племеном; и од сада ниједан енглески службеник или странка не сме да их злоставља, или прекида у повратку у њихово насеље у ЛОРЕТУ; и они су примљени под истим условима са Канађанима, дозвољено им је слободно исповедање њихове вере, њихових обичаја и слободе трговине са Енглезима: - препоручујући официрима који командују постајама, да се према њима понашају љубазно.<br /><br />Дато под моју руку у [[Лонгеј (Квебек)|Лонгеју]], овог 5. септембра 1760.<br /><br />
По наређењу генерала Џ. МАРИЈА.<br />
ЏОН КОНАН,<br />
Adjust. Genl.<ref>{{cite journal |title=The Murray-Huron Treaty of 1760 |journal=Native Studies Review |date=1990|volume=6|issue=2|page=131 |url=http://iportal.usask.ca/docs/Native_studies_review/v6/issue2/pp131.pdf}}</ref>}}
Споразумом су признати Хурон−Вендати као посебна нација и гарантовано је да се Британци неће мешати у унутрашња питања Хурон-Вендата. Врховни суд Канаде је 1990. године пресудио у предмету Р против Суија ({{јез-енг|R v Sioui}}) и утврдио да је Хуронско-британски уговор из 1760. још увек важећи и обавезујући за Круну.<ref>R v Sioui, 1990 CanLII 103, [1990] 1 SCR 1025 (24 May 1990), Supreme Court (Canada)</ref>
=== Вајандоти ===
Након пораза од Ирокеза, крајем 17. века, део Хурона је уточиште нашао код Петуна. Након ирокешког напада на петунску територију, Хурони и Петуни су прво побегли у област око горњег дела [[Мичиген (језеро)|језера Мичиген]], око залива Грин Беј, одакле су касније отишли на острво [[Острво Макино|Мичилимакино]]. Уједињењем ове групе Хурона и Петуна створено је данашње федерално признато хуронско племе „Вајандотска нација”. Почетком 18. века, Вајадонти су се преселили у долину реке [[Охајо (река)|Охајо]], а 1745. велики део их се населио у близини града [[Сандаски (Охајо)|Сандаски]] у северном Охају.
У току [[Амерички рат за независност|Америчког рата за независност]] (1775−1783), Вајадонти су стали на страну Британаца. Од 15. до 19. августа 1782. учествовали су у неуспешној опсади утврђеног насеља Брајан Стејш`н ({{јез-енг|Bryan Station}}), заједно са британским снагама. Након што су индијански скаути дојавили да браниоцима насеља у помоћ долази кентакијска милиција, престали су са опсадом. Неколико дана касније дошло је до „Битке код Блу Ликса” у којој су Вајадонти и Британци поразили кентакијску милицију, коју је предводио [[Данијел Бун]]. Крајем 1782. учествовали су заједно са [[Шони (народ)|Шонима]], [[Сенека (племе)|Сенекама]] и [[Делавери]]ма у неуспешној [[Опсада Форт Хенрија (1782)|опсади Форт Хенрија]] на реци Охајо.
Након Америчког рата за независност, потписан је споразум (1785) са владом САД, којим је потврђено њихово право власништва над земљом која је била у њиховом поседу. Током „[[Рат са Индијанцима Северозапада|Рата са Индијанцима Северозапада]]” (1785−1795), Вајандоти су се борили против САД. Рат је окончан 1795, када је потписан „Гринвилски споразум”,<ref>{{cite book |last=Sword |first=Wiley |title=President Washington's Indian War: The Struggle for the Old Northwest, 1790-1795 |url=https://archive.org/details/presidentwashing0000swor |url-access=registration |year=1985 |publisher=University of Oklahoma Press |isbn=978-0-8061-1864-2}}</ref> којим су изгубили велики део своје земље.<ref name="ohs"/> „Споразумом из Детроита” (1807), који су потписали представници Вајандота, [[Отава (народ)|Отава]], [[Оџибва]] и [[Потаватоми]]ја на једној страни и представници САД на другој, велики део домородачке земље у северозападном Охају и југоисточном Мичигену уступљен је САД. Земља која је остала староседеоцима била је расцепкана у мале енклаве.<ref name="WDL">{{cite web |url = http://www.wdl.org/en/item/2746/ |title = Treaty Between the Ottawa, Chippewa, Wyandot, and Potawatomi Indians |website = [[World Digital Library]] |date = 17. 11. 1807. |access-date = 3. 8. 2013.}}</ref> Потписивањем „Споразума из Форт Мегса” (1817), драстично је смањена површина земље у власништву Вајандота, јер им је у Охају преостало само неколико малих парцела земље.
[[Датотека: William Walker (Wyandot leader).jpg|мини|300px|лево|Вилијам Вокер (1800–1874), вођа Вајандота и истакнути грађанин Канзаса.]]
Вајандотима је 1842. одузета сва земља источно од Мисисипија (што је био део политике протеривања Индијанаца) и протерани су у Канзас (тада део [[Индијанска територија|Индијанске територије]]) у [[Делавери|делаверски]] резерват.<ref name="ohs"/> Потписаним споразумом са владом САД добили су компензацију за одузету земљу. Овим средствима ($46.080) су од Делавера купили 93 km² земље у данашњем округу [[Округ Вајандот (Канзас)|Вајандот]]. Парцела коју су купили је мање више квадратног облика и налази се северозападно од ушћа реке [[Канзас (река)|Канзас]] у [[Мисури (река)|Мисури]].<ref>{{cite book |last=Weslager |first=Clinton Alfred |title=The Delaware Indians: A History |url=https://books.google.com/books?id=5k34LON-MUwC&pg=PA399 |year=1989 |publisher=Rutgers University Press |isbn=978-0-8135-1494-9 |pages=399–400 |orig-year=1972}}</ref>
До 1855. године број Вајандота се смањио на 600 до 700 људи. 14. августа те године, „Вајандотска нација” је изабрала новог поглавицу. Истог дана Вајандоти су огласили продају 82,9 km² земље, подељену у већи број парцела, које су на крају продате за укупно 25.600 долара.<ref>{{cite news |title=Wyandot Indians holding an Election-Their Land Claims |work=The New York Times |date=24. 8. 1855. |page=2 |url=https://www.nytimes.com/1855/08/24/archives/wyandot-indians-holding-an-electiontheir-land-claims.html |url-access=subscription}}</ref>
Вајандоти су играли важну улогу у политици Канзаса. На састанку у згради „Вајандотског већа” у [[Канзас Сити]]ју, 26. јула 1853. године, Вилијам Вокер, који је био Вајандот, изабран је за привременог гувернера територије Небраске, која је у то доба укључивала и Канзас. Изабрали су га Вајандоти и бели трговци, а добио је подршку и од утицајних људи изван територије, који су желели да предухитре савезну владу у организацији територије, због жеље да се окористе од насељавања Канзаса белим досељеницима. Вокер и други су заговарали идеју да траса предложене трансконтиненталне железнице прође кроз Канзас. Иако савезна влада није признала избор Вокера, ови догађаји су навели савезну владу да донесе „Закон о Канзасу-Небраски” којим су створене посебне територије Канзас и Небраска.<ref>{{cite book |last=Bowes |first=John P. |title=Exiles and Pioneers: Eastern Indians in the Trans-Mississippi West |url=https://archive.org/details/exilespioneersea0000bowe |url-access=registration |year=2007 |publisher=Cambridge University Press |isbn=978-0-521-85755-0 |page=[https://archive.org/details/exilespioneersea0000bowe/page/183 183]}}</ref>
У једном чланку из октобра 1855. године у „Д Њу Јорк Тајмсу” ({{јез-енг|The New York Times}}) објављено је да су Вајандоти слободни (то јест, имају држављанство САД) и да за њих не важе ограничења која важе за друга племена. Њихове вође су једногласно подржавале ропство, што је значило 900 или 1.000 додатних гласова против „Покрета слободна држава” у Канзасу, који је заговарао забрану ропства у Канзасу након његовог проглашења за државу.<ref>{{cite news |title=Affairs In Kansas |work=The New York Times |date=2. 8. 1855. |page=2 |url=https://www.nytimes.com/1855/10/02/archives/affairs-in-kansas-the-weatherthe-freestate-sentimentprogress-of-the.html |url-access=subscription}}</ref>
Након [[Амерички грађански рат|Америчког грађанског рата]] (1861−1865), део Вајандота који 1855. нису постали грађани Канзаса, последњи пут је 1867. протеран у данашњу Оклахому, где су добили резерват величине 81 km².<ref name="ohs" />
Амерички парламент је 1887. донео „Дозов закон” ({{јез-енг|Dawes Act}}), који је предвиђао да се племенски комунални поседи поделе на појединачне парцеле, које би затим биле подељене индијанским породицама, док би део земље који би преостао након поделе могао бити продат савезној влади. Закон је на Индијанској територији спроведен 1893. након стварања „Дозове комисије” ({{јез-енг|Dawes Commission}}). Вајондотска земља је подељена између 241 члана Вајандотске нације забележеног на Дозовим свицима ({{јез-енг|Dawes Rolls}}). Вајандоти у Оклахоми задржали су одређену племенску структуру и власништво над комуналним хуронским гробљем, које је до тог доба прешло под јуриздикцију Канзас Ситија.<ref name="ohs"/>
Након доношења америчког „Закона о социјалној заштити Индијанаца Оклахоме” ({{јез-енг|Oklahoma Indian Welfare Act}}) из 1934. године, који је омогућио обнову укинутих федерално признатих племена, Вајандоти су се 1937. организовали у „Вајандотску нацију Оклахоме”,<ref name="ohs"/> која је касније променила име у „Вајандотска нација” и добили признање савезне владе.<ref>[http://edocket.access.gpo.gov/2008/pdf/E8-6968.pdf Federal Register, Volume 73, Number 66 dated April 4, 2008 (73 FR 18553).] pdf file (retrieved Feb 26, 2009)</ref> Закон је омогућио Индијанцима да поново држе заједничку (комуналну) имовину и да развију самоуправу и суверенитет.
Поново је 1956. донет закон о укидању федералног признања „Вајандотске нације”, што је био део шире политике савезне владе у периоду од 1940-их до средине 1960-их. Одређен је рок од три године за окончање поступка.<ref name="Public Law 887">{{cite web |title=Public Law 887 |url=http://uscode.house.gov/statviewer.htm?volume=70&page=893 |publisher=US Code |access-date=29. 12. 2014.}}</ref> Група Вајандота је покренула парницу против Сједињених Држава и Канзас Ситија, чиме је савезна влада онемогућена да испуни услове предвиђене законом о укидању, што је на крају спречило укидање „Вајандотске нације”.<ref name="Wyandotte/Huron Cemetery">{{cite web |title=Sac And Fox Nation Of Missouri, et al. v. Gale A. Norton, et al. No. 00_3063 |url=http://caselaw.lp.findlaw.com/scripts/getcase.pl?navby=search&case=/data2/circs/10th/003063.html |publisher=United States Court Of Appeals Tenth Circuit |access-date=29. 12. 2014.}}</ref> Евиденција „Бироа за управљање земљиштем” ({{јез-енг|The Bureau of Land Management}}) потврђује да Савезни регистар никада није објавио укидање Вајандотске комуналне земље, па самим тим није званично ликвидирана.<ref name="gpo.gov">{{cite web |url=http://www.gpo.gov/fdsys/pkg/GAOREPORTS-GAO-07-23R/html/GAOREPORTS-GAO-07-23R.htm |title=Indian Issues: BLM's Program for Issuing Individual Indian Allotments on Public Lands Is No Longer Viable}}</ref>
Када је Конгрес 15. маја 1978. године обновио друга укинута племена Оклахоме, законом је била обухваћена и „Вајандотска нација”. Сва права и привилегије која су, сва три племена обухваћена овим законом, имала пре укидања су враћена или потврђена.<ref name="Public Law 95-281">{{cite web |title=Public Law 95-281 |url=http://uscode.house.gov/statviewer.htm?volume=92&page=246 |publisher=US Code |access-date=29. 12. 2014.}}</ref>
=== Од 20. века до данас ===
[[Датотека:Iroquoian Village, Ontario, Canada36.JPG|мини|десно|Унутрашњост дуге куће у близини [[Торонто|Торонта]]]]
[[Датотека:Huron moccasins, c. 1880 - Bata Shoe Museum - DSC00641.JPG|мини|Хуронске мокасине]]
Почев од 1907. године, вршена су археолошка ископавања на месту уништене језуитске мисије у близини залива Џорџија. Мисија је од тада реконструисана као Сант Мари међу Хуронима ({{јез-фр|Sainte-Marie-au-pays-des-Hurons}}), музеј живе историје који се налази поред светилишта мученика. Ово римокатоличко светилиште посвећено је десеторици северноамеричких мученика.
Америчка савезна влада је 1940-их основала „Индијански тужбени суд” ({{јез-енг|Indian Claims Court}}) ради решавања жалби разних индијанских племена. Суд је пресудио по тужбама, а Конгрес је издвојио 800 милиона долара за надокнаду штете племенима због уговора које је прекршила америчка влада, или због губитка земље коју су им одузели досељеници који су заузели њихове територије. Вајандоти су поднели тужбу за обештећење због присилне продаје њихове земље савезној влади према [[Закон о пресељењу Индијанаца|Закону о пресељењу Индијанаца]] из 1830, који је предвиђао пресељење Индијанаца западно од реке [[Мисисипи (река)|Мисисипи]]. Сједињене Државе су плаћале Вајандотима 75 центи по јутру (0,4046 хектара) за њихову земљу, а стварна вредност земље је била 1,50 долара по јутру.<ref name="New York Times 1985">{{cite news |url=https://www.nytimes.com/1985/02/11/us/around-the-nation-wyandot-indians-win-5.5-million-settlement.html |agency=Reuters |title=Wyandot Indians Win $5.5 Million Settlement |work=The New York Times |date=11. фебруар 1985. |access-date=10. септембар 2010.}}</ref>
Иако је Конгрес предвидео рок за доношење пресуда по индијанским тужбама, савезни окружни судови су наставили да разматрају тужбе за компензацију и друге сличне предмете. У фебруару 1985. америчка влада коначно се сложила да потомцима Вајандота исплати 5,5 милиона долара на основу нагодбе којом су намирена њихова преостала потраживања. Нагодба се односила на споразум од пре 143 године (1842). Сједињене Америчке Државе су 1842. присилиле Вајандоте да продају своју земљу у Охају по цени нижој од тржишне. Портпарол БИА (Биро за Индијанска Питања) изјавио је да ће влада у јулу 1985. платити по 1.600 долара сваком од 3.600 Вајандота у Канзасу и Оклахоми који су могли да докажу да су потомци Вајандота који су били обухваћени протеривањем Индијанаца (1842).<ref name="New York Times 1985"/>
Представници географски удаљених хуронских/вендатских „племена” из Квебека, Канзаса, Оклахоме и Мичигена 27. августа 1999. године, окупили су се у својој историјској домовини у [[Мидланд (Онтарио)|Мидланду]] и поново су формално успоставили Хуронску (Вендатску) конфедерацију.
== Данашње хуронске подгрупе ==
=== Признате хуронске „нације” ===
У САД постоји једно савезно признато „племе”:
* [[Вајандотска нација]], са седиштем у граду [[Вајандот (Оклахома)|Вајандоту]],<ref>{{cite web |url=http://edocket.access.gpo.gov/2008/pdf/E8-6968.pdf |website=Federal Register |title=Volume 73, Number 66, Page 18553 |date=4. април 2008. |access-date=26. фебруар 2009.}} – [https://www.federalregister.gov/citation/73-FR-18553 73 FR 18553]</ref> која је 2011. имала 4.957 регистрованих чланова.<ref name=oia>{{cite web |url=http://www.ok.gov/oiac/documents/2011.FINAL.WEB.pdf |title=Oklahoma Indian Nations Pocket Pictorial Directory |date=2011 |publisher=Oklahoma Indian Affairs Commission |archive-url=https://web.archive.org/web/20120512040555/http://www.ok.gov/oiac/documents/2011.FINAL.WEB.pdf |archive-date=12. мај 2012. |access-date=30. април 2013. |page=39}}</ref>
У Канади постоји једна „[[Први народи|прва нација]]”:
* [[Хуронска−Вендатска нација]], са седиштем у Вендаку, који је енклава (коју чине 2 резервата) у граду [[Квебек (град)|Квебеку]]. Хуронска−Вендатска нација има 4.343 регистрованих чланова.<ref name="FNRegPopulation" /> По вероисповести су већином католици, а говоре француским као матерњим језиком. Они су почели да подстичу своју децу да уче и употребљавају хуронски језик. Деценијама је најзначајнији извор прихода Вендата из Квебека био продаја грнчарије, традиционално дизајнираног [[Крпље|крпља]], летњих и зимских мокасина и других производа домаћих занатлија.<ref>{{cite web |title=Home Page |work=Nation Huronne-Wendat |url=https://wendake.ca/ |access-date=12. мај 2019.}}</ref>
=== Непризнате групе ===
У Сједињеним Америчким Државама постоје два савезно непризната племена :
* [[Вајандотска нација Андердона]], са седиштем у мичигенском граду [[Трентон (Мичиген)|Трентону]], има 1.200 регистрованих чланова;<ref>{{cite web |title=Home Page |url=http://wyandotofanderdon.com/wp/ |website=Wyandot of Anderdon Nation |access-date=12. мај 2019.}}</ref>
* [[Вајандотска нација Канзаса]], са седиштем у канзашком граду [[Канзас Сити (Канзас)|Канзас Ситију]], има око 400 регистрованих чланова.
„Вајандотска нација Канзаса” водила је правне битке са „Вајандотском нацијом” из Оклахоме око судбине Хуронског гробља у канзашком граду Канзас Ситију. Због свог значаја гробље је уврштено у „Национални регистар историјских места”, било је предмет спорења више од једног века. Због компликација током процеса уклањања Индијанаца из Канзаса, земља је и даље била под законском контролом федерално признате „Вајандотске нације”, коју су чинили људи који су напустили Канзас и отишли у Оклахому. Они су били заинтересовани за продају историјског гробља и премештање покојника из старих гробова и њихово поновно сахрањивање на оближњем гробљу Квиндаро, како би се обезбедила средства за финансирање јавних служби „Вајандотске нације” (из Оклахоме). Многи канзашки Вајандоти, од којих су многи сахранили чланове породице на историјском гробљу, противили су се тој идеји, јер би претварање гробља у градско грађевинско земљиште подразумевало премештање посмртних остатака Вајандота и других Индијанаца. Две групе су се 1998. године коначно сложиле да сачувају гробље у Канзас Ситију и да га користе у верске, културне и друге сврхе које одговарају његовој светој историји и употреби.<ref>{{cite web |first=John |last=Carras |title=Wyandotte/Wyandot peace pact signed |url=http://www.wyandot.org/agreement.htm |work=Kansas City Kansan |date=15. јул 1998. |via=Wyandot Nation of Kansas |access-date=24. фебруар 2009.}}</ref>
== Култура ==
Као и други [[ирокешки народи]], Хурони су били пољопривредници који су своју исхрану допуњавали [[лов]]ом и [[риболов]]ом.{{sfnp|Dickason|1996|pages=263–65}} Главни извор хране било им је неколико сорти [[кукуруз]]а, [[Cucurbitaceae|тиквица]] и [[Phaseolus|пасуља]] („Три сестре”), које су узгајале жене. Оне су чувале семе које је имало различите карактеристике и радиле на производњи најбољих усева за различите намене. Такође су [[Ловци-сакупљачи|сакупљали]] [[Ораси|орахе]], [[воће]] и самоникло [[поврће]]. Исхрану су допуњавали првенствено [[Рибе|рибом]] коју су ловили мушкарци. Мушкарци су ловили и [[Јелени|јелене]] и друге животиње доступне током сезоне лова.{{sfnp|Heidenreich|1978|p=378}} Већи део пољопривредних радова обављале су жене, оне су биле задужене за садњу, обрађивање земље и припрему хране, док су мушкарци обављали најтеже послове, као што је крчење шума и шибљака, како би дошли до нових њива. Ова метода пољопривреде на традиционалан начин зове се премештање усева ([[Пољопривреда#Системи за култивацију усева|„посеци и спали”]]).{{sfnp|Heidenreich|1978|pp=380, 382–383}} Мушкарци су поред лова и риболова били задужени и за градњу [[кућа]], [[кану]]а и [[алат]]а.{{sfnp|Heidenreich|1978|p=383}} Свака породица је поседовала земљиште које је обрађивала; ова земља је поново постајала заједничко власништво када би породица престала да га користи.{{sfnp|Heidenreich|1978|p=380}}
Хурони су живели у селима која су покривала површину од једног до десет јутара (од 4.046m² до 40.460m² = 4[[Хектар|ha]]), од којих је већина била утврђена ради одбране од непријатељских напада. Живели су у дугим кућама, слично другим народима који припадају ирокешкој култури. Типично село насељавало је 900 до 1.600 људи, који су живели у 30 до 40 дугих кућа.<ref name=" Warren"/> Села су премештана отприлике сваких десет година, јер је тло постајало мање плодно, а шума, из које су узимали дрво за огрев, проређена.{{sfnp|Heidenreich|1978|p=381}} Хурони су трговали, претежно дуваном, са суседним народима Петунима и Неутралима.{{sfnp|Heidenreich|1978|p=385}}
Хуронски начин живота подразумевао је поделу послова на мушке и женске. Мушкарци су ловци; лове дивљач да би прехранили свој народ, а жене су израђивале одећу, кувале и припремале храну од уловљене дивљачи, обрађивале земљу и гајиле децу.{{sfnp|Axtell|1981|p=8}}
У току трудноће жене су се закључавале у колибе у шуми, како би трудноћа имала што мањи утицај на остале чланове породице; правило је било да труднице посећују само њихове мајке и бабе, да би провериле како протиче трудноћа. Трудницама у току трудноће и порођаја су помагале само друге жене, док су се мушкарци понашали као да се ништа не дешава. Чланови друштва били су задовољнији рођењем девојчице него дечака, јер су веровали да ће она гарантовати будућност народа рађањем деце. Жене које су родиле девојчицу су више уважаване.
Хурони су као и други ирокешки народи имали матрилинеарни систем сродства, сматрало се да су деца рођена у мајчиној породици. Она су свој статус наслеђивала од мајке; њен старији брат био је важнији њеним синовима од њиховог биолошког оца.{{sfnp|Axtell|1981|p=8}}
Деца су док су одрастала, постепено преузимала своју улогу у друштву. Деца оба пола учила су од одраслих како да раде одређене ствари које ће касније бити од користи народу. На пример, девојчице су училе како да праве одећу за лутке, што им је помагало да науче како да праве праву одећу. Дечацима су давани минијатурни лукови како би вежбали лов на врло ситну дивљач. Деца у раном узрасту су равномерно интегрисана у друштво. Добијала су на основу својих година мале задатке које су извршавала. Дечаци вежбају лов и повремено прате мушкарце који иду у лов. То што су дечаци заједно са одраслим мушкарцима ишли у лов, омогућавало им је да из прве руке науче како да лове, добијали су савете шта да раде током лова и стицали су искуство које им је помагало да развију потребне вештине које су им користиле када постану старији. Девојчице су училе на исти начин. Гледале су како жене обављају своје обавезе и опонашале их. Девојчице су правиле одећу за своје лутке и на тај начин се припремале да праве одећу кад постану девојке и касније удате жене.{{sfnp|Axtell|1981|p=42}}
== Рат ==
Шамплен је од Ирокеза направио смртне непријатеље када је са Хуронима водио рат против њих. Тиме је покварио њихове међусобне односе, скоро сто година пре него што су суштински били успостављени; међутим, он је такође покушавао да склопи мир између два народа (Хурона и Ирокеза).<ref>{{cite book |first=Linda Lacour |last=Hobar |title=The Mystery of History |volume=Volume III: The Renaissance, Reformation, and Growth of Nations |publisher=Bright Ideas Press |date=2008}}</ref>
{{cquote |text=Грмљавина и севање његове [Шампленове] аркебузе одјекивале су 150 година. Храбри непријатељ био је Мохок. Пет племена [Ирокези] гајило је несмањени анимозитет према Французима, са само кратким периодом стварног мира, од тада па надаље. |author=Вилијам Брендон |source=''American Heritage Book of Indians''{{sfnp|Brandon|1961|page=187}} }}
== Напомене ==
{{напомене|30em}}
== Извори ==
{{извори|30em}}
== Литература ==
{{почетак референци|30em}}
* {{cite book|last=Axtell|first=James|title=The Indian Peoples of Eastern America: A Documentary History of the Sexes|url=https://books.google.com/books?id=GUz7w90xZa0C&pg=PP1|year=1981|publisher=Oxford University Press|isbn=978-0-19-502741-9}}
* {{cite book|last=Brandon|first=William|editor=Alvin M. Josephy|title=The American Heritage Book of Indians|url=https://books.google.com/books?id=YX4GAQAAIAAJ&pg=PP1|year=1961|publisher=American Heritage – Simon & Schuster|pages=174–219}}
* {{cite encyclopedia|last=Dickason|first=Olive|author-link=Olive Dickason|title=Huron/Wyandot|editor=Frederick E. Hoxie|encyclopedia=Encyclopedia of North American Indians|chapter-url=https://books.google.com/books?id=WO9wmgEACAAJ&pg=PP1|year=1996|publisher=Houghton Mifflin|isbn=978-0-395-66921-1|pages=[https://archive.org/details/encyclopediaofno00hoxi/page/263 263–265]|url-access=registration|url=https://archive.org/details/encyclopediaofno00hoxi/page/263}}
* {{cite encyclopedia |last1=Garrad |first1=Charles |last2=Heidenreich |first2=Conrad E. |title=Khionontateronon (Petun) |work=[[Handbook of North American Indians]] |editor=Bruce Trigger |volume=Vol. 15, Northeastern Indians |publisher=Smithsonian Institution |date=1978 |isbn=978-0-1600-4575-2|pages=394–397|url=https://books.google.com/books?id=1faGrgtST58C&pg=PA394}}
* {{cite encyclopedia |last=Heidenreich |first=Conrad E. |title=Huron |work=Handbook of the North American Indian |editor=Bruce Trigger |volume=Vol. 15, Northeastern Indians |publisher=Smithsonian Institution |date=1978 |isbn=978-0-1600-4575-2|pages=368–388|url=https://books.google.com/books?id=1faGrgtST58C&pg=PA368}}
*{{cite book|last=Sagard|first=Gabriel|author-link=Gabriel Sagard|title=Le Grand Voyage du Pays des Hurons Situé en l'Amérique vers la Mer Douce, ès Derniers Confins de la Nouvelle France dite Canada: avec un Dictionnaire de la Langue Huronne|trans-title=The Great Voyage of the Huron Country Located in America towards the Sweet Sea, in the last reaches of the New France known as Canada: with a Dictionary of the Huron language|language=fr|url=https://archive.org/details/legrandvoyagedu00goog|volume=Vol. I|year=1865|publisher=Librairie Tross|location=Paris|orig-year=1632}}
* Labelle, Kathryn Magee (2013). ''D [https://books.google.ca/books/about/Dispersed_But_Not_Destroyed.html?id=wIFO933B1wMC dispersed but Not Destroyed: A History of the Seventeenth-Century Wendat People]''. UBC Press. {{ISBN|978-0-7748-2556-6}}
* {{cite book|last=Sagard|first=Gabriel|title=Le Grand Voyage du Pays des Hurons Situé en l'Amérique vers la Mer Douce, ès Derniers Confins de la Nouvelle France dite Canada: avec un Dictionnaire de la Langue Huronne|trans-title=The Great Voyage of the Huron Country Located in America towards the Sweet Sea, in the last reaches of the New France known as Canada: with a dictionary of the Huron language|language=fr|url=https://archive.org/details/legrandvoyagedu01sagagoog|volume=Vol. II|year=1865|publisher=Librairie Tross|location=Paris|orig-year=1632}}
* {{cite book|last=Trigger|first=Bruce G.|author-link=Bruce Trigger|title=The Huron Farmers of the North|publisher=Holt, Rinehart and Winston|url=https://books.google.com/books?id=MricwgEACAAJ&pg=PP1|year=1969}}
* {{cite book|last=Trigger|first=Bruce G.|title=The Children of Aataentsic: A History of the Huron People to 1660|url=https://books.google.com/books?id=T3NQ1lsaHs0C&pg=PP1|year=1987|publisher=McGill-Queen's University Press|isbn=978-0-7735-0627-5}}
{{крај референци}}
== Додатна литература ==
{{почетак референци}}
* {{cite book |last=Clarke |first=Peter Dooyentate |title=Origin and Traditional History of the Wyandotts: And Sketches of Other Indian Tribes of North America |url=https://archive.org/details/cihm_00669 |year=1870 |publisher=Hunter, Rose & Co |location=Toronto}}
* {{cite encyclopedia |first=C.E. |last=Heidenreich |title=Huron-Wendat |date=October 10, 2018 |encyclopedia=The Canadian Encyclopedia |publisher=Historica Canada |edition=online |url=https://www.thecanadianencyclopedia.ca/en/article/huron}}
* {{cite book |last=Sioui |first=Georges E. |title=Huron-Wendat: The Heritage of the Circle |url=https://books.google.com/books?id=U_14tuSMUBcC&pg=PP1 |year=1999 |publisher=UBC Press |isbn=978-0-7748-0715-9}}
* {{cite book |last=Tooker |first=Elisabeth|title=An Ethnography of the Huron Indians, 1615-1649 |url=https://books.google.com/books?id=7XGBr4TwlTcC&pg=PP1 |year=1991 |publisher=Syracuse University Press |isbn=978-0-8156-2526-1}}
;{{Wikisource-inline|list=
* {{Cite EB1911|wstitle=Wyandot |volume=28|page=861|short= |noicon=x}}
* {{Cite CE1913 |last=Jones |first=Arthur Edward |wstitle=Huron Indians|volume=7|pages=565-583|short= |noicon=x}}
* {{Cite Collier's|wstitle=Hurons|volume=5|page=88|short= |noicon=x}}
}}
{{крај референци}}
== Спољашње везе ==
{{Категорија на Остави|Huron}}
'''Званичне интернет странице племена'''
* [http://www.wyandotte-nation.org/ Wyandotte Nation of Oklahoma]
* [http://www.wyandot.org/ Wyandot Nation of Kansas]
* [https://web.archive.org/web/20130720134851/http://wyandotofanderdon.com/ Wyandot of Anderdon Nation], Michigan
* [http://www.wendake.ca/ Huron-Wendat Nation], Wendake, Quebec
'''Остало'''
* [http://www.evolpub.com/ALR/ALRSupplement.html#ALRS2 ''Sagard's Dictionary of Huron''] – The earliest and one of the most complete dictionaries of the Huron language
* [https://web.archive.org/web/20100920055336/http://www.hotelpremieresnations.com/musee/concept.php The Huron-Wendat Museum], Wendake, Quebec
*{{Curlie|Society/Ethnicity/The_Americas/Indigenous/Native_Americans/Tribes,_Nations_and_Bands/W/Wyandotte/|Wyandotte}}
*[http://www.berfrois.com/2011/08/eric-seeman-wendat-deathways/ "The Feast of the Dead"], Erik R. Seeman, ''[http://www.berfrois.com/ Berfrois]'', August 2, 2011
* [https://www.tolatsga.org/hur.html History of the Huron]
| 