Корисник:DrMako/песак — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Ред 22:
=== Настанак и развој санитетске службе у Србији ===
Војна санитетска служба, у смислу организоване медицинске помоћи рањеним и болесним војницима под покровитељством државе, развила се у Србији релативно касно. Док је организована санитетска служба, са војним лекарима, хирурзима и болничарима у свим већим јединицама и војним болницама (сталним и привременим - пољским, на самом ратишту) издржаваним о трошку државе, у Европи већ крајем 18. века постојала у свим развијеним државама (у Шпанији од 1551, у Француској од 1591, у Пруској од 1640, а у Русији од 1706), у Турској, чији је Србија у то време била пашалук, нега рањених и болесних војника била је у то време приватна ствар самих бораца, који су на бојишту збрињавани спонтано, без икакве организације, а затим пуштани кућама да се лече о свом трошку. Из списа Вука Караџића зна се да је после боја на Мишару (1806), где је тешко рањен (сабљом у теме и десну руку), устанички старешина Лука Лазаревић морао сам да се извуче из боја и сам себи превије ране; кад је после боја дошао Карађорђу, вожд је повикао: ''’Иди поп Луко кући те се лечи...’ А поп Лука му одговори: ’Немо’ ме терати кући, ако Бога знаш, све ће ово мене до сутра проћи.’'' Прота Матеја Ненадовић наводи да су Луки ране затим испрали љутом ракијом, и да је читав дан и ноћ држао крпе пуне ракије по ранама,те су се ујутро већ ухватиле красте, које је после мазао зејтином, али је завоје носио још неколико месеци. Вук Караџић такође помиње да је године 1807. при освајању Ужица тешко рањени Милош Обреновић (пушчано зрно ударило га је изнад леве брадавице и изашло кроз плећку) на платну разапетом између товарних коња пренет у Београд, неком ''Хећиму Томи'', који га је после 10-12 недеља излечио. <ref>[[Вук Стефановић Караџић]], Историјски списи, Просвета, Београд (1969), стр. 95</ref> С обзиром да су и најугледније старешине као рањеници били препуштени сопственим средствима, можемо закључити како су пролазили обични борци, који нису имали ни слугу, ни новца за лекаре. Др Владан Ђорђевић у својој ''Историји српског војног санитета'' (1879) наводи да су српски устаници већ 1804. на бојишту имали ''завојишта'' или ''амбуланције'' (превијалишта), где је пружана прва помоћ рањеницима, који су затим отпуштани кућама, да се лече о свом трошку.<ref name=":2">[[Никола Гажевић]], [[Војна енциклопедија]] (књига 10), Војноиздавачки завод, Београд (1976), стр. 680</ref>
Развој модерне медицине у Србији, која је тек 1830. и званично, мада непотпуно, ослобођена од Турака (хатишерифом из 1830. добила је правни статус вазалне кнежевине у Османском царству, са правом да држи малу војску и организује званичне органе државне управе), текао је релативно споро, у складу са скромним материјалним и политичким могућностима тек обновљене српске државе. У Србији се војни санитет организује тек 1835, када је ''војном попечитељу'' (министру) стављено у задатак да се стара о здрављу војника. У Београду је 1837. формирана прва војна болница (''Шпитаљ солдачки''), а према Уставу из 1838. у састав службеног одељења Главног штаба српске војске уведен је и лекар. Први војни лекар у штабу српске војске био је др Емерих Линденмајер, пореклом Немац из Баната, који је 1854. именован за начелника санитетског одељења у ''Попечитељству внутрених дела''. У саставу Административног одељења Војног министарства формиран је 1862. и војни санитет. Законом о ''Устройству военог Министарства'' из 1864. регулисана су и многа питања Санитетске службе: болнице су подељене у сталне и привремене, предвиђена су слагалишта болничког прибора и лекова, а у саставу санитетске службе предвиђени су лекари, хирурзи и апотекари. Војни лекари и апотекари добили су 1875. официрске чинове.<ref name=":0">[[Никола Гажевић]], [[Војна енциклопедија]] (књига 8), Војноиздавачки завод, Београд (1974), стр. 345</ref> Први начелник српског војног санитета био је ''др Карло Белони'' (од 1858. до 1877), словачки лекар у служби српске војске од 1836, који је за потребе образовања домаћих кадрова написао први медицински уџбеник на српском језику - ''Поучење за болничарску или санитетску трупу'' (1866).▼
▲Развој модерне медицине у Србији, која је тек 1830. и званично, мада непотпуно, ослобођена од Турака (хатишерифом из 1830. добила је правни статус вазалне кнежевине у Османском царству, са правом да држи малу војску и организује званичне органе државне управе), текао је релативно споро, у складу са скромним материјалним и политичким могућностима тек обновљене српске државе. У Србији се војни санитет организује тек 1835, када је ''војном попечитељу'' (министру) стављено у задатак да се стара о здрављу војника. У Београду је 1837. формирана прва војна болница (''Шпитаљ солдачки''), а према Уставу из 1838. у састав службеног одељења Главног штаба српске војске уведен је и лекар. Први војни лекар у штабу српске војске био је др Емерих Линденмајер, пореклом Немац из Баната, који је 1854. именован за начелника санитетског одељења у ''Попечитељству внутрених дела''. У саставу Административног одељења Војног министарства формиран је 1862. и војни санитет. Приликом турског бомбардовања Београда 1862 (након инцидента на Чукур-чесми), српска војска у граду организовала је 4 завојишта или ''хирургическа места''.<ref name=":2" /> Законом о ''Устройству военог Министарства'' из 1864. регулисана су и многа питања Санитетске службе: болнице су подељене у сталне и привремене, предвиђена су слагалишта болничког прибора и лекова, а у саставу санитетске службе предвиђени су лекари, хирурзи и апотекари. Војни лекари и апотекари добили су 1875. официрске чинове.<ref name=":0">[[Никола Гажевић]], [[Војна енциклопедија]] (књига 8), Војноиздавачки завод, Београд (1974), стр. 345</ref> Први начелник српског војног санитета био је ''др Карло Белони'' (од 1858. до 1877), словачки лекар у служби српске војске од 1836, који је за потребе образовања домаћих кадрова написао први медицински уџбеник на српском језику - ''Поучење за болничарску или санитетску трупу'' (1866).
=== Српско-турски (1876-1878) и српско-бугарски рат (1885) ===
Пред српско-турски рат (1876-1878) у саставу Економског одељења Министарства војног, формиран је Санитетски одсек, а у бригадама и дивизијама народне војске санитетска одељења; поред тога формирано је и више пољских болница.<ref name=":0" /> На чело српског војног санитета постављен је 1877. ''др Владан Ђорђевић'', војни хирург образован у Бечу (докторирао 1869), који се одмах прихватио најнужнијих реформи, укључујући и писање првих медицинских уџбеника на српском језику - ''Начела војне хигијене'' (1874), ''Санитетска служба на бојишту'' (1875) и ''Ландсбергерова ратна хируршка техника'' (1887), од којих су прва два објављена пред сам рат.
У рату 1876. Србија је мобилисала укупно 124.000 војника, уз још 5.000 руских добровољаца. Српска санитетска служба имала 19 војних лекара, 5 лекарских помоћника, војног апотекара, 4 апотекарска помоћника и потребно санитетско особље из грађанства. Дивизије, јачине око 5.000 војника, имале су завојиште (превијалиште), где је пружана општемедицинска и прва хируршка помоћ рањеницима, а корпуси по 3 пољске болнице (на самом ратишту), где су збрињавани тежи рањеници пре транспорта у војне болнице у Београду, Крагујевцу и Ћуприји. У току 1877. у корпусима су образована санитетска одељења, 2-6 пољских болница (укупно 18) и корпусни санитетски депо. У већим местима у Србији формиране у 23 резервне и 3 сталне болнице.<ref name=":0" /> Колико је војно медицинско особље у Србији у то време било малобројно, најбоље се види по томе што је на само 19 војних лекара било око 130.000 бораца - другим речима, по један лекар на 7.000 војника. Упркос недовољном броју здравствених радника и оскудици у лековима и завојном материјалу, српски санитет је у току рата збринуо око 5.410 рањених војника и официра.<ref name=":1">[[Никола Гажевић]], [[Војна енциклопедија]] (књига 9), Војноиздавачки завод, Београд (1975), стр. 114-122</ref>
Српско турски рат 1876-1878. јасно је показао материјалне и организационе недостатке војног санитета и здравствене заштите војске и становништва у Србији тог времена, па се убрзано приступило реформама и улагању у развој санитетске службе. Према ''Закону о устројству војске'' из 1883. санитетска служба је добила аутономију: при Министарству војном формирано је посебно санитетско одељење, а у дивизијским штабовима уведени су референти санитета. Ради даљег развоја санитетске службе у војсци, формиран је 1884. и санитетски војни комитет.<ref name=":0" />
| |||