Други српско-турски рат — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
|||
Ред 55:
Првих дана јануара после ослобођења Пирота, српска Врховна команда је одлучила да се са што већим снагама нападне Ниш и да се уништи његова одбрана коју је сачињавало 5.000 војника са 267 топова, размештених на више добро утврђених положаја, нарочито око брда [[Виник]] северно и [[Горица|Горице]] јужно од Ниша. На одлуку је утицала и вест да се из [[Приштина|Приштине]] са 10-12 хиљада војника креће [[Хафиз-паша]] у помоћ опседнутом Нишу. Он је заиста успео да потисне српске снаге са Самокова и да им преотме Куршумлију, али даље није могао отићи.
За напад на Ниш, српска Врховна команда је прикупила четири дивизије шумадијске и моравске војске са 15.000 војника и 100 топова. Општи напад је почео 7. јануара, са главним ударом из југоисточног правца. Генерал Јован Белимарковић, са командног места у селу [[Бербатово|Бербатову]], непосредно је руководио овим борбама. После тродневних жестоких борби, када су освојена утврђења на Горици и на те положаје доведена српска артиљерија која је непосредно угрозила нишку тврђаву, Турци су пристали на преговоре о предаји. Командант Ниша [[Халил Зија-паша]] и мутесариф (управник града) [[Рашид-паша]] предали су град 10. јануара. Њихови војници напустили су град без наоружања и отпремљени су у правцу Софије и делом ка [[Врање|Врању]]. Трупе Шумадијског корпуса свечано су ушле у Ниш 12. јануара, а раздрагано становништво их је одушевљено дочекало. У Нишу је заплењено 267 топова, 13.000 пушака, 7,800.000 пушчаних метака, 20.000 топовских граната и друго. Два дана касније, у Ниш је стигла и српска Врховна команда на челу са кнезом Миланом.<ref>Ослобођење Ниша од Турака 1877. године, аутор Видосав Петровић, издање Народне новине, Ниш 1997. године.</ref>
== Ослобођење југа Србије и Врања. Крај рата ==
| |||