Корисник:DrMako/песак — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
|||
Ред 20:
== Санитетска служба у Србији до Првог светског рата ==
'''Сажетак:''' Модерна медицина у Србији почела је да се развија тек након ослобођења од Турака у Другом српском устанку 1815. Први европски образовани лекари дошли су у Србију 1819, по налогу кнеза Милоша. Војна санитетска служба, задужена за систематско лечење и бригу о рањеним и болесним српским војницима, основана је 1835. године. Први војни лекари и начелници српског санитета били су странци, др Емерих Линденмајер (1806-1884) и др Карло Белони (1812 -1878), који су основали војне болнице у Београду, Ћуприји и Параћину. У време српско-турских ратова (1876-1878), Србија је имала свега 19 војних лекара на око 130.000 војника. Стране лекаре наследили су српски лекари школовани у Бечу, др Владан Ђорђевић (начелник санитета 1877-1884), др Михајло Мика Марковић (начелник санитета 1886-1903) и др Лазар Генчић (начелник санитета 1909-1915). Број војних лекара је до 1885 (српско-бугарски рат) повећан на по једног лекара на 1.000 војника, а свака дивизија (5.000 војника) добила је посебну болницу са 200 кревета и санитетску чету са 5 лекара и 100 болничара.
'''Кључне речи:'''
=== Настанак и развој санитетске службе у Србији ===
Линија 53 ⟶ 56:
'''Емерих Линденмајер''' (Банат, 1806 - Београд, 1884) био је један од првих војних лекара српске војске. За првог штабсдоктора гарнизонске војске постављен је 1838, а 1854. именован је за начелника санитетског одељења у ''Попечитељству внутрених дела''. Основао је војне болнице у Београду, Крагујевцу и Ћуприји, и улагао велике напоре у сузбијању епидемијских болести, које су у то време харале у војсци. Организовао је карантинску службу на границама Србије, а при тровањима први је увео обавезне хемијске анализе. Уз обиман практичан рад, бавио се и писањем: аутор је прве историје српске санитетске службе (на немачком језику, ''Serbien, dessen Entwicklung und Fortschritt im Sanitätswesen mit Andeutungen uber die gesamten Sanitätsverhältnisse im Oriente,'' издата у Темишвару 1876) и мање студије ''Опис минералних вода у Србији'' (Београд, 1856).<ref>[[Никола Гажевић]], [[Војна енциклопедија]] (књига 5), Војноиздавачки завод, Београд (1972), стр. 87</ref>
'''Карло Белони''' (Словачка, око 1812 - Београд 1878) био је српски санитетски потпуковник и први начелник српског војног санитета. Од 1836. био је лекар Моравско-подринске војне команде у Чачку, од 1855. до 1858. директор ''Шпитала централне војске'' у Београду, а 1858. преузео је дужност начелника војног санитета и на том положају остао је
'''Владан Ђорђевић''' (Београд, 21. новембра 1844 - 31. августа 1930) био је истакнути српски хирург, политичар, јавни и научни радник. Докторирао је на Медицинском факултету у Бечу 1869, а по повратку у Београд постао је војни лекар. Основао је 1872. Српско лекарско друштво и покренуо часопис Српски архив за целокупно лекарство, а 1876. основао је српско друштво Црвеног крста. У српско-турским ратовима (1877-1878) био је начелник српског војног санитета, а од 1879-1884. био је на челу цивилног санитета. Био је председник српске владе и министар спољних послова од 1897-1900, и на том положају спроводио је аустрофилску политику последњих Обреновића, познату под именом ''владановштина''. За владе Обреновића био је водећи медицински ауторитет у Србији. Од 1880. био је дописни, а од 1892. стални члан Српске академије наука. Био је веома плодан писац, како из области медицине, тако и из историографије. На развој војне медицине у Србији одлучујуће су утицали његови радови ''Начела војне хигијене'' (издато у Београду 1874), ''Санитетска служба на бојишту'' (Београд, 1875), ''Ландсбергерова ратна хируршка техника'' (1887) и ''Историја српског војног санитета'' (Београд, 1879, 1880, 1886. и 1893). Након пензионисања посветио се писању историје. Најпознатија историјска дела су му ''Српско-турски рат'' (у две књиге, издате у Београду 1907) и ''Историја српско-бугарског рата'' (у две књиге, Београд, 1908).<ref>[[Никола Гажевић]], [[Војна енциклопедија]] (књига 2), Војноиздавачки завод, Београд (1971), стр. 610</ref>
| |||