Александар II Николајевич — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Додат наслов о устанку у Пољској 1863-1864. године и поднаслов о ситуацији у Пољском царству пре устанка са референцама. |
Додат поднаслов о устанку у Пољској и његовим последицама и избачена је у којој се помиње у одељку о политичком ангажману Александра 2. јер је сада сувишна, пошто постоји наслов који о томе говори. |
||
Ред 262:
Регрутација у Пољском царству је до 1856. године спровођена на основу закона од 5. октобра 1816. године, који је дозвољавао значајна умекшавања када је у питању локално становништво. 3. марта 1859. године, прокламован је нови закон, који је строго одредио могућност ослобађања од службе. Уколико би количина лица која су потпадала под регрутацију била већа од потреба војске, регрути су се бирали путем жреба. Нови закон није спроведен у пракси све до 1863. године зато што након Кримског рата регрутација није спровођена ни у једном делу Руске империје, па самим тим ни у Пољском царству. Осим тога, 1861. године, због петиције намесника пољским губернијама је отписана обавеза да у војску пошаљу 62 700 људи.<ref>{{Cite book|title=История внешней политики Российской империи. 1801-1914.|last=Айрапетов|first=Олег|publisher=Европа|year=2006|isbn=5-9739-0064-9|location=Москва|pages=241}}</ref>
=== Ток устанка и његове последице ===
Регрутација из 1863. године је, на предлог Велепољског, спроведена по старом закону, што је омогућило увођење спискова уместо жреба и избацивање из краја нелојалних елемената. Ова мера, истовремено противзаконита и непопуларна, само је убрзала давно припремани устанак, послуживши као његов формални повод. Крајем 1862, почетком 1863. године значајан део младих, обухваћених регрутацијом, почео је да напушта пољске градове и да се сакупља по оближњим шумама. У поноћ између 10. и 11. јануара 1863. године дошло је до истовременог напада на руске гарнизоне у Пољском царству. Напади нису имали великог успеха (убијено је 30 и рањено око 100 руских војника), али је устанак од самог почетка попримио карактер масовног партизанског рата.<ref>{{Cite book|title=История внешней политики Российской империи. 1801-1914.|last=Айрапетов|first=Олег|publisher=Европа|year=2006|isbn=5-9739-0064-9|location=Москва|pages=241-242}}</ref>
Јавно мњење Велике Британије и Француске, а затим и њихове владе, заузели су отворено антируску позицију, док се аустријска Галиција претворила у базу за пољске одреде. Католичка црква у Пољској активно је учествовала у устанку, а папа Пије IX је јавно врло жестоко осуђивао репресивне мере којима су одговарале руске власти, оптужујући их за гоњење католицизма. 1863. године Ватикан је започео процес канонизације Јосафата Кунцевича, епископа Полоцког и Витебског, који се прославио свирепим гоњењем православне цркве у XVII веку и који је убијен 1623. године од стране очајних становника Витебска. Као последица тога, дошло је до прекида дипломатских односа између Ватикана и Русије.<ref>{{Cite book|title=История внешней политики Российской империи. 1801-1914.|last=Айрапетов|first=Олег|publisher=Европа|year=2006|isbn=5-9739-0064-9|location=Москва|pages=242}}</ref>
Партија хотела Ламбер је традиционално сматрала Кавказ рањивим местом Русије, на коме би изазивање компликација могло да допринесе остварењу задатака пољског револуционарног покрета. Од 1861. године, пољска емиграција је приметно активирала своју подршку черкеској емиграцији у Цариграду, Паризу и Лондону, надајући се да ће добити подршку јавног мњења тих земаља, посебно Велике Британије, за своје планове окупљања других народа ради рата против Русије. Од јануара 1863. године наведена група организује провокацију, познату под називом афера Виксена. Ради превоза оружја на обалу Кавказа у Њукаслу је купљена шкуна по називу Чезапик. Укупан трошак операције износио је 125 000 франака, од којих су Пољаци издвојили 15 000. Остатак новца добијен је од делова јавног мњења које се саосећало са њиховим плановима, пре свега британског. Лета 1863. године Чезапик је стигао у Цариград, са оружјем за 150 људи и невеликим одредом од 6 Пољака, 4 Турчина, 4 Черкеза и 2 француска официра. Претпостављало се да ће тај одред постатио организационо језгро за стварање специјалног легиона који је требало да се састоји од Пољака, заробљених Гораца и руских дезертера. Протести руског посланства приморали су турске царинске власти да обрате пажњу на шкуну тек у Трапезунду, где је товар премештен на барку, која је у септембру 1863. године стигла на пристаниште које је било под контролом Убиха- једног од черкеских племена. Ова провокација није наишла ни на какву подршку Гораца, чак се догодило супротно. Горци су били разочарани малобројношћу одреда. Оптор Гораца био је већ сломљен. У августу 1863. године оружје су положили Абадзехи, а 21. маја 1864. године Шапсуги и Убиси. Кавкаски рат је приведен крају.<ref>{{Cite book|title=История внешней политики Российской империи. 1801-1914.|last=Айрапетов|first=Олег|publisher=Европа|year=2006|isbn=5-9739-0064-9|location=Москва|pages=242-243}}</ref>
Током устанка, један мањи руски одред пришао је пруској граници и био је принуђен да је пређе. Пруске власти нису разоружале руски одред, већ су га послале на погранични пункт, погодан за повратак у Русију. Овај случај представљао је иницијалну капислу за даље координисано дејство две земље против устаника. Русија и Пруска су 27. јануара 1863. године у Петербургу потписале конвенцију Алвенслебена (по пруском генералу Густаву фон Алвенслебену који је у име Пруске потписао конвенцију), која је омогућила да у случају неопходности војске обе земље пређу граници у уђу на територију ове друге. Бизмарк се врло озбиљно односио према опасности руског повлачења из Пољске и отворено је говорио да ће, у том случају, Пруска морати да окупира руски део Пољске.<ref>{{Cite book|title=История внешней политики Российской империи. 1801-1914.|last=Айрапетов|first=Олег|publisher=Европа|year=2006|isbn=5-9739-0064-9|location=Москва|pages=243}}</ref>
Постојање руско-пруског споразума било је искоришћено, из разних разлога, од стране низа европских држава, које су изјавиле да потписивање конвенције Алвенслебена представља интернационализацију конфликта. Велика Британија је 2. марта 1863. године нотом стала у заштиту устаника. Како су показали догађаји који ће уследити, Лондон није био много забринут судбином Пољака, већ је желео да искористи пољски устанак како би дошло до краха француско-руског дијалога, у чему је имао великог успеха. 17. априла британској ноти придружиле су се Аустрија и Француска. Лондон и Париз, ослањајући се на одлуке Бечког конгреса из 1815. године, захтевали су повратак пољског устава и спровођење опште амнестије. Након њих су, нотама, мада не толико жестоким, у заштиту Пољака стале Шпанија, Италија, Шведска, Холандија, Данска, Португал и Османско царство. Настала је претња дипломатске изолације Русије. Међу ретким земљама које су одбиле учешће у дипломатском походу против Русије биле су САД, које нису могле да не узму у обзир благонаклоно држање Русије током грађанског рата у тој земљи.<ref>{{Cite book|title=История внешней политики Российской империи. 1801-1914.|last=Айрапетов|first=Олег|publisher=Европа|year=2006|isbn=5-9739-0064-9|location=Москва|pages=243-244}}</ref>
29. јуна 1863. године земље Кримске коалиције су поново послале ноте које су садржале предлоге о примирју са Пољацима и сазиву конференције осам држава у вези са пољским питањем. Прелиминарни програм садржао је следеће захтеве:
1) Пуна и општа амнестија
2) Народно представништво које ће учествовати у законодавном процесу у земљи и које ће имати средства стварне контроле
3) Именовање Пољака на државне дужности ради стварања националне администрације која ће имати поврење земље
4) Потпуна и неограничена слобода савести и укидање свих ограничења у вези са практиковањем католицизма
5) Искључива употреба пољског језика као званичног језика администрације, органа правде и у образовном процесу
6) Увођене уређенијег и озакоњеног система регрутације.<ref name=":10">{{Cite book|title=История внешней политики Российской империи. 1801-1914.|last=Айрапетов|first=Олег|publisher=Европа|year=2006|isbn=5-9739-0064-9|location=Москва|pages=244}}</ref>
Прихватање и спровођење ових захтева имало би као природну последицу одвајање Пољске од Руске империје. Кнез Горчаков је у депеши 1. јула 1863. године категорички одбио захтеве земаља Кримске коалиције, указавши да Русија од 1831. година влада Пољском не на основу одредби из 1815. године, него на основу права завојевача, те да претензије европских земаља ка Петербургу у том смислу, немају правног основа. Као одговор на то, Француска је почетком августа изјавила да враћа себи пуну слободу расуђивања и деловања, што је представљало званично денонсирање руско-француског споразума.<ref name=":10" />
Руска влада је повећала количину војске у Пољској и Западном крају (Белорусија, Литва, Правобережна Украјина), спровела реформу земље, након чега је добила активну подршку од стране локалног сељаштва. На почетку устанка у Русији је постојала и помирљива струја, чије су присталице посматрале руско-пољски као сраман сукоб два словенска народа, опростивши устаницима много тога, између осталог и покушај убиства на спавању војника руског гарнизона. У свом првом чланку о побуни, Михаил Катков је позивао Русе да се не свете браћи након победе над њима. Међутим, позиција Запада и најрадикалнијих устаника дали су устанку опасни карактер политичког, чак и војног сукоба између Европе и Русије. Ноте западних земаља у вези са пољским питањем само су још више појачали такво расположење, при чему очевици догађаја нису ни мало размишљали о томе да ли те ноте представљају само ефикасну демонстрацију или не. Они су се спремали за рат веома озбиљно, схватајући мрачну перспективу таквог развоја догађаја. Руски војни министар, Миљутин, писао је да би рат са коалицијом европских држава у датом тренутку представљао катастрофу, као и да руска војска није спремна за рат јер се тек започело са њеном реформом, као и са стварањем нове војне организације.<ref>{{Cite book|title=История внешней политики Российской империи. 1801-1914.|last=Айрапетов|first=Олег|publisher=Европа|year=2006|isbn=5-9739-0064-9|location=Москва|pages=244-245}}</ref>
Током прве половине 1863. године, војно министарство је повећало количину војске у Европи за 167 000 и она је достигла (не рачунајући Кавказ) 690 000 људи са 1026 топова, од чега је у варшавском, вилнуском и кијевском округу било смештено 342 000 војника и 410 топова. У августу је бројност војске у тим окрузима достигла 405 000 људи и 442 топа. Бојева готовост војске била је ниска, а опасност пораза у случају сукоба са земљама Кримске коалиције сасвим реална. Недостајало је резерви и материјалне потпоре. Услед страха од поновног суочавања са ситуацијом у којој куповина оружја у иностранству неће бити могућа, војно министарство је одлучило да прошири сопствену базу производње оружја. 1863. године одлучено је да невелика фабрика пушака у Петербургу неће бити довољна за потребе војске, те је подигнута на ниво завода. Још један завод (будући чувени Обуховски завод), почео је да се гради у Петербургу, а такође су на Ками, близу Перма, постављени темељи гвожђарско-пушчаног и челично-пушчаног завода. Међутим, ове мере нису могле да брзо донесу резултате. У то време многи одреди били су у процесу формирања или су били у плану. За случај рата, припремљена су за одбрану приморска утврђења, а узбрзано су се утврђивали и Кронштат и Керч. На изградњу Кронштатске тврђаве 1863. године издвојено је 2,1 милион рубаља. Чак и на ушћу Неве градила се резервна линија одбране, која се састојала из батерије тешке артиљерије.<ref>{{Cite book|title=История внешней политики Российской империи. 1801-1914.|last=Айрапетов|first=Олег|publisher=Европа|year=2006|isbn=5-9739-0064-9|location=Москва|pages=246}}</ref>
Након окончања Кримског рата, руска влада је готово двоструко смањила војне трошкове, које је 1859. године успела да стабилизује, не дозвољавајући њихов даљи раст. Међутим, пољски устанак је принудио Александра II да престане са таквом политиком. 1863. године војни расходи износили су 37,8% укупних државних расхода, док је 1864. године њихов удео износио 34,97%. Повећање војних расхода изазвало је драстично погоршање финансијске ситуације у Русији- дефицит државног буџета 1862. године износио је 34 850 000 рубаља, а 1863. године 123 016 790 рубаља. 1864. године буџетски дефицит смањен је до 90 милиона рубаља, при чему су приходи земље износили 421,9 милиона рубаља, а расходи 411,9 милиона рубаља. Захваљујући спољнополитичкој стабилизацији и доследној политици штедње, министарство финансија је успело да оствари тенденцију смањења буџетског дефицита тек 1866. године.<ref>{{Cite book|title=История внешней политики Российской империи. 1801-1914.|last=Айрапетов|first=Олег|publisher=Европа|year=2006|isbn=5-9739-0064-9|location=Москва|pages=246-247}}</ref>
Устанак у Пољској довео је до драстичне промене односа према Пољацима великог дела руског друштва. Са правне тачке гледишта, устаници су сматрани одметницима, но, у условима деловања војног законодавства, које је регулисало облике партизанског рата и методе борбе с њим, највише срџбе је изазивала партизанска тактика побуњеника, која се, по мишљењу многих, граничила с бандитизмом. Устанак 1830-1831. године, који је представљао обичан фронтовски рат војски и који је подразумевао опсаду тврђава, није изазвао оволико срџбе међу зараћеним странама. Норме партизанског рата- беспоштедност, одсуство јасне разлике између позадине и фронта, цивила и оних који то нису, биле су нешто на шта војна лица нису навикла. Уопштено говорећи, борба је попримила карактер који је према оценама савременика био веома сумњив са становишта законитости.<ref>{{Cite book|title=История внешней политики Российской империи. 1801-1914.|last=Айрапетов|first=Олег|publisher=Европа|year=2006|isbn=5-9739-0064-9|location=Москва|pages=247}}</ref>
Ка јесени 1863. године, број жртава револуционарног терора у градовима достигао је 600 људи, док је број мучених сељака, који нису били симпатизери пољског националног покрета, био знатно већи. На чело руске администрације у Пољској постављен је гроф фон Берг, а на чело виленског генерал-губернаторству генерал М.Н. Муравјев. Њихова делатност, која се заснивала на репресијама над побуњеницима и гарантовању мира грађанима оданим круни, показала је чврсту решеност власти да стане на крај револуционарном терору. Уз пуну подршку Петербурга, спроведена је реформа која је нанела озбиљан ударац племству, као основној социјалној и економској бази устанка. Сељаци у Пољском царству постали су власници земље коју су до тада користили, фактички без откупа од спахија. Ситуација у генерал-губернаторству била је још сложенија- на територији четири његове губерније живело је, према различитим проценама, између 2 и 2,8 милиона Белоруса и између 1 и 1,4 милиона Литванаца. У главном је реч била о сељацима. Осим тога, у том делу земље живели су и Руси, Јевреји, Татари, Немци, Летонци и Пољаци. Последњи, иако су се налазили у апсолутној мањини чинили су изразито велики број спахија у четири губерније, и то: 85% у Виленској, 95% у Гродненској, 78% у Ковенској и 94% у Минској губернији. Међутим, племство је остало најјача социјална потпора устанка, планирајућу да, у случају његовог успеха, територије 4 губерније припоји Пољској.<ref>{{Cite book|title=История внешней политики Российской империи. 1801-1914.|last=Айрапетов|first=Олег|publisher=Европа|year=2006|isbn=5-9739-0064-9|location=Москва|pages=247-248}}</ref>
Већ у априлу 1863. године, као одговор на убиство руских војника, сељаци Витебске губерније уништили су неколико устаничких одреда и 20 имања. У белоруским губернијама је настала опасност понављања догађаја у аустријској Галицији из 1846. године, када су Пољаци-спахије били подвргнути масовном истребљењу. По наређењу Муравјева, пољске спахије су морале да плаћају привремену новчану дажбину од 10%, док су имања учесника побуне морала да плаћају усиљену дажбину од 20-30%. Спахије руског и осетниског порекла плаћали су дажбину од 5%, која је касније смањена на 1,5-2,5%. Од пореза на земљиште, узетог од прихода свих спахија Северо-западног краја, у државну касу се слило 2,6 милиона рубаља. За губитке нанете од стране побуњеника сељацима и другим слојевима друштва, посебним дажбинама обухваћена су сва имања са која су вршени напади на руске војнике и људе одане императорској круни. На тај начин, пољско племство је платило још 800 000 рубаља. Имовина активних учесника покрета је секвестрирана. Таквих имања је у јуну 1863. године било је 369, чиме је нанет озбиљан ударац материјалној бази устанка.<ref name=":11">{{Cite book|title=История внешней политики Российской империи. 1801-1914.|last=Айрапетов|first=Олег|publisher=Европа|year=2006|isbn=5-9739-0064-9|location=Москва|pages=249}}</ref>
Из редова локалног сељаштва формиране су наоружане карауле, у којима су активно учествовали сељаци белоруских и, пасивно, сељаци литванских губернија. Реформа из 1861. године коригована је уз веће обраћање пажње на интересе сељака. Сељачки поседи увећани су на рачун повратка земље, отету од стране спахија у периоду 1857-1861. године, као и давањем земље која је припадала сељацима који су остали без ње. У Виленској губернији, такви резови износили су око 2,5% величине сељачког поседа, у Ковенској- не више од 3,5%, у Гродненској 5,4% и у Могиљевској око 7,8%.<ref name=":11" />
Са друге стране, Муравјев је жестоко и бескомпромисно одговарао на револуционарни терор репресијама. До јула 1864. године из његове области протерано је 177 католичких свештеника, а све расходе за издржавање ухапшених или прогнаних свештеника сносила је католичка црква. 7 католичких свештеника било је стрељано. Од марта 1863. до децембра 1864. године у генерал-губернаторству је кажњено 128 људи, при чему је 68 смртних казни одредио Муравјев лично. Ни припадност племству, ни везе у Петербургу, ни чин католичког свештеника, нису допринели ублажавању казне, уколико се радило о пљачки или убиству официра, војника или чиновника, сељака или православног свештеника. Осим тога, пресудама војног суда лишено је права издржавања и послато на робијашки рад 972 људи, 573 људи послато је ради насељавања удаљених делова Сибира, 854 ради насељавања удаљених делова Сибира, 345 ради одслужења војног рока, 864 је послато у кажњеничке јединице, 4096 (око 800 породица) послато је ради насељавања државних имања у унутрашњости империје, 1254 људи расељено је у унутрашњост империје, а из краја је прогнано 629 породица локалне шљахте. У оквиру административног поретка, Муравјев је из генерал-губернаторства прогнао 279 људи. Уоште узев, прогнана лица из Северо-западног краја представљала су већину (57%) учесника устанка над којима су чињене репресије. Муравјев и Берг успели су да релативно брзо постигну промену расположења пољских сељака који су се колебали и да награде белоруске и литванске сељаке за њихову оданост. Након тога, устанак је био осуђен на пропаст и брзо је почео да се гаси.<ref>{{Cite book|title=История внешней политики Российской империи. 1801-1914.|last=Айрапетов|first=Олег|publisher=Европа|year=2006|isbn=5-9739-0064-9|location=Москва|pages=249-250}}</ref>
Истовремено, дошло је до промене односа према устанку у самој Русији. Део руског друштва који се није слагао са дејствима Пољака захватио је раст патриотских осећања. Присталице револуције и радикали били су изоловани. Александар Херцен, који је стао у заштиту Пољака и који је од 1856. године био један од неспорних ауторитета у руској либералној јавности, био је одбачен управо од те исте јавности. Његов лист „Звоно“, који је издавао у Лондону, 1862. године је слат у Русији у тиражу између 2500 и 3000 примерака. Од 1863. године, тираж „Звона“ је пао на 500 примерака и, упркос томе што је наставио да излази још пет година, његов тираж никада више није прешао ту цифру. Талас родољубивих осећања и једномишља у Русији веома је изненадио странце.<ref>{{Cite book|title=История внешней политики Российской империи. 1801-1914.|last=Айрапетов|first=Олег|publisher=Европа|year=2006|isbn=5-9739-0064-9|location=Москва|pages=250}}</ref>
У ситуацији у којој се сукоб са Великом Британијом и Француском чинио сасвим могућим, Русија је пронашла савезника у лицу САД. За разлику од својих противника, Петербург је за време грађанског рата у САД указао дипломатску помоћ Северу. На таласу Француске интервенције у Мексику и британске саботаже трговине Севера у корист Конфедерације, Петербург је одлучио да пошаље своје ескадре на обалу САД. 13. септембра 1863. у Њујорк су стигле две фрегате под командом контра-адмирала Лесовског. До краја месеца, ова ескадра је појачана са још две корвете и једним клипером. 1. октобра 1863. године 4 руске корвете и 1 клипер су, под командом контра-адмирала Попова, стигле у Сан Франциско. Са тих положаја, руски бродови су, ослањајући се на подршку САД, могли да угрожавају поморске комуникације Велике Британије на Атлантику и на Тихом океану. Иако војни значај тих операција није био велики, Велика Британија је врло озбиљно схватила ову претњу. Долазак руске ескадре имао је и друго значење. Русија је била једина велика држава која је подржала Вашингтон у време грађанског рата, што је изазвало одушевљење у обе земље.<ref>{{Cite book|title=История внешней политики Российской империи. 1801-1914.|last=Айрапетов|first=Олег|publisher=Европа|year=2006|isbn=5-9739-0064-9|location=Москва|pages=251}}</ref>
Што се тиче антируске коалиције, до њеног стварања није дошло ни 1863, ни 1864. године. Аустрија, Велика Британија и Француска нису биле спремне да у својој подршци Пољској иду даље од слања дипломатских демарша. Свака од тих земаља имала је значајне проблеме на унутрашњем плану- избори 1863. године ојачали су опозицију Наполеона III, Франца Јозефа је бринуо раст незадовољства у Мађарској, док је у Британији дошло до заоштравања дебате у вези са изборном реформом. До почетка 1864. године устанак је био угушен. Русија и САД наставиле су своје зближавање против Британије, а његов резултат било је потписивање споразума о продаји Руске Америке (Аљаске и Алеутских острва) 30. марта 1867. године у Вашингтону. Овим споразумом Русија је уступила САД 1519 хиљада квадратних километара своје територије за 7,2 милиона долара у злату. Задржавање тих територија на којима је живело око 10 000 Алеута, 40 000 Индијанаца и 600 Руса (од тога 200 војника ииз гарнизона) било је веома проблематично за Русију.<ref>{{Cite book|title=История внешней политики Российской империи. 1801-1914.|last=Айрапетов|first=Олег|publisher=Европа|year=2006|isbn=5-9739-0064-9|location=Москва|pages=251-254}}</ref>
== Политички ангажман ==
Линија 269 ⟶ 318:
[[Датотека:Tzar Liberator Monument Sofia 1a.jpg|мини|[[Споменик Цару Ослободиоцу Александру II]] у Софији]]
Револуционарно-демократски и либерални кругови су критиковали ове [[реформа|реформе]].
Многе организације се нису слагале са његовом политиком. Међу њима се налазила и организација [[Народна воља]], чији је комитет донео одлуку о убиству [[Император сверуски|цара]]. После многих неуспелих покушаја [[13. март]]а [[1881]]. Александар II је убијен у бомбашком нападу који је извршио члан организације Народна воља, Пољак [[Игнаци Хрињевицки]], са ким је блиско сарађивала и Јеврејка [[Гесја Гелфман]]. Један од учесника атентата био је [[Николај Кибалчич]].
| |||