Старе кафане Чукарице — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
мНема описа измене |
|||
Ред 93:
== Занимљивости ==
* Ставка набројивог списка
Шаљиве одреднице за термин и појам "[https://vukajlija.com/kafana кафана]" су бројне и радо се саопштавају у веселим околностима дружења као својеврсна [https://sr.m.wiktionary.org/sr-ec/досетка досетка].
* Ставка набројивог списка
У свом истраживачком раду о [https://www.academia.edu/29805610/%C4%8Cukarica_1840_1900_nastanak_i_razvoj_Nasle%C4%91e_XVII_Beograd_2016_Cukarica_1840_1900_origin_and_development_ Чукарици], историчар Ненад Лукић, у уводном делу рада истиче:
Како је Чукарица добила име
Прво помињање имена Чукарица забележено је 20. августа 1874. године у Српским новинама, у малом огласу Димитрија Костића у којем се између осталог наводи да поменути има мејану на Чукарици иза Топчидера.
За своје име Чукарица може захвалити Стојку Јанковићу Чукару, касапину и механџији из Београда који је био дугогодишњи арендатор помињане жарковачке механе.
По надимку Чукар, по ком је био познатији него по свом презимену, цео простор око механе понео је у наредним деценијама назив Чукарица.
Колико дуго је Чукар држао кафану у закуп, није се могло прецизно утврдити, али се може претпоставити да је то било вероватно до 1857/1858, а можда чак и до 1864. године.
О њему и његовом животу се данас мало тога зна. Рођен је 1802. године у Македонији из које је 20-их или 30-их година XIX века дошао у Београд. У свом власништву имао је и механу у Београду, која се налазила у тадашњој Кастриотовој улици (данашња Македонска) број 14, за коју се наводи: Мејана Стојка Јанковића иначе Чукара, житеља овдашњег. Држи је под закуп Алекса Тројановић, житељ овдашњи. Узета је под аренду о Митрову дну 1858. године на 3 године. Уговору истиче рок о Митрову дну 1861. године. Отворена је пре 20 година, без одобрења. Од слабог је материјала. Има у себи осим мејане, 5 соба, 1 дућан, 1 фуруну и подрум. У истом сокаку према кући Станка фишекџије и Илије Коларца. Поседовао је плац прве класе површине 9 фати и 5 стопа који се налазио негде на простору између кафане „Код два бела голуба“ и Стамбол капије, управо у тадашњој Кастриотовој улици.
Да ли су на њему били и кућа и кафана, није могуће тачно утврдити. Био је ожењен Савком (1825 − 17/29. 4. 1871), са којом је највероватније имао две кћерке, Љубицу и Јелисавету − Белу.Кћерка Љубица се 21. јануара 1862. године венчала са Стеваном Јовановићем Шишком (1826 − 14. јула 1886), познатим београдским механџијом. Друга кћерка Јелисавета удала се за Теофила Вуковића, Пандиловог сина, који је такође био механџија. Стојко Јанковић Чукар је умро у Београду 14. априла 1864. године и сахрањен је на општем градском гробљу.Након његове смрти, београдску кафану је наследио зет Стеван Јовановић Шишко, а интересантан је податак да се у њој током 1880. године потрошило 100 акова вина и 40 акова ракије.
О настанку имена Чукарица постоји још једна теорија, која за сада нема утемељења у историјским изворима, али је интересантна пошто на најбољи начин одсликава колико усмено предање може бити непоуздано.
„Димче чукаџија“
Према запису Живана В. Огњановића из Жаркова, ова верзија гласи: Жарковачки житељ Димитрије Огњановић је изучио казанџијски занат и поред општинске
механе (Чукарове) отворио казанџијску радњу. Његове муштерије су биле катранџије и ђумрукџије из Западне Србије које су продавали ћумур у Београду, а одмарали се у поменутој кафани. Огњановић је схвативши предност свог положаја убрзо изградио конак и шталу за стоку, како би им могао понудити преноћиште. Убрзо су трговци и општинску кафану назвали код Чукара, јер је казанџија дуготрајним чукањем лимова свакодневно правио буку.
О Димитрију Огњановићу има мало сачуваних података, не зна се тачно када је рођен те је врло тешко поуздано установити његов животни пут. Рођен је у Жаркову, али је још као дечак отишао у Београд да изучи казанџијски занат и у њему остао да живи у Фишекџијској улици. Он је заједно с Луком Мудриновићем, пушкаром с Теразија и Миланом Петровићем, казанџијом са Теразија, основао 1871. године пушкарско-казанџијску радњу. Међутим, радњом је управљао и имао право потписа Лука Мудриновић, пошто је обртни капитал био његов и Петровићев, док је Д. Огњановић у радњу уложио само труд. Изгледа да је пушкарски посао ишао лоше, што га је приморало да због дугова прода, вероватно, само део своје имовине на лицитацији 1880. године. Дуг је износио 7.525 гроша чаршијских и он је требало да буде намирен продајом једне ливаде у Макишу, вредности од 400 динара, њивом у Дужницама вредности 75 динара и њивом више Великих Ораја, вредности 25 динара. Ова њива у Дужницама је просторно била близу Чукаровој механи, није била велика, али се не може повезати с казанџијским занатом или постојањем казанџијске радње која се нигде не помиње.
Димитрије Огњановић је био отац каснијег учитеља Михајла Огњановића, чија година рођења побија теорију да је име Чукарица настало због буке од чукања лима у казанџијског радњи. Михајло је рођен 1874. године и, ако од ње одузмемо и целих 30 година,онда долазимо до податка да је поменути казанџија Димитрије највероватније рођен око 1844. године, дакле у време када је Стојко Јанковић Чукар већ био арендатор жарковачке механе.
== Референце ==
| |||