Слободан Милошевић — разлика између измена

 

После спорних председничких избора 24. септембра 2000. године, дошло је до [[свргавање Слободана Милошевића|великих демонстрација 5. октобра 2000. године]], а 6. октобра 2000. Милошевић је признао пораз и честитао је победу [[Војислав Коштуница|Војиславу Коштуници]].{{sfn|Логос|2019|p=354-357}} Дана [[1. април]]а [[2001]]. године је ухапшен, а [[28. јун]]а, на [[Видовдан]] исте године, изручен Хашком трибуналу, али умро је пре него што је процес завршен.{{sfn|Логос|2019|p=361-363}} Након пет година у затвору, почео је да пати од слабости срца, високог [[крвни притисак|крвног притиска]] и [[шећерна болест|дијабетеса]] након што је ухапшен, умро је од [[срчани удар|срчаног удара]]. <ref>{{Cite book|title=Неизговорена одбрана|last=БУЛАТОВИЋ|first=Момир|publisher=Зограф Ниш ЕТРА|year=2006|isbn=86-7578-137-7|location=Подгорица|pages=311-315}}</ref>.

Рођен у [[Пожаревац|Пожаревцу]] 20. августа 1941. године, у породици оца Светозара (1907—1962) и мајке Станиславе Милошевић, рођене Кољеншић. Породица води порекло из [[Лијева Ријека (Подгорица)|Лијеве Ријеке]] — из српског племена [[Васојевићи]]. Станислава је била учитељица, а Светозар професор [[Српски језик|српског]] и [[Руски језик|руског]] језика. Почетком [[Други светски рат|Другог светског рата]], његови родитељи су се заједно са старијим сином [[Борислав Милошевић|Бориславом]] настанили у Пожаревцу. Након рата отац је напустио породицу и вратио се у Црну Гору, а о породици је наставила да се стара мајка.

 

Слободан Милошевић био је отелотворење нове генерације југословенских комуниста (технократа), слоја који је улазио у партију са највиших места у све независнијим самоуправним предузећима. Недостатак аутентичне радничке демократије на радним местима утабао им је пут до утицајних позиција. Они су се разликовали од старих [[Јосип Броз Тито|титоистичких]] кадрова који су пришли партији у најтежим данима монархистичке диктатуре тридесетих, поразили [[Нацизам|нацисте]] и изнели револуцију на својим плећима. Овај нови слој имао је честе контакте са страним компанијама, познавао језике и није био превише оптерећен идеолошким проблемима. За многе од њих, партијска књижица била је само улазница за прављење каријере.

 

 

Године [[1983]], Милошевић је напустио директорске позиције и посветио се политици. У то време, Милошевић је наступао као још једно „сиво одело“ у партијском апарату — опрезан бирократа који је понављао титоистичке пароле „братства и јединства“ и који је чак био виђен као борац против растућег национализма у [[Савез комуниста Србије|Савеза комуниста Србије]]. Стамболић је препознао Милошевићеву грубу природу и користио га за интерне прљаве послове и фракционашке борбе. {{чињеница|date=09. 2009. }} Већ у ово време, економска криза се већ дубоко осећала међу ширим слојевима у Југославији. Најсиромашнији региони, попут Косова, трпели су жестоке ударце резањем социјалних давања које је Југославија, као високо задужена земља, морала да спроведе због притиска [[Међународни монетарни фонд|Међународног монетарног фонда]].{{чињеница|date=09. 2009. }}

Са падом [[Берлински зид|Берлинског зида]] 1989. године, широм света је дошло до разноврсних промена, а Југославија није била изузетак. Милошевић се у 1988. и [[1989]]. години концентрисао на косовски проблем. У [[антибирократска револуција|антибирократској револуцији]] уклоњена је изабрана власт [[Социјалистичка Аутономна Покрајина Војводина|САП Војводине]] (5. октобра 1988), [[Социјалистичка Република Црна Гора|СР Црне Горе]] ([[10. јануар]]а, 1989), и на крају [[Социјалистичка Аутономна Покрајина Косово|Косова и Метохије]] у фебруару и марту 1989. године. Као одговор на подршку коју је албански сепаратизам добио на скупу у Цанкарјевом дому, у Београду су започеле демонстрације, пропраћене масовним протестима и у другим градовима Србије. Демонстранти су захтевали да се ухапси [[Азем Власи]]. Дана [[28. март]]а 1989. године је промењен устав СР Србије како би се смањио степен аутономије Војводине и Косова и Метохије.

 

 

У мају 1989. године, Милошевић је изабран за председника Председништва [[Социјалистичка Република Србија|Социјалистичке Републике Србије]].{{sfn|Логос|2019|p=67. Слободан Милошевић био је председник председништва Србије од 8.5.1989. до 11.1.1991}}

У јулу 1990. године, [[Савез комуниста Србије]] се трансформисао у [[Социјалистичка партија Србије|Социјалистичку партију Србије]], која је наследила имовину Савеза комуниста Србије и Социјалистичког савеза радног народа Србије. У последњем тренутку, Милошевић се одлучио за социјалистичку, а не социјалдемократску оријентацију. У септембру исте године је донет нови устав Србије, по којем је председник имао више власти него пре. Овим уставом драстично је смањена аутономија покрајина у СР Србији у односу на претходни устав из 1974.

 

У децембру 1990. године на [[избори за председника Србије 1990.|изборима за председника Србије]], које је бојкотовала већина косовских Албанаца, а гласало је око 71% уписаних бирача, Милошевић је добио око 63% гласова и изабран је за [[Председник Републике Србије|председника]] [[Република Србија (1990—2006)|Србије]].{{sfn|Николић|2018|p=271}}{{sfn|Логос|2016|p=802}} Истовремено, у децембру 1990. на [[избори за народне посланике Србије 1990.|првим слободним парламентарним изборима]] Милошевићева [[Социјалистичка партија Србије]] (СПС) је добила око 46% гласова, али применом већинског изборног система, у [[Народна скупштина Републике Србије|Скупштини Републике Србије]] СПС је добила 194 посланичка места , или око 77%.{{sfn|Николић|2018|p=272-273}}{{sfn|Логос|2016|p=802}}

Слободан Милошевић је изабран за председника СР Србије у децембру 1990. године. После победе на изборима Милошевић је био проглашен за председника [[Република Србија (1990—2006)|Републике Србије]] [[11. јануар]]а [[1991]]. године, а после друге победе на изборима за председника Србије у децембру [[1992]]. године, остао је на месту председника Србије до [[23. јул]]а [[1997]]. године.{{sfn|Логос|2019|p=67 и 199}}

У међувремену, током 1990. године, настављао се спор око тога шта урадити у вези са демонстрацијама на Косову за отцепљење САП Косова од СР Србије. СР Хрватска и СР Словенија су одбиле да пошаљу свој контингент у савезну милицију, која је добила налог да иде на Косово. Милошевић је тражио да [[Борисав Јовић|Јовић]] разговара са [[Анте Марковић|Антом Марковићем]] да не дозволи такав ток догађаја. Марковић је рекао да он није ни питан да се повећа тај полицијски контингент. Милошевић и Јовић су били изоловани.

 

{{Југословенски ратови}}

Од распада [[СКЈ]], [[СФРЈ|Југославија]] је имала осмочлано [[Председништво СФРЈ]], као колективног шефа државе, али чланови Председништва СФРЈ тешко су се слагали око важних одлука.{{sfn|Логос|2019|p=62-63 са напоменом 41. „До распада СКЈ 1990. (према члану 321. Устава) девети члан Председништва био је председник СКЈ. Од 1990. „Председништво СФРЈ сачињавају по један члан из сваке републике и аутономне покрајине, кога бира скупштина републике, односно скупштина аутономне покрајине...”}} Не само да се Председништво СФРЈ није слагала да на Косову интервенише војска, него се ометала и употреба милиције чији је редовни задатак био одржавање реда. Председништво као колективни шеф државе и врховни командант практично више није ни постојало, јер није било у стању да доноси одлуке за које је по Уставу било одговорно — о заштити уставног поретка и одбрани интегритета земље.

Дана [[28. новембар|28. новембра]] 1995. године, под председништвом Слободана Милошевића, ГО СПС разрешио је функција раније одане саборце [[Борисав Јовић|Борисава Јовића]], потпредседника партије, Михаила Марковића и Милорада Вучелића.

 

 

САД и ЕУ су спречили Милошевића да озбиљније помогне и заштити Србе и Југословене западно од Дрине у [[Хрватска|Хрватској]] и [[Босна и Херцеговина|Босни и Херцеговини]] пружајући што индиректну ([[Операција Олуја|Олуја]]) што директну ([[НАТО бомбардовање Републике Српске]]) подршку ривалима и успоставили серију зависних државица са јасним границама, дошло је време за пословање. Санкције су биле укинуте, а Милошевић нашироко хваљен као "фактор мира и стабилности“ на [[Балканско полуострво|Балкану]].

Дана [[4. фебруар]]а [[1997]]. године, Милошевић је признао победу опозиције у неким градовима на локалним изборима, после 11 недеља препирања око резултата.

 

По Уставу је имао право на само два мандата као [[Председник Републике Србије|Председник Србије]], па је [[23. јул]]а 1997. године Милошевић преузео функцију председника СР Југославије од Зорана Лилића.{{sfn|Логос|2019|p=274 у напомени 1362}}

 

У [[мај]]у [[1998]]. године председник СРЈ Слободан Милошевић именује [[Момир Булатовић|Момира Булатовића]] за савезног премијера, неколико месеци након што је Момир Булатовић поражен од [[Мило Ђукановић|Мила Ђукановића]], на [[избори за предсједника Црне Горе 1997.|председничким изборима у Црној Гори]].{{sfn|Логос|2019|p=354-277-278}}

 

Оружане акције [[Албанци|албанских]] терористичких група и противакције српске полиције и [[Војска Југославије|Војске Југославије]] на [[Косово и Метохија|АП Косову и Метохији]] кулминирале су 1998. године (Види: [[Рат на Косову и Метохији]]). Међународна заједница (првенствено [[Сједињене Америчке Државе|САД]] и [[Европска унија|ЕУ]]) захтева отпочињање безусловног дијалога уз међународно посредовање, што Милошевић одбија и расписује [[Референдум о учешћу страних представника у решавању проблема на Косову и Метохији 1998.|референдум]] на којем грађани потврђују ову одлуку. После додатних притисака и преговора са [[Ричард Холбрук|Ричардом Холбруком]], Милошевић у [[октобар|октобру]] 1998. постиже [[споразум Холбрук—Милошевић|споразум]] о повлачењу дела војних и полицијских снага са Космета и доласку међународне посматрачке мисије.

 

{{Демонстрације против Милошевића}}

 

{{Посебан чланак|Избори за председника Савезне Републике Југославије 2000.}}

Милошевић потписује [[24. јул]]а [[2000]]. године Закон о избору председника СРЈ, а 27.7.2000 расписани су изборе за председника и Скупштину СРЈ.{{sfn|Логос|2019|p=354}} Према закону, на изборима побеђује кандидат који освоји већину гласова бирача који су гласали. Када ниједан кандидат не добије ту већину, у року од две седмице одржавају се поновни избори са само двојицом првопласираних кандидата на листи. Овоме су претходиле промене Устава СРЈ које су почетком јула извршене на иницијативу СПС-а. Тим променама савезног устава је омогућено да се председник бира на директним изборима уместо у скупштини. Уставним променама предвиђено је и да се посланици Већа република у Савезној скупштини бирају на директним изборима, а не као до тада у републичким скупштинама. Ове уставне промене наишле су на жестоко противљење владајућих странака у Црној Гори ([[Демократска партија социјалиста Црне Горе|ДПС]] и [[Социјалдемократска партија Црне Горе|СДП]]), које су због овога одлучиле да бојкотују предстојеће савезне изборе.{{sfn|Логос|2019|p=354-355. "У Црној Гори, СНП Момира Булатовића одлучио је да ће учествовати у савезним изборима"}}

Након протеста [[свргавање Слободана Милошевића|5. октобра]] Савезна изборна комисија саопштила је коначне резултате, по којима је однос гласова између ове двојице кандидата на изборима био 50,24% према 37,15%, односно да је Коштуница победио у првом кругу избора.

 

{{Посебан чланак|Демонстрације 5. октобра 2000.}}

Демократска опозиција Србије позвала је грађане да се [[5. октобар|5. октобра]] [[2000]]. године окупе испред Савезне скупштине како би се супротставили „великој изборној крађи” коју је Савезна изборна комисија спровела по налогу Слободана Милошевића. ДОС је ултимативно затражио да Слободан Милошевић до четвртка, 5. октобра, у 15 часова, призна изборну вољу грађана изражену на савезним, председничким и локалним изборима. Такође је захтевано и да [[Радио-телевизија Србије|РТС]] промени уређивачку политику и омогући објективно информисање о збивањима у Србији.

Дана [[6. октобар|6. октобра]] се Милошевић обратио народу преко телевизије и званично је признао пораз на председничким изборима. Дана [[7. октобар|7. октобра]] др Војислав Коштуница положио је председничку заклетву пред посланицима [[Савезна скупштина Савезне Републике Југославије|Савезне скупштине]] и тиме инаугурисан на функцију председника [[Савезна Република Југославија|СРЈ]].{{sfn|Логос|2019|p=357-358}}

 

 

Дана [[1. април]]а 2001. ухапшен је бивши [[председник Републике Србије|председник Србије]] и [[Југославија|СР Југославије]] Слободан Милошевић, осумњичен за злоупотребу службеног положаја. Хапшење је започето [[30. март]]а, а окончано након два дана, после седмочасовних преговора о предаји. Хапшењу су претходиле даноноћне страже присталица и симпатизера СПС-а и ЈУЛ-а испред куће у којој је Милошевић боравио. Дана [[28. јун]]а, на Видовдан је изручен [[Хашки трибунал|Трибуналу у Хагу]] на основу уредбе Владе Србије. Ову уредбу Савезни уставни суд је истог дана прогласио неуставном.{{sfn|Логос|2019|p=361-362 са напоменом 1904}}

После изручења Милошевића Хашком трубуналу, првобитној оптужници за ратне злочине на [[Косово и Метохија|Косову и Метохији]] придодате су и оптужнице за ратне злочине и геноцид у [[Босна и Херцеговина|Босни и Херцеговини]] и ратне злочине у [[Хрватска|Хрватској]]. Дана [[30. јануар]]а [[2002]]. године, Милошевић је оптужио [[Хашки трибунал]] да је извршио „зли и непријатељски напад“ против њега. У записник је унето да се не осећа кривим.

 

 

Суђење је почело [[12. фебруар]]а у Хагу. Милошевић је сам бранио себе све до смрти и није ни једног тренутка признавао законитост судске јурисдикције. Он је постао први председник неке државе против којег је подигнута оптужница за ратне злочине.<ref>{{cite web|url=https://pescanik.net/politicki-performansi-slobodana-milosevica/ |title=Политички перформански Слободана Милопевића|publisher=Пешчаник|date=26. 8. 2018}}</ref><ref>{{cite web|url=https://www.nytimes.com/2006/03/12/world/europe/slobodan-milosevic-64-former-yugoslav-leader-accused-of-war.html |title=Slobodan Milosevic, 64, Former Yugoslav Leader Accused of War Crimes, Dies |publisher=The New York Times |date=12. 3. 2006}}</ref>

[[Међународни суд правде]] је ослободио Србију оптужбе за геноцид, али је председник судског већа изјавио да је Милошевић био свестан ризика да се масакри могу догодити и да их није спречио.<ref>{{cite web|title=UN clears Serbia of genocide |year=2007| url = http://www.theage.com.au/news/world/un-clears-serbia-of-genocide/2007/02/27/1172338582657.html?page=fullpage}}</ref>

 

 

Током суђења, почели су да се јављају озбиљни здравствени проблеми код Милошевића. Патио је од слабог [[срце|срца]] и осталих делова кардиоваскуларног система. Више пута је суђење одгађано због његовог здравствена стања. Милошевић се више пута жалио на здравствене проблеме у судници Хашког трибунала, а судско веће одбило је [[24. фебруар]]а [[2006]]. да га привремено пусти у [[Москва|Москву]] на лечење. Он је [[22. фебруар]]а обавестио председавајућег судију Патрика Робинсона да не може да настави испитивање сведока, јер се не осећа добро.

Два дана пре смрти, Слободан Милошевић је у разговору са адвокатом Зденком Томановићем и Момиром Булатовићем, изразио сумњу да га, према речима адвоката Томановића, „трују“. Томановић је на основу тога и захтева породице уложио писмени захтев да се обдукција изврши у Москви. Захтев је одбијен. Ипак, Суд је пристао да два српска лекара присуствују обдукцији у Хагу.

 

 

Слободан Милошевић је умро у притвору у [[Схевенинген]]у [[11. март]]а [[2006]]. године. [[Хашки трибунал]] потврдио је да је преминуо бивши [[председник Републике Србије|председник Србије]] и [[Савезна Република Југославија|СРЈ]] Слободан Милошевић и најавио истрагу. У штуром саопштењу пише да је Милошевић пронађен мртав у јутро 11. марта у својој ћелији у притвору Хашког трибунала.

Милошевићев бивши лекар Вукашин Андрић сматра да је смрт наступила због узимања непрописаног лека „[[дроперидол]]”. О томе је написао књигу „Анатомија судског убиства”.<ref>[http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:654280-Milosevica-ubili-pogresnim-lekom Милошевића убили погрешним леком („Вечерње новости”, 11. март 2017)]</ref>

 

[[Датотека:Milosevic funeral.jpg|мини|200п|Поворка испред Музеја револуције]]

Посмртни остаци Слободана Милошевића су [[15. март]]а [[2006]]. године допремљени у [[Београд]] из [[Хаг]]а, а потом пренети у капелу болнице „Свети Сава“, али том догађају на [[Аеродром Никола Тесла Београд|Аеродрому „Никола Тесла“]] није присуствовао нико од чланова његове најуже породице.