Александар I Карађорђевић — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
→Видовдански устав: Проширен поднаслов и додате референце. |
Неки поднаслови промењени и претворени у наслове, неки наслови су додати ради временског и логичког заокруживања одређених делова владавине. Додат поднаслов о реакцији државе на Велику економску кризу са текстом и референцама. |
||
Ред 74:
После смрти краља Петра I ([[16. август]]а [[1921]]), Регент Александар је постао краљ Срба, Хрвата и Словенаца. Није могао присуствовати очевој сахрани јер је у Паризу боловао од запаљења слепог црева.<ref>[https://digitalna.nb.rs/wb/NBS/novine/politika/1921/08/23?pageIndex=00003 "Политика", 23. авг. 1921]</ref> Оженио се [[1922]]. године, [[Марија Карађорђевић|принцезом Маријом]] од Румуније. У том браку рођена су три сина — [[Петар II Карађорђевић|Петар]], [[Томислав Карађорђевић|Томислав]] и [[Андреј Карађорђевић|Андреј]].
== Политичка делатност 1918-1929. ==
=== Аграрна реформа ===
Линија 100 ⟶ 102:
После усвајања Видовданског устава, Уставотворна скупштина је наставила да ради као, редовна, законодавна.<ref>{{Cite book|title=Историја Срба|last=Логос|first=Александар А.|publisher=АТЦ|year=2016|isbn=978-86-85117-31-2|location=Београд|pages=631}}</ref>
== Краљево преузимање вођења државне политике ==
=== Шестојануарска диктатура ===
{{главни чланак|Шестојануарска диктатура}}
{{Викиизворник|Краљевска прокламација од 6. јануара 1929.}}
Линија 107 ⟶ 111:
На плану унутрашње политике, у [[Краљевина Југославија|Краљевини СХС]] дошло је до озбиљне државне кризе изазване заоштреним партијским и међунационалним односима. И сам краљ је рушио владе са скупштинском већином, краљ је задржавао и оне које је нису имале. Видовданским уставом осигурана право да сазива и распушта скупштину и расписује изборе учиниле су краља важним фактором на политичкој сцени.{{sfn|Petranović|1988|p=132}} Краљ се мешао у политички живот преко политичара блиских двору, преко којих је стварао своја упоришта, нарочито у [[Демократска странка (Југославија)|Демократској]] и [[Народна радикална странка|Радикалној странци]]. Александар се у војсци ослањао на припаднике [[Бела рука|Беле руке]], на чијем челу су се налазили генерали [[Петар Живковић]], [[Јосиф Костић]], [[Драгутин Окановић]], [[Ђура Докић]] и [[Петар Мишић]].{{sfn|Petranović|1988|p=133}}
Непрестана полемика између владиних радикала и посланика опозиције предвођених ХСС-ом ([[Хрватска сељачка странка|Хрватском сељачком странком]]) је довела до тога да године 1928. радикалски посланик [[Пуниша Рачић]] убије [[Павле Радић|Павла Радића]] и [[Ђуро Басаричек|Ђуру Басаричека]] и тешко ранио [[Стјепан Радић|Стјепана Радића]], који је касније подлегао повредама. Нови вођа ХСС је постао [[Влатко Мачек]].
Краљ Александар је, користећи нереде изазване атентатом као повод, завео диктатуру [[6. јануар]]а 1929. године (позната као [[шестојануарска диктатура]]) и укинуо устав доношењем [[Закон о краљевској власти и врховној државној управи|Закона о краљевској власти и врховној државној управи]]. Део посланика Хрватске странке права ([[Анте Павелић]]) одлази у иностранство и ствара [[усташе|усташку организацију]]. У Македонији јачају пробугарски елементи. Краљ је [[3. октобар|3. октобра]] донео [[Закон о називу и подели Краљевине на управна подручја]] и тиме преименовао државу у Краљевина [[Југославија]], а уместо наслеђених историјских покрајина, реорганизује државну управу стварајући [[Бановине Краљевине Југославије|девет бановина]] и град Београд. Уверен да ће се државна криза трајно решити тек стварањем југословенске нације, краљ Александар I је покушао да тај циљ оствари спровођењем политике [[интегрално југословенство|интегралног југословенства]], која се показала као неуспешна.
=== '''Реакција државе на Велику економску кризу 1929-33.''' ===
Велика економска криза је почела сломом на берзи у Њујорку у октобру 1929. а затим се проширила на цео свет. Највише је погодила Сједињене Америчке Државе (САД) и Немачку. Земље погођене кризом су увеле заштитне царине за своје производе. У време Велике економске кризе 1929-33. прихваћенa је замисао Џона Мајнарда Кејнза да је увођење монопола спречило да се цене на тржишту слободно стварају и тиме покренуло економску кризу. Да би се обновила равнотежа и запосленост, Кејнз је тражио уплитање државе у процесе на тржишту. Држава је својим уплитањем морала повећати запосленост и тражњу на тржишту. Тако је у САД организовањем великих јавних радова повећавала се производња и запосленост, а омогућено је превазилажење кризе.<ref>{{Cite book|title=Историја Срба|last=Логос|first=Александар А.|publisher=АТЦ|year=2016|isbn=978-86-85117-31-2|location=Београд|pages=640-641}}</ref>
У првим месецима светске економске кризе њено дејство није се осетило у Југославији. Ипак, средином 1930. стигла је и до Југославије. Нанела је штете трговини, банкарству, индустрији и пољопривреди. Увођењем заштитних царина европске државе су утицале да се вредност робе извезене из Југославије 1932. смањи за скоро две трећине у односу на 1929. До 1933. вредност укупне домаће производње у Југославији опала је на половину вредности из 1929. Радници који су имали посао 1934. добијали су мање наднице него у време када је криза почела. Тада се незапослени нису морали јавити на биро рада. Зато нема тачних података о броју оних који су изгубили посао у Југославији током Велике економске кризе. Процењује се да је тај број износио око 300.000. У тај број је спадао велики број „полутана” (сељака-радника). Други су прихватали све послове у замену за стан и храну без новчане накнаде. Просјачење деце, жена и мушкараца било је масовна појава. Десетине хиљада скитница су у време кризе као самци или са породицом живели на улицама градова без икаквог смештаја. Само у Београду је таквих било најмање 6.000.<ref>{{Cite book|title=Историја Срба|last=Логос|first=Александар А.|publisher=АТЦ|year=2016|isbn=978-86-85117-31-2|location=Београд|pages=641}}</ref>
Држава је тада покушавала да своју индустријску производњу заштити од стране конкуренције. О томе се водило рачуна при одређивању царина. У државним набавкама предност је имала домаћа роба. Цене индустријских производа су због смањене куповне моћи између 1929. и 1934. године пале за скоро четвртину вредности, а цене пољопривредних производа су истовремено изгубиле скоро половину вредности на тржишту.<ref>{{Cite book|title=Историја Срба|last=Логос|first=Александар А.|publisher=АТЦ|year=2016|isbn=978-86-85117-31-2|location=Београд|pages=641}}</ref>
Да би се спречио пад цена, дошло је до монополистичког удруживања индустријских предузећа. Узор за то била су удружења који су постојали у иностранству. Предузећа која су производила исту робу склапала су договоре а према њима су по јединственој цени нудила робу или услуге на домаћем тржишту. То настојање да се стекне положај јединог продавца неке робе на тржишту Краљевине Југославије а тако постигне сигурнија и већа зарада изазвало је протесте дела трговаца и занатлија. Држава је 1934. усвојила Закон о картелима који је забранио стварање монопола. Дошло је до протеста индустријалаца. Зато је 1935. утврђен поступак за одобравање стварања картела. Од тада се у Југославији створило више монополистичких удружења.<ref>{{Cite book|title=Историја Срба|last=Логос|first=Александар А.|publisher=АТЦ|year=2016|isbn=978-86-85117-31-2|location=Београд|pages=641-642}}</ref>
Почетак опоравка привреде у Југославији осетио се тек од 1935. Ово се подударило са „новим економским курсом” који је објавио Милан Стојадиновић. Основу Стојадиновићеве економске политике чинило је веће мешање државе у привреду. Мере су увођене по узору на политику западних земаља и по препорукама из иностранства. Тако је Друштво народа препоручивало организовање јавних радова да се умањи незапосленост на југоистоку Европе. Влада је још 1933. донела такву одлуку, али је до значајнијег организовања јавних радова дошло тек од 1935. Првенствено је то било грађење саобраћајница, путева и пруга. Интервенцијом владе остварен је напредак и рударства као и металургије. У железари у Зеници повећане су количине произведеног гвожђа и његов квалитет, а у борском руднику је почела да ради електрична рафинерија. Држава је постала најзначајнији капиталиста у индустрији Југославије. То је довело до тога да 1939. порези и царине нису били главни извор прихода Југославије. Држава је 1939. била власник око 15% индустрије у Југославији и од тога остваривала трећину прихода државе. Око шестину државних прихода држава је остваривала од својих монопола. Имала је монополе на неке производе(дуван, со, петролеј ...). Највеће монополске приходе је имала од дувана. Дуван је откупљиван од приватних произвођача, а затим прерађиван у државним фабрикама.<ref>{{Cite book|title=Историја Срба|last=Логос|first=Александар А.|publisher=АТЦ|year=2016|isbn=978-86-85117-31-2|location=Београд|pages=642}}</ref>
=== Септембарски устав ===
Линија 124 ⟶ 140:
Краљ Александар је био велики поборник и главни политички покровитељ идеологије [[интегрално југословенство|интегралног југословенства]], која је обликована у време његове младости, крајем 19. и почетком 20. века, када су поједини идеолози [[југословенство|југословенског]] покрета почели су да напуштају изворну југословенску, односно јужнословенску идеју, која се заснивала на концепту сарадње између [[Јужни Словени|јужнословенских]] народа, а уместо тога су почели да промовишу нову, ''интегралистичку'' тезу по којој [[Срби]] и [[Хрвати]], а заједно са њима и [[Словенци]], представљају јединствен народ, састављен од три ''племена'': српског, хрватског и словеначког. Већ као престолонаследник (од 1909. године), а потом и као регент (од 1914. године), Александар се окружио присталицама интегралистичког концепта, а након стварања [[Краљевина СХС|Краљевине СХС]] (1918), интегралистичка идеологија је добила сасвим нову, државну димензију. Управо у тој идеологији, Александар је покушао да пронађе решење за превазилажење унутрашњих подела у новоствореној држави. Кључни корак ка дефинисању [[интегрално југословенство|интегралног југословенства]] као званичне државне идеологије учињен је [[1929]]. године, када је назив државе промењен у ''[[Краљевина Југославија]]''. Од тог тренутка, ''интегралистичка'' политика је спровођена путем репресивног негирања народне посебности Срба, Хрвата и Словенаца, а сва три народа (српски, хрватски, словеначки), званично су проглашени пуким ''[[племе]]нима'' у саставу јединствене ''југословенске'' [[нација|нације]]. Таква политика је у [[Краљевина Југославија|Краљевини Југославији]] интензивно спровођена од увођења [[шестојануарска диктатура|Шестојануарске диктатуре]] (1929), до Александрове погибије (1934). Нестанком краља Александра, интегралистичка политика је изгубила свог главног покровитеља, након чега је запала у кризу, а потпуни слом је доживела у раздобљу између 1939. и 1941. године, када је и званично напуштена, чиме је окончан и неславни покушај свођења српског народа на степен племена.{{sfn|Димић|1994|p=171-207}}{{sfn|Dimić|2001|p=333-349}}{{sfn|Димић|2001|p=137-153}}
{{главни чланак|Марсељски атентат}}
[[Датотека:1934-10-17 King Alexander Assassination.ogv|мини|десно|180п|Атентат на краља Александра 1934.]]
| |||