Романтизам — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Враћене измене корисника 178.221.228.42 (разговор) на последњу измену корисника Sadko ознака: враћање |
Нема описа измене ознаке: враћена измена Визуелно уређивање |
||
Ред 101:
Симфонијске трансформације, које је отпочео Бетовен, настављају и рани романтичарски композитори. Ставови често одступају од уобичајених конвенција: дешава се да први став буде у лаганом темпу, други у сонатном облику, неретко чак и да су сви сонатни облици, „атака“ спојени у једну дугу целину.
== <big>Класичарски симфонијски оркестар наставља да еволуира: од двојног састава (дрвених дувачких инструмената), он најпре постаје проширени двојни, [[Тромбон|тромбони]] и [[рог (инструмент)|хорне]] се устаљују као стални оркестарски инструменти, такође и [[тимпани]], а често и [[харфа]] учази из оперског у симфонијски оркестар. Хронолошки први потпуно романтичарски композитор јесте [[Франц Шуберт]], који се, ипак, још доста ослања на класичарску традицију, те тек пред крај живота сустиже Бетовенов допринос. Требало би, ипак, знати да је Шуберт умро свега годину дана након Бетовена- [[1828]]. године. Захваљујући његовим савременицима, а потом и наследницима- Менделсону и Шуману, његов, за живота неприметан, опус доживљава ревитализацију деценију након његове смрти. [[Феликс Менделсон]], немачки композитор, чији допринос музици се пре свега огледа у открићу потпуно заборављеног [[Јохан Себастијан Бах|Баховог]], продубљује облик романтичарске симфоније („Шкотска“, „Италијанска“), а иако пијаниста, оставља значајан траг и у музици за друге инструменте (Концерт за виолину и оркестар е-мол). [[Роберт Шуман]], такође Немац, Менделсонов савременик и пријатељ, такође оставља значајан траг у симфонијској музици, али и у клавирском стваралаштву. Даје подстрек младом [[Јоханес Брамс|Брамсу]] за даље бављење компоновањем.
[[Ектор Берлиоз|Хектор Берлиоз]], француски композитор, оставља траг у оркестарској музици, пре свега својим симфонијама („Фантастична“), програмским симфонијама и симфонијским поемама. Први уводи „фикс идеју“ као мотивски елемент који прожима све ставове. Средина века припада великим клавирским композиторима и извођачима: Пољаку [[Фредерик Шопен|Фредерику Шопену]] и Мађару [[Франц Лист|Францу Листу]], који су се прославили веома виртуозним концертирањем на клавиру, те великим бројем исто тако виртуозних композиција за овај инструмент. [[Фредерик Шопен]], након неуспелог устанка у [[Пољска|Пољској]], сели се у Париз, где наставља своје музичко образовање. Ако изузмемо неколицину соло-песама, и симболичан број транскрипција за друге инструменте, овај композитор је свој живот посветио клавирској музици: велики број ноктурна, етида, емпромптија, мазурки... само су неке од композиција, али треба поменути и два, не толико успешна, клавирска концерта. [[Франц Лист]], Шопенов велики пријатељ, али и конкуренција, први део свог стваралаштва је посветио искључиво клавирској музици, када настају „Мађарске рапсодије“, сонате и концерти; међутим након ломова у увек немирном приватном животу, престаје да компонује за клавир, и посвећује се хору и оркестру. Након деценијске паузе 60-их година, када је био монах, Лист се вратио музици пишући и музику за клавир, и музику за оркестар, као и концертирајући. Најзначајније дело из овог периода је Клавирски концерт у х-мол-у. Савременик свих раних романтичара, али и њихов следбеник, јесте италијански оперски композитор [[Ђузепе Верди]]. Након што је пропао као пијаниста и оргуљаш, Верди се посветио изучавању оперске технике, те је са преко тридесет опера, избацивши заостале негативне елементе из ње, коначно решио велику кризу опере серије, која је отпочела још у [[барок]]у. Неке од најзначајнијих опера јесу „[[Травијата (опера)|Травијата]]“, „[[Набуко (опера)|Набуко]]“, „[[Риголето (опера)|Риголето]]“, „[[Трубадур (опера)|Трубадур]]“ и „[[Аида (опера)|Аида]]“. Није прихватио Вагнерову реформу, али је усвојио неке њене елементе. Вердијев савременик, Листов истомишљеник, а касније и зет, велики немачки оперски композитор [[Рихард Вагнер]] од ране младости проучава оперу и позориште уопште. Својим операма, понудио је до тада незамисливо решење: спајање свих нумера (призора) у једну целину, те претварање опере у „музичку драму“, најсавршеније уметничко дело које у себе укључује све уметности.<ref>{{cite web|last=Wolfman |first=Ursula Rehn |title=Richard Wagner’s Concept of the ‘Gesamtkunstwerk’ |url=http://www.interlude.hk/front/richard-wagners-concept-of-the-gesamtkunstwerk/ |website=Interlude |accessdate=20. 1. 2019}}</ref> Сам је писао либрета. Поред неколико ранијих, пре-реформских, Вагнер је најзначајнији по оперској кватрологији „[[Прстен Нибелунга]]“, у којој је спојио елементе своје реформе са германском митологијом. Поред овога, Вагнер је свој хармонски језик толико развио, да се коначно, по први пут, губио осећај тоналности. Развија „берлиозовску“ фикс идеју, која сада постаје израженија, те се назива [[лајт мотив]]. Са Вагнером, коначно се окончава период раног (и зрелог) музичког романтизма, те отпочиње даљи развој и разгранавање стила: на једној страни, појављују се представници [[Апсолутна музика|апсолутне музике]], углавном везани за [[Беч]]: [[Јоханес Брамс]], [[Антон Брукнер]], [[Густав Малер]], Француз [[Сезар Франк]], те Немац [[Рихард Штраус]]. Јоханес Брамс је оставио дубок траг, пре свега, у клавирској музици, међутим, за разлику од раних романтичара, он више од полетног виртуозитета практикује јасну акордику. Написао је и неколико вокално-инструменталних дела. Антон Брукнер је значајан као симфонијски и камерни композитор. Густав Малер је значајан, пре свега, по раду на симфонијама. Иако их је написао само девет, њима, у неким елементима, удара темеље експресионизма, док се у некима, нико не надовезује на њега. Једина типична романтичарска симфонија јесте прва, док у осталима постоје енормни изузеци. Треба навести само Пету, коју многи сматрају првом икада амбијенталном композицијом, као и „Симфонију хиљада“, где оркестар добија енормне размере, те се ово дело може изводити само у малом броју великих сала: корпус чини проширени четворни састав оркестра, са харфом, два клавира, оргуљама, чембалом, поштанским рогом, гитарама, два хора и једним дечјим хором! Сезар Франк је такође значајан по симфонијама, али и по једној инвенцији, коју ће касније многи наставити: јасно мотивско повезивање различитих ставова, што значи да је један мотив заједнички свим ставовима, као [[фикс идеја]]. Рихард Штраус, по многим коментарима, последњи романтичарски композитор, због тога што је умро тек [[1949]]. године, у многим елементима закорачивши у [[експресионизам]], истакао се радом на симфонијама („Алпска“), операма („Салома“) и камерним делима („метаморфозе“).</big> ==
Истовремено, па чак и пре ове групе композитора, у уметнички и политички несамосталним земљама, долази до формирања националних школа: то се пре свега односи на [[Русија|Русију]], [[Чешка|Чешку]], [[Скандинавија|Скандинавију]], па и [[Србија|Србију]].
Развој националне школе у Русији почиње још у првој половини 19. века, са [[Михаил Глинка|Михаилом Ивановичем Глинком]], који је први убацио националне елементе у музику. Најзначајнији је по опери „Живот за Цара“. Њега следе чланови тзв. [[Руска петорка|„Руске петорке“]], махом аматери, [[Цезар Кјуј]], [[Милиј Балакирјев]], [[Александар Бородин]], [[Модест Мусоргски]] и [[Николај Римски-Корсаков]]. Прва двојица су се више бавили теоријом и идејама. Бородин се истакао као велики [[Хемија|хемичар]], а написао је оперу „Кнез Игор“. По многима највећи геније у групи, Модест Мусоргски, никада није савладао неке техничке препреке у композиционој техници. Ипак, то га није спречило да напише широк спектар махом програмских дела, међу којима циклус „Слике са изложбе“ и поему „Ноћ на голом брду“. Николај Римски Корсаков се једини доцније образовао, а истакао се по симфонијама, симфонијске поеме и клавирске минијатуре („Бумбаров лет“). Паралелно са овом групом, ретко сарађујући са њима, а опет користећи и елементе руске народне музике и апсолутних композиција, ствара највећи руски романтичарски композитор [[Петар Чајковски|Петар Иљич Чајковски]]. Значајан по огромном опусу, са шест симфонија, неколико балета, циклусу „Годишња доба“ за клавир и многим другим.
| |||