Моша Пијаде — разлика између измена

| мандат = [[1954]] — [[1957]].

Рођен је [[4. јануар]]а [[1890]]. године у [[Београд]]у, у познатој породици [[сефарди|сефардских]] Јевреја — [[Породица Пијаде|Пијаде]]. После завршене основне школе и ниже гимназије, [[1905]]. године, похађао је занатскоЗанатско-уметничку школу у Београду, а од [[1906]]. до [[1910]]. је студирао [[сликарство]] у [[Минхен]]у и [[Париз]]у. Поред овога, бавио се активно и новинарством[[новинарство]]м. Своје новинарске кораке започео је [[1910]]. године у листу Пијемонт„Пијемонт“. Од [[1911]]. до [[1912]]. године био је секретар Удружења новинарских сарадника, а од [[1913]]. до [[1915]]. наставник цртања у [[Охрид]]у.

[[Датотека:Moša Pijade i drugovi na robiji.jpg|288px|мини|десно|Политички затвореник Моша Пијаде са друговима на робији.]]

Године 1922, представљао је КПЈ на Другој конференцији Балканске комунистичке федерације у [[Софија|Софији]]. У време када је КПЈ из илегалности тражила легалне форме политичког рада, Моша је крајем [[1922]]. године радио на припрема за оснивање [[Независна радничка партија Југославије|Независне радничке партије Југославије]] (НРПЈ). Забраном Независне радничке партије, престале су могућности легалног политичког рада КПЈ, па је Партија морала прећи у још већу илегалност. Партија је Моши дала задатак да организује илегалну [[штампарство|штампарију]] [[Централни комитет Савеза комуниста Југославије|ЦК КПЈ]] у [[Београд]]у. Ту су штампани леци и лист „Комунист“. Фебруара [[1925]]. године илегална штампарија је откривена, а Моша Пијаде ухапшен. Суд га је осудио на двадесет година робије, која му је, нешто касније, смањена на 12 година. Казну затвора је издржао у [[Сремска Митровица|Сремској Митровици]] и [[Лепоглава|Лепоглави]], где је међу затвореницима развио разноврсну политичку активност, због чега је, [[1934]]. године, осуђен на још две године, па је тако издржао укупно 14 година робије. Адвокати који су га бранили били су [[Светолик Гребенац]] и [[Чеда Плећевић]].

И поред тешких затворских услова, Моша је наставио револуционарну активност. Његовим изузетним залагањем, тамнице су претворене у школе комуниста. Био је организатор многих акција политичких осуђеника против затворског режима: демонстрација, штрајкова глађу и др. Од великог је значаја превод [[Карл Маркс|Марксовог]] „[[Капитал]]а“, који је на робији, заједно са [[Родољуб Чолаковић|Родољубом Чолаковићем]], превео Моша Пијаде. Поред тога, превео је „[[Комунистички манифест]]“, „Беду филозофије“ и „Критику политичке економије“. У затвору у Лепоглави Моша је, [[1930]]. године, упознао [[Јосип Броз Тито|Јосипа Броза Тита]].

[[Датотека:Grob narodnih heroja.JPG|десно|мини|250п288п|[[Гробница народних хероја на Калемегдану]] — Моша Пијаде, [[Иво Лола Рибар]], [[Ђуро Ђаковић]] и [[Иван Милутиновић]]]]

После [[Априлски рат|Априлског рата]] и окупације [[Краљевина Југославија|Краљевине Југославије]], Моша је од стране [[Централни комитет Савеза комуниста Југославије|ЦК КПЈ]] упућен у [[Црна Гора|Црну Гору]], да изврши припреме за устанак. По избијању [[Тринаестојулски устанак|Тринаестојулског устанка]], учествовао је у организацији устанка, а од децембра [[1941]]. године, прешао је у [[Врховни штаб НОВЈ|Врховни штаб НОПОЈ-а]], у коме се као начелник Економског одељења и Одељења за позадинске власти највише бавио организовањем народне власти и позадине.

У развоју и учвршћивању [[Народноослободилачки одбори|Народноослободилачких одбора]] (НОО), велику улогу су одиграли „[[Фочански прописи]]“ које је, фебруара [[1942]]. године, издао Врховни штаб, а припремио Моша Пијаде. Извесно време је посветио стварању [[Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије|АВНОЈАнтифашистичког већа народног ослобођења Југославије]]-а (АВНОЈ), а на његовом [[Друго заседање АВНОЈ-а|Другом заседању]] у [[Јајце|Јајцу]], најактивније је учествовао у изради свих одлука које су биле темељ нове [[Социјалистичка Федеративна Република Југославија|социјалистичке Југославије]]. Био је један од оснивача и сарадник [[Танјуг|Телеграфске агенције нове Југославије]] (ТанугТанјуг), [[5. новембар|5. новембра]] [[1943]]. године.

[[Датотека:Stevan Kragujevic, Mosa Pijade polazak za London i Pariz, februar 1957.JPG|мини|десно|250п288п|Полазак за Лондон и Париз, фебруар 1957.]]

После ослобођења [[Југославија|Југославије]], Моша Пијаде је стално биран за народног посланика [[Скупштина СФРЈ|Савезне народне скупштине]]. Био је и посланик [[Скупштина СР Србије|Народне скупштине]] [[Социјалистичка Република Србија|НР Србије]], првог и другог сазива. До јануара [[1953]]. године био је у Савезној народној скупштини председник Уставотворног, а затим Законодавног одбора. Од јануара [[1953]]. до јануара [[1954]]. био је потпредседник [[Савезно извршно веће|Савезног извршног већа]] (СИБ), а од [[1954]]. до [[1957]]. године председник Савезне народне скупштине.

Један је од аутора првог [[Устав Федеративне Народне Републике Југославије|Устава ФНРЈ из 1946. године]], Уставног закона и других закона који су представљали правне темљетемеље [[Социјалистичка Федеративна Република Југославија|ФНРЈ]] и њених установа. Учествовао је и на Мировној конференцији у [[Париз]]у. На [[Пети конгрес КПЈ|Петом]] и [[Шести конгрес КПЈ|Шестом конгресу КПЈ]], биран је у [[Политбиро ЦК КПЈ|Политбиро]] [[Централни комитет Савеза комуниста Југославије|Централног комитета КПЈ]]. Био је члан Председништва [[Социјалистички савез радног народа Југославије|Социјалистичког савеза радног народа Југославије]] (ССРНЈ), Централног одбора [[Савез удружења бораца Народноослободилачког рата Југославије|Савеза бораца]], редовни члан [[Српска академија наука и уметности|Српске академије наука и уметности]] (САНУ), члан Удружења новинара и Удружења ликовних уметника. Имао је чин резервног [[генерал-мајор]]а [[Југословенска народна армија|ЈНА]].

Преминуо је у [[Париз]]у, [[15. март]]а [[1957]]. године, приликом повратка из [[Лондон]]а, где је предводио југословенску парламентарну делегацију. Сахрањен је у [[Београд]]у, у [[Гробница народних хероја на Калемегдану|Гробници народних хероја на Калемегдану]], где су сахрањени и [[Ђуро Ђаковић]], [[Иво Лола Рибар]] и [[Иван Милутиновић]].

После завршене основне школе напушта Нижу гимназију [[1905]]. године, од када кратко време похађа Уметничко-занатску школу у [[Београд]]у код [[Марко Мурат|Марка Мурата]], а непосредно после које постаје приватни ђак [[Пашко Вучетић|Пашка Вучетића]]. Студирао 1906—1907. сликарство у [[Минхен]]у у приватној школи [[Хајнрих Книр|Хајнриха Книра]], а потом и на Академији за ликовну уметност код сликара [[Ангел Јанко|Ангела Јанка]]. У [[Париз]] одлази [[1909]]., а у [[Београд]] се враћа већ [[1910]]. године.

[[Датотека:Bista Mose Pijade u Jajcu, kod Muzeja AVNOJa.JPG|десно|мини|250п288п|Споменик у [[Јајце|Јајцу]]]]

Као револуционар, Моша Пијаде се и у уметничкој критици бавио проблемом места уметника у друштву, дијалектички га антагонизујући као „уметнички пролетаријат“. Сем друштвене критике, Пијаде је посвећено писао и ликовну критику, налазећи се међу најобразованијим и најсензибилнијим српским критичарима свог времена. Метод критичког приступа био му је базиран на аналитичком и синтетичком тумачењу уметничких појава, стваралаца и дела, на реалистичком и материјалистичком концепту естетичког просуђивања. Велики допринос дао је модернистичком демистификовању националних и традиционалних поставки, тема и садржаја наше уметности на почетку [[20. векавек]]а. Био је жесток и принципијелан полемичар око неких питања савремене уметности, њеног разумевања и јавног значења. Ни као сликар ни као уметнички критичар није заступао естетику социјалистичког реализма.

Бавио се револуционарном публицистиком: од [[1910]]. до [[1924]]. године пише прокомунистичке текстове, а за ''Радничке новине'' (од [[1920]]. када је примљен у КПЈ), затим за ''Свесиндикални покрет'', ''Радник'', ''Борбу'' и др.; почетком [[1919]]. године, покренуо је у [[Београд]]у властити дневни опозициони лист „Слободна реч“, који уређује и за који пише, а који излази до [[1923]]. „Слободна реч“ је од [[1924]]. године као недељник, у ствари, била гласило КПЈ. Од те године је и уредник синдикалног гласила „Организирани радник“. Када је [[1923]]. године основана Независна радничка партија Југославије, Пијаде је уређивао и њен лист „Радник“, а када су га власти забраниле, почео је да издаје и уређује новину „Оковани радник“.

Од [[1911]]. до [[1912]]. био је секретар удружењаУдружења новинарских сарадника.

Оснивач је и први сарадник [[Танјуг|Телеграфске агенције нове Југославије]] (ТанугТанјуг), [[5. новембар|5. новембра]] [[1943]]. године.

Избијањем [[Први светски рат|Првог светског рата]] 1914, приликом евакуције из Београда, понео се собом и тиме спасао [[тигл]] (заглавље) [[Политика (новине)|Политике]].

* [[Орден јунака социјалистичког рада]] — одликован [[1949]]. године (први одликовани)