Стефан Душан — разлика између измена

м
Додавање везе
м (Враћене измене корисника 95.155.20.4 (разговор) на последњу измену корисника Soundwaweserb)
ознака: враћање
м (Додавање везе)
 
== Рођење и детињство ==
Душан је рођен као први син у браку српског "младог краља" Стефана Уроша -{III}- и "краљице Теодоре", кћерке бугарског цара [[Смилец|Смилца]].{{Напомена|У Душановој повељи манастиру Бањска пише да је његова мајка била „краљица Теодора“.{{sfn|Новаковић|20051912|p=631}} Према К. Јиречеку она је била кћерка цара Смилца{{sfn|Јиречек|1952|p=192}}}} Обично се мисли да је Душан рођен око 1308. године. Извор за ту замисао је писање једног византијског писца ([[Нићифор Григора]]) да је Душан у време збацивања Стефана Уроша -{III}- са власти 1331. имао пуне 22 године.{{sfn|ВИИНЈ, VI|1986|p=211}} Насупрот једном византијском извору, постоји неколико српских извора (Копорињски и неколико других летописа) са записима у којима пише да је Душан рођен 6820. године од стварања света, а то је између 1. септембра 1311. и 31. августа 1312. године према нашем начину рачунања времена.{{sfn|Стојановић|1927|p=82-83, 103}}{{sfn|Јечменица|2012|p=37}} Записници са седница већа Дубровника индиректно потврђују писање да је Душан рођен између 1. септембра 1311. и 31. августа 1312. године, односно вероватно у првим месецима 1312. године.{{Напомена|Душан као „млади краљ“, који управља Зетом и Захумљем, појављује се у писаним изворима први пут у априлу 1326. године. Тада, 17. априла 1326. у Великом већу у Дубровнику расправљало се о писму које је послао Душан. У записнику о тој расправи Душан је уписан као „син краљевства“, то јест син краља Уроша III. Из тога изгледа да у Великом већу Дубровника 17. априла 1326. године нису били свесни да је Душан већ добио област којом управља као „млади краљ“. Убрзо, 25. априла 1326. у записнику Великог већа Душан је уписан не као „син краљевства“, него као „краљ“ коме шаљу посланство да преговара са њим. Из тог описа је скоро извесно да је Душан крајем марта, или у априлу 1326. добио управну област као „млади краљ“. Као први суседи Душанове управне области (Зете и Захумља) Дубровчани су морали бити међу првим који су обавештени да Душан више није само „краљев син“ (истина формално крунисан 1322. за „младог краља“), него прави „млади краљ“ који управља Зетом и Захумљем. Душан је управну област могао добити са пуних 14. година, а према записницима Великог већа у Дубровнику то се догодило у марту, или априлу 1326. године. Све то вероватно потврђује да је Душан око марта 1326. напунио 14. година, то јест да је рођен око марта 1312. године.{{sfn|Јечменица|2012|p=35, 37. 39, 41-42}}}} Према енциклопедији Галици рођен је у Скадру.<ref>https://gallica.bnf.fr/ark:/12148/bpt6k206944q/f11.image.r=Pirot стр. 7</ref>
 
Када је краљ [[Стефан Урош II Милутин]] угушио побуну крајем 1313. године, или у 1314. години и наредио је да побуњени млади краљ [[Стефан Урош III Дечански]] буде ослепљен у [[Скопље|Скопљу]].{{sfn|Логос|2017|p=284 са напоменом 1388}} У [[средњи вијек|средњем веку]] је постојало веровање да слеп човек не може да води државу па се ослепљивање често користило да се онемогући некоме да дође на власт. После делимичног ослепљења, Стефан Урош III је са женом и двоје деце Душицом и Душаном протеран на византијски двор код Милутиновог таста цара [[Андроник II Палеолог|Андроника -{II}- Палеолога]] у [[Цариград]].<ref name=":0">{{cite news|url=http://www.telegraf.rs/vesti/902276-sve-o-caru-dusanu-najmocniji-srbin-ikad-da-li-bi-bio-gledaniji-od-sulejmana | title = Све о цару Душану - најмоћнији Србин икада | publisher = Telegraf.rs |date=20. 12. 2013. | accessdate=17. 7. 2015}}</ref>
Према Нићифору Григори, савез Душана и Јована Кантакузина трајао је до априла 1343. године, када се Кантакузину предао град Верија, а тада је нестало савезништва, али није одмах почело отворено непријатељство међу краљем Срба и царом Ромеја.{{Напомена|О одласку Кантакузина из Душановог логора Григора је писао: ”A док je почињало пролеће … После тога прошло je мало дана и цар [Јован Кантакузин], подигавши своју пратњу, изађе тобоже у лов и неку шетњу ради одмора и царске забаве. И још није прошло ни три дана a [Јован Кантакузин] веома убрзавши кретање сасвим без муке уђе у Верију, пошто су га становници Верије потпуно прихватили са великим одушевљењем и радошћу”. Завршавајући опис тог догађаја Григора је написао: “Желео je дакле [Душан] да покрене рат против њега [Јована Кантакузина] и да почне отворену борбу, али уплашен да се, ако сам први раскине заклетве, не огласи јавно као противник Божји и тако постане пример велике несреће и одмах предмет људског подсмеха, задржа се на садашњем стању, … Јер, од обојице међусобним заклетвама потврђен споразум предвиђао je да међусобно један другом неће бити на сметњи за било какав успех који би их међусобно раздвојио, него да ће увек остати у ненарушивим међама вечног пријатељства. И да дозволе Ромејима подложним градовима да увек приђу коме би хтели, било споразумом било опсадом једног, или другог и да један другом не буде на сметњи.”{{sfn|ВИИНЈ, VI|1986|p=243-247}}}} Предаја Верије је код Душана изазвала неповерење јер је видео да Кантакузин може и самостално да делује, а са друге стране Душан је увиђао да му савез са Кантакузином ограничава слободу деловања и да је због њега одбијао примамљиве понуде уступања територија које су стизале из Цариграда ако убије, или зароби Кантакузина.{{sfn|Пириватрић|2007|p=383}}
 
Стефан Душан је имао сопствене освајачке планове. Од 1343. године у Душановој владарској титули види се истицање да влада и „грчким странама“ а то показује краљеву жељу да истакне успех у освајању земаља суседног царства.{{Напомена|Према Пириватрићу у Душановим повељама нема истицања да он влада и “грчким земљама” до повеље издате 25. октобра 1343. године у којој је он уписан као „самодржавни господин свих српских земаља и поморских и грчких.“{{sfn|Пириватрић|2007|p=385}} Према Сергију Димитријевићу, у повељи из 28. марта 1343. године, или из 28. марта 1345. године Душан се назива “краљ и самодржац свих српских и поморских земаља и честник грчких страна”.{{sfn|Димитријевић|1960|p=117-118 у напомени 15}} Остаје неизвесно које године је издата та повеља. У њој је уписано да је то било 6853. (1344/45) године (Пириватрић се определио за ту годину), али уз ту годину у истој повељи уписан је XI [[индикт]] и он одговара 6851. (1342/43) години.{{sfn|Новаковић|20051912|p=410-411}}}} Неке од планова Душан је могао остварити као савезник Јована VI Кантакузина, али нека освајања била су део самосталне освајачке политике Србије и могла су бити остварена само против жеља Кантакузина.
 
Грчки извори мало извештавају о осталим Душановим освајањима од 1342. године на подручју Егејске Македоније и у Албанији. Душан је вероватно 1342-43. (6851) године у Албанији освојио градове [[Берат]], Канина, Валону и [[Кроја|Кроју]], а у исто време Душан је освојио и [[Костур (град)|Костур]] у Егејској Македонији.{{Напомена|Један грчки запис из рукопис из XIV века светогорског манастира Св. Дионисија бележи да je кир Нићифор Исак, севастократор Србије, освојио Берат 6851. (1342-43) године XI индикта.{{sfn|ВИИНЈ, VI|1986|p=415 у напомени 173}} На псалтиру писаном за Бранка Младеновића, пише „у лето 6854. [1345-46] године III индикта … дане ... краља Стефана и његовог сина краља Уроша“ освојени су градови Костур, Белград (Берат) и Канина.{{sfn|Стојановић|1902|p=34 бр 85}} Уписани III [[индикт]] одговара 6858. (1349-50) години, а не 6854. (1345-46) години. Цело датирање у запису у псалтиру писаном за Бранка Младеновића може бити погрешно јер је противречно са претходно наведеним записом из светогорског манастира Св. Дионисија да је Берат освојен 6851. години и XI индикту, то јест 1342-43. години, а Костур и Канина (која је око 4 километра југоисточно од Валоне), освојени су према запису исте године. Новаковић је објавио једну повељу краља Душана о потврди права за становнике Кроје коју је издао у јуну XI индикта 6851. године, или јуна 1343. године, када је тај град био под влашћу краља Србије.{{sfn|Новаковић|20051912|p=787-789}}}} Осим Драча,који је остао Анжујцима, 1342-43. године Албанија се предала под власт краља Душана.{{sfn|Ферјанчић|1993|p=519}}
[[File:Citadelle byzantine 08982.JPG|thumb|Остаци града Сер који је Душан три пута опседао са војском док га није освојио]]
 
[[Датотека:Crown of Nemanjić.gif|220п|мини|лево|Круна Стефана Душана према фресци из манастира Лесново]]
 
Зиму 1345/46. године Душан је провео вероватно у [[Сер (град)|Серу]] са његовом породицом и тада је почело његово формално уздизање у царско звање.{{sfn|Ферјанчић|Ћирковић|2005|p=150}} Приликом стицања царске титуле Душан је пратио пример Јована VI Кантакузина и неких других ромејских царева. То значи да су Душанови пратиоци и војници вероватно на неком окупљању прогласили (извикали) свог краља за цара. То се догодило крајем [[1345]]. године, или у јануару 1346. године претпоставља се у Серу.{{Напомена|Према једном сачуваном препису Душан се прогласио за цара пре 8. децембра 1345. године. У једној разрешници дугова која је издата 8. децембра (6854) 1345. године Дубровачким закупцима царине у Руднику за Душана пише „царство ми”, али препис је настао после Душановог крунисања за цара и можда је грешком преписивача у Дубровнику уписана титула коју Душан није имао 8. децембра 1345. године.{{sfn|Јечменица|2012|p=188}} У новембру 1345. године Душан је издао једну повељу светогорским манастирима у којој је он још краљ, али у повељи на грчком коју је издао у јануару 1346. године светогорском манастиру Ивирону Душан је потписан као “цар и самодржац Србије и Романије” (βασιλεύς καί αυτοκράτωρ Σέρβίας καί Ρωμανίας).{{sfn|Новаковић|20051912|p=558-560}}{{sfn|ВИИНЈ, VI|1986|p=483 у напомени 407}} У Душановим повељама објављеним на српском Ромеји/Романија је превођено са Грци/Грчка}}
 
Пристанак за уздизање у царско звање Душан је добио од прота [[Света гора|Свете горе]], [[Бугарска патријаршија|бугарског патријарха]], охридског архиепископа и свих осталих који су били присутни на крунисању за цара у [[Скопље|Скопљу]]. Пре царског крунисања српски архиепископ [[Српска патријаршија|Јоаникије]] је био проглашен за [[патријарх]]а и он је крунисао Душана за “[[цар]]а [[Срби|Срба]] и [[Византинци|Грка]]” на [[Ускрс]] [[16. април]]а [[1346]]. (6854) године у Скопљу, а истовремено царев син Урош V је крунисан за краља.{{sfn|Логос|2017|p=300-301 са напоменом 1498}}{{sfn|Стојановић|1927|p=82, 103}}
* {{Cite book|ref=harv|last=Накаш|first=Лејла|title=Конкорданцијски рјечник ћирилских повеља средњовјековне Босне|location=Сарајево|year=2011}}
 
* {{Cite book|ref=harv|last=Новаковић|first=Стојан|title=Законски споменици српских држава средњег века|year=1912|location=Београд|yearpublisher=Српска краљевска академија|url=2005https://www.academia.edu/61234527/Zakonski_spomenici_srpskih_dr_sr_veka_Beograd_1912_2005_}}
 
* {{Cite book|ref=harv|last=Новаковић|first=Стојан|title=Законик Стефана Душана цара српског 1349. и 1354|location=Београд|year=1898|url=https://ia800202.us.archive.org/14/items/zakonikstefanadu00novauoft/zakonikstefanadu00novauoft.pdf}}
371

измена