Стефан Душан — разлика између измена

Душан је рођен као први син у браку српског "младог краља" Стефана Уроша -{III}- и "краљице Теодоре", кћерке бугарског цара [[Смилец|Смилца]].{{Напомена|У Душановој повељи манастиру Бањска пише да је његова мајка била „краљица Теодора“.{{sfn|Новаковић|20051912|p=631}} Према К. Јиречеку она је била кћерка цара Смилца{{sfn|Јиречек|1952|p=192}}}} Обично се мисли да је Душан рођен око 1308. године. Извор за ту замисао је писање једног византијског писца ([[Нићифор Григора]]) да је Душан у време збацивања Стефана Уроша -{III}- са власти 1331. имао пуне 22 године.{{sfn|ВИИНЈ, VI|1986|p=211}} Насупрот једном византијском извору, постоји неколико српских извора (Копорињски и неколико других летописа) са записима у којима пише да је Душан рођен 6820. године од стварања света, а то је између 1. септембра 1311. и 31. августа 1312. године према нашем начину рачунања времена.{{sfn|Стојановић|1927|p=82-83, 103}}{{sfn|Јечменица|2012|p=37}} Записници са седница већа Дубровника индиректно потврђују писање да је Душан рођен између 1. септембра 1311. и 31. августа 1312. године, односно вероватно у првим месецима 1312. године.{{Напомена|Душан као „млади краљ“, који управља Зетом и Захумљем, појављује се у писаним изворима први пут у априлу 1326. године. Тада, 17. априла 1326. у Великом већу у Дубровнику расправљало се о писму које је послао Душан. У записнику о тој расправи Душан је уписан као „син краљевства“, то јест син краља Уроша III. Из тога изгледа да у Великом већу Дубровника 17. априла 1326. године нису били свесни да је Душан већ добио област којом управља као „млади краљ“. Убрзо, 25. априла 1326. у записнику Великог већа Душан је уписан не као „син краљевства“, него као „краљ“ коме шаљу посланство да преговара са њим. Из тог описа је скоро извесно да је Душан крајем марта, или у априлу 1326. добио управну област као „млади краљ“. Као први суседи Душанове управне области (Зете и Захумља) Дубровчани су морали бити међу првим који су обавештени да Душан више није само „краљев син“ (истина формално крунисан 1322. за „младог краља“), него прави „млади краљ“ који управља Зетом и Захумљем. Душан је управну област могао добити са пуних 14. година, а према записницима Великог већа у Дубровнику то се догодило у марту, или априлу 1326. године. Све то вероватно потврђује да је Душан око марта 1326. напунио 14. година, то јест да је рођен око марта 1312. године.{{sfn|Јечменица|2012|p=35, 37. 39, 41-42}}}} Према енциклопедији Галици рођен је у Скадру.<ref>https://gallica.bnf.fr/ark:/12148/bpt6k206944q/f11.image.r=Pirot стр. 7</ref>

Стефан Душан је имао сопствене освајачке планове. Од 1343. године у Душановој владарској титули види се истицање да влада и „грчким странама“ а то показује краљеву жељу да истакне успех у освајању земаља суседног царства.{{Напомена|Према Пириватрићу у Душановим повељама нема истицања да он влада и “грчким земљама” до повеље издате 25. октобра 1343. године у којој је он уписан као „самодржавни господин свих српских земаља и поморских и грчких.“{{sfn|Пириватрић|2007|p=385}} Према Сергију Димитријевићу, у повељи из 28. марта 1343. године, или из 28. марта 1345. године Душан се назива “краљ и самодржац свих српских и поморских земаља и честник грчких страна”.{{sfn|Димитријевић|1960|p=117-118 у напомени 15}} Остаје неизвесно које године је издата та повеља. У њој је уписано да је то било 6853. (1344/45) године (Пириватрић се определио за ту годину), али уз ту годину у истој повељи уписан је XI [[индикт]] и он одговара 6851. (1342/43) години.{{sfn|Новаковић|20051912|p=410-411}}}} Неке од планова Душан је могао остварити као савезник Јована VI Кантакузина, али нека освајања била су део самосталне освајачке политике Србије и могла су бити остварена само против жеља Кантакузина.

Грчки извори мало извештавају о осталим Душановим освајањима од 1342. године на подручју Егејске Македоније и у Албанији. Душан је вероватно 1342-43. (6851) године у Албанији освојио градове [[Берат]], Канина, Валону и [[Кроја|Кроју]], а у исто време Душан је освојио и [[Костур (град)|Костур]] у Егејској Македонији.{{Напомена|Један грчки запис из рукопис из XIV века светогорског манастира Св. Дионисија бележи да je кир Нићифор Исак, севастократор Србије, освојио Берат 6851. (1342-43) године XI индикта.{{sfn|ВИИНЈ, VI|1986|p=415 у напомени 173}} На псалтиру писаном за Бранка Младеновића, пише „у лето 6854. [1345-46] године III индикта … дане ... краља Стефана и његовог сина краља Уроша“ освојени су градови Костур, Белград (Берат) и Канина.{{sfn|Стојановић|1902|p=34 бр 85}} Уписани III [[индикт]] одговара 6858. (1349-50) години, а не 6854. (1345-46) години. Цело датирање у запису у псалтиру писаном за Бранка Младеновића може бити погрешно јер је противречно са претходно наведеним записом из светогорског манастира Св. Дионисија да је Берат освојен 6851. години и XI индикту, то јест 1342-43. години, а Костур и Канина (која је око 4 километра југоисточно од Валоне), освојени су према запису исте године. Новаковић је објавио једну повељу краља Душана о потврди права за становнике Кроје коју је издао у јуну XI индикта 6851. године, или јуна 1343. године, када је тај град био под влашћу краља Србије.{{sfn|Новаковић|20051912|p=787-789}}}} Осим Драча,који је остао Анжујцима, 1342-43. године Албанија се предала под власт краља Душана.{{sfn|Ферјанчић|1993|p=519}}

Зиму 1345/46. године Душан је провео вероватно у [[Сер (град)|Серу]] са његовом породицом и тада је почело његово формално уздизање у царско звање.{{sfn|Ферјанчић|Ћирковић|2005|p=150}} Приликом стицања царске титуле Душан је пратио пример Јована VI Кантакузина и неких других ромејских царева. То значи да су Душанови пратиоци и војници вероватно на неком окупљању прогласили (извикали) свог краља за цара. То се догодило крајем [[1345]]. године, или у јануару 1346. године претпоставља се у Серу.{{Напомена|Према једном сачуваном препису Душан се прогласио за цара пре 8. децембра 1345. године. У једној разрешници дугова која је издата 8. децембра (6854) 1345. године Дубровачким закупцима царине у Руднику за Душана пише „царство ми”, али препис је настао после Душановог крунисања за цара и можда је грешком преписивача у Дубровнику уписана титула коју Душан није имао 8. децембра 1345. године.{{sfn|Јечменица|2012|p=188}} У новембру 1345. године Душан је издао једну повељу светогорским манастирима у којој је он још краљ, али у повељи на грчком коју је издао у јануару 1346. године светогорском манастиру Ивирону Душан је потписан као “цар и самодржац Србије и Романије” (βασιλεύς καί αυτοκράτωρ Σέρβίας καί Ρωμανίας).{{sfn|Новаковић|20051912|p=558-560}}{{sfn|ВИИНЈ, VI|1986|p=483 у напомени 407}} У Душановим повељама објављеним на српском Ромеји/Романија је превођено са Грци/Грчка}}

* {{Cite book|ref=harv|last=Новаковић|first=Стојан|title=Законски споменици српских држава средњег века|year=1912|location=Београд|yearpublisher=Српска краљевска академија|url=2005https://www.academia.edu/61234527/Zakonski_spomenici_srpskih_dr_sr_veka_Beograd_1912_2005_}}