Стефан Душан — разлика између измена

Андроник III је склопио савез са бугарским царем Михаилом Шишманом против Немањића. Пре него што су се Византинци спојили са [[Бугари]]ма, дошло је до великог сукоба код [[Битка код Велбужда|Велбужда]] Срба против Бугара [[28. јул]]а [[1330]]. године, а обе војске су имале приближно по 15.000 војника.{{sfn|Логос|2017|p=288-289}} Цар [[Михајло Шишман]] је имао као помоћне одреде Татаре и Влахе, а српски краљеви су имали и најамнике из Шпаније, од којих неки нису ни стигли на време.{{sfn|Ферјанчић|Ћирковић|2005|p=41}} Из писања у [[Данилов зборник|Даниловом зборнику]], код [[Григорије Цамблак|Цамблака]] и [[Јован Кантакузин|Јована Кантакузина]], мисли да је млади краљ Душан водио главни напад плаћеника и најбољих српских бораца на Бугаре. Српски ратници ранили су и заробили цара Михаила Шишмана, а према писању Цамблака и самог Душана, у Реч коју је написао уз његов [[Душанов законик|Законик]], млади краља Душан одсекао је главу заробљеном цару Шишману.{{sfn|Логос|2017|p=289}} Победа није само отклонила опасност, него је показала да је [[Краљевина Србија (1217—1345)|Краљевина Немањића]] најмоћнија држава на [[Балканско полуострво|Балкану]] Андроник III сам није желео да настави напад на Србију и повукао се, а краљ Урош III Дечански ушао је у [[Бугарска|Бугарску]] и поставио за бугарског владара Ивана Стефана, који је био син убијеног цара Михаила Шишмана и његове прве жене Ане (Немањић), сестре српског краља Уроша III Дечанског.{{sfn|Логос|2017|p=290}}

[[File:Battle velbazd john harris valda.jpg|thumb|десно|Битка код Велбужда, погибија Михајла Шишмана, Џон Харис Валда]]

 

=== Сукоб оца и сина ===

 

=== Крунисање Душана за краља ===

Након тога почну припреме за Душаново крунисање без неких већих проблема, тако да отпора у држави није било. Дечански очигледно није био омиљен и његов пад није проузроковао никаква узнемирења. Душан је послао „гласнике у све државе очевине своје, а када су силни то чули, сви су долазили клањајући му се; и тако су му се све државе његове очевине предале.”{{sfn|Логос|2017|p=296}} Гласници који су носили вест о промени владара у Краљевини Немањића стигли су и до Дубровника у коме је донета одлука 3. септембра 1331. да се напише писмо Душану и честита његово преузимање врховне власти.{{sfn|Јечменица|2012|p=106}} {{Напомена|То је најстарији сачувани писани податак да је Душан отео власт од оца, а из њега се изводи претпоставка да се смена на престолу догодила 21. августа 1331. године. Према Јечменици као дан смене на престолу одабрана је среда 21. августа, јер да се преврат догодио 28. августа не би било довољно времена да вест стигне до Дубровника до 3. септембра.{{sfn|Јечменица|2012|p=105-106 у напомени 215}} Претпоставка се заснива на уобичајеној брзини кретања коњаника у средњем веку од 50 до 60 километара на дан.{{sfn|Логос|2017|p=244}}}} Имајући на уму улогу Цркве и самог архиепископа [[Данило II (архиепископ српски)|Данила -{II}-]] у држави и у довођењу Дечанског на краљевски престо, Душан замоли Данила -{II}- да дође и да га крунише за краља. Архиепископ Данило II је мирно примио ову смену на престолу и свечано крунисао Стефана Уроша IV Душана за краља свих српских и поморских земаља на сабору у двору [[Сврчин]], јужније од Липљана, у дворској цркви Светог Јована Претече на празник рођења Богородице (Мала Госпојина) [[8. септембар|8. септембра]] [[1331]]. године.{{sfn|Логос|2017|p=296-297 са напоменом 1471}}{{sfn|Руварац|1934|p=41-45}}{{sfn|Јечменица|2012|p=106}}

 

 

=== Проглашење и крунисање за цара ===

Освајачки походи краља Душана и успешна освајања византијске територије без сумње су допринели сазревању идеје о царству. Грчке земље се у његовој титулатури појављују одмах после 1342/43. године, када је заједно са Јованом Кантакузином (али и самостално) освајао градове по Македонији и Албанији. Он се тада помиње као честник Грчком. Одлучујући догађаји који су утицали на његову одлуку де се прогласи царем били су успеси постигнути у лето 1345. године. Тада је заузео Халкидики и југоисточну Македонију.{{sfn|Ферјанчић|Ћирковић|2005|p=149}}

 

Зиму 1345/46. године Душан је провео вероватно у [[Сер (град)|Серу]] са његовом породицом и тада је почело његово формално уздизање у царско звање.{{sfn|Ферјанчић|Ћирковић|2005|p=150}} Приликом стицања царске титуле Душан је пратио пример Јована VI Кантакузина и неких других ромејских царева. То значи да су Душанови пратиоци и војници вероватно на неком окупљању прогласили (извикали) свог краља за цара. То се догодило крајем [[1345]]. године, или у јануару 1346. године претпоставља се у Серу.{{Напомена|Према једном сачуваном препису Душан се прогласио за цара пре 8. децембра 1345. године. У једној разрешници дугова која је издата 8. децембра (6854) 1345. године Дубровачким закупцима царине у Руднику за Душана пише „царство ми”, али препис је настао после Душановог крунисања за цара и можда је грешком преписивача у Дубровнику уписана титула коју Душан није имао 8. децембра 1345. године.{{sfn|Јечменица|2012|p=188}} У новембру 1345. године Душан је издао једну повељу светогорским манастирима у којој је он још краљ, али у повељи на грчком коју је издао у јануару 1346. године светогорском манастиру Ивирону Душан је потписан као “цар и самодржац Србије и Романије” (βασιλεύς καί αυτοκράτωρ Σέρβίας καί Ρωμανίας).{{sfn|Новаковић|1912|p=558-560}}{{sfn|ВИИНЈ, VI|1986|p=483 у напомени 407}} У Душановим повељама објављеним на српском Ромеји/Романија је превођено са Грци/Грчка}}

Пристанак за уздизање у царско звање Душан је добио од прота [[Света гора|Свете горе]], [[Бугарска патријаршија|бугарског патријарха]], охридског архиепископа и свих осталих који су били присутни на крунисању за цара у [[Скопље|Скопљу]]. Пре царског крунисања српски архиепископ [[Српска патријаршија|Јоаникије]] је био проглашен за [[патријарх]]а и он је крунисао Душана за “[[цар]]а [[Срби|Срба]] и [[Византинци|Грка]]” на [[Ускрс]] [[16. април]]а [[1346]]. (6854) године у Скопљу, а истовремено царев син Урош V је крунисан за краља.{{sfn|Логос|2017|p=300-301 са напоменом 1498}}{{sfn|Стојановић|1927|p=82, 103}}

 

Постоји мишљење да је између проглашења Душана за цара и његовог свечаног крунисања царском круном постојало и краљевство (Србија) и царство (Романија) у његовој држави и да се због тога на натписима на новцу Душан помиње као Rex Rascie-Imperator Romaniae (краљ Србије — цар Византије).{{sfn|Пириватрић|2007|p=396}} Такође, пре крунисања Душан је морао да уздигне српску архиепископију на ранг партијаршије јер је само патријарх могао да крунише кандидата за цара. Проглашење Јоаникија за патријарха обављено је уз помоћ бугарског патријарха Симеона који је присуствовао свечаности у Скопљу. Немогуће је са сигурношћу одредити када је Јоаникије постао патријарх — претпоставља се да је то било негде између јануара и априла 1346. године. Чину крунисања присуствовали су охридски архиепископ, бугарски патријарх, светогорски прот као и игумани и старци светогорских манастира.{{sfn|Пириватрић|2007|p=396}}

 

 

=== Душанов царски циљ ===

Старија историографија је заступала мишљење да је циљ Душанове царске идеологије било заузимање Цариграда и формирање новог, српско-грчког царства које би заменило Византију. Сима Ћирковић сматра да је Душанова царска идеологија у почетку била слична оној коју су имали и бугарски цареви, а то је подразумевало учествовање у царевању, па се Душанов однос према Византији у периоду савеза са Кантакузином може посматрати као нека врста савладарства. Ипак, почев од 1347, када се односи између Кантакузина и Душана погоршавају, па до 1350, када је Душан постао савезник Јована V, српски краљ више није био учесник у царевању већ је постао противцар.{{sfn|Ферјанчић|Ћирковић|2005|p=158-159}}

 

Проглашење царства неминовно је водило променама у црквеној организацији. Пре узимања царске титуле Душан је морао да уздигне српског архиепископа на ранг патријарха и архиепископију на ранг патријаршије. У оквиру Душанове државе налазиле су се територије простране Српске архиепископије, Охридске архиепископије и бројне територије под јурисдикцијом Цариградске патријаршије. На челу Охридске архиепископије био је архиепископ Никола који је добро сарађивао са српским владарем и који је учествовао у церемонији Душановог царског крунисања.{{sfn|Ферјанчић|Ћирковић|2005|p=310}} Први српски патријарх био је Јоаникије, а његова титула је била формулисана по узору на царску и гласила је патријарх Србљем и Грком. Такође су епископије уздигнуте на ранг митрополија. Цариградска патријаршија је одмах реаговала тако што је осудила ове промене. Разлог је вероватно било смењивање архијереја које је раније поставио цариградски патријарх.{{sfn|Ферјанчић|Ћирковић|2005|p=312}}

 

Противљење овим променама достигло је врхунац 1350. године када је цариградски патријарх Калист донео одлуку о [[изопштење|изопштењу]] српског цара и српског патријарха, што је довело до [[Српско-грчки црквени спор (1346-1375)|црквеног раскола]].{{sfn|Богдановић|1975|p=81-91}}{{sfn|Баришић|1982|p=159-182}} На освојеним византијским територијама забележено је да је смењено више архијереја, али на њихова места нису дошли Срби, већ углавном Грци који су били спремни да признају нову власт.{{sfn|Ферјанчић|Ћирковић|2005|p=313}} У литургијама су се морали спомињати српски цар и патријарх.

 

Поред православног становништва, у Српском царству је живео и известан број католика, пре свега у приморским градовима од Котора до Љеша. И на Душановом двору је било католика (службеници из Котора и Дубровника, најамници, посланици, гости). У средишњим областима српске државе католика је било у рударским и трговачким насеобинама{{sfn|Ферјанчић|Ћирковић|2005|p=317-318}} које је Душан обухватио својим Закоником. Они су могли имати своје свештенике (ово се подразумевало, па се у Законику посебно не одређује), али је било изричито забрањено да преобрате православног верника у [[католицизам]].{{sfn|Ферјанчић|Ћирковић|2005|p=319}} Није забележено да су се католички трговци жалили због верске угрожености.{{sfn|Ферјанчић|Ћирковић|2005|p=319}} Највиши степен аутономије имали су католици у приморским градовима.

 

Душан је одржавао интензивне контакте са папом. Нарочито интензивне везе биле су са папом Иноћентијем VI, са којим је Душан преговарао о признавању папског примата. Душан је имао двоструки циљ: да угарски краљ престане са нападима на Србију и да уз папску помоћ организује борбу против Турака. Папа је послао мисију у Србију на чијем челу је био Петар Тома. У пролеће—лето 1355. Петар Тома се састао са Душаном у Крупиштима. Сведочанство о његовом боравку на српском двору оставио је Филип Мезијер. По њему је боравак Петра Томе у Србији пропраћен бројним непријатностима и његова мисија није постигла очекиване резултате. Разлог неуспеха је пре свега била промена ситуације на српско-угарској граници на којој је маја 1355. успостављен мир.<ref>{{Cite book|last=Вуковић| first = Момчило|authorlink = Момчило Вуковић| title = Династија Немањића, жене владара, задужбине и црква (1168—1371)| url = https://books.google.rs/books?id=_owYAAAAMAAJ|year=1981|p=88}}</ref>

 

Као и његови претходници, и Стефан Душан је развио широку ктиторску делатност. Прво се побринуо за манастире у којима су били сахрањени његови родитељи. Манастиру Бањска, задужбини краља Милутина, где је била сахрањена његова мајка, Душан је потврдио раније поседе и дао више нових села. После царског крунисања још једном је обдарио овај манастир. Много више пажње посветио је Дечанима, задужбини свога оца. Манастир је грађен осам година (1328—1335), па је сигурно да је Душанов удео у подизању овог манастира био велики.{{sfn|Ферјанчић|Ћирковић|2005|p=321}} Између 1337. и 1339. године Душан је тешко оболео, па се заветовао да ће, ако преживи, подићи цркву и манастир у Јерусалиму. У Јеруслаиму је постојао српски манастир посвећен Светом арханђелу Михаилу, али је опште уверење да је овај манастир подигао још краљ Милутин. Овај манастир је уживао приходе од Стонског дохотка који су српским владарима плаћали Дубровчани. Српских монаха је у Душаново време било и у Богородичином манастиру на Синају.<ref>{{Cite book|last=Глиубић| first = Симеон|authorlink = Симеон Глиубић| title = Опис југославенских новаца| url = https://books.google.rs/books?id=j_qHIDtMxlcC|p=191}}</ref>

 

Главна Душанова задужбина био је манастир посвећен светим арханђелима Михаилу и Гаврилу. Манастир се налазио недалеко од Призрена и ту је првобитно и Душан сахрањен. Манастир је грађен од 1347. до 1350. године. Нарочито дивљење изазивао је мозаички под који се налазио у овом манастиру. У петокуполној цркви био је припремљен царев гроб са лежећом фигуром покојника по западњачком узору. Душан је овај манастир обдарио многим поседима. Призренска тврђава је требало да служи као манастирска житница и ризница. Велику пажњу овом манастиру посветио је и Душанов наследник, цар Урош.<ref>{{Cite book|last=Ч. Карапанџић| first = Стојан|authorlink = Стојан Чедомиров Карапаџић| title = Српски ток моч и немоч| url = https://books.google.rs/books?id=dTKPAAAAMAAJ|year=2004|p=292}}</ref>

 

Душанов син, Стефан Урош V помиње свог оца са поштовањем. Он није покушао да се помири са Цариградском патријаршијом што би неумитно значило осуду Душанових поступака.{{sfn|Ферјанчић|Ћирковић|2005|p=325}} Таква иницијатива потекла је 1368. од деспота Угљеше. На територији његове области обновљена је јурисдикција Цариградске цркве. Тада је сигурно дошло до осуде појединих Душанових поступака. Коначна иницијатива за измирење цркава потекла је од кнеза Лазара 1375. године. Неколико података из тог времена показује да је Српска црква прихватила гледиште Цариграда о нелегитимности Душановог уздизања на царски положај и проглашавању патријаршије. У наредним деценијама, за време постојања српске средњовековне државе, није забележено постојање култа цара Душана. У званичној владарској идеологији цар се није величао, чак се није ни помињао, али његов ауторитет није опао у световним круговима и осликавао се на многе начине. Тако је повеља Стефана Душана из 1349. Дубровнику постала узор за све касније уговоре, а одредбе ове повеље сматране су неприкосновенима, док су Дубровчани својим угледним гостима ласкали тиме што су им стављали до знања да у град улазе на иста врата на која је ушао цар Душан.{{sfn|Ферјанчић|Ћирковић|2005|p=298-299}}

 

 

Каснија летописна традиција имала је мешовит и често супротан став према цару Душану. Један број летописа настао под утицајем црквених кругова негативно се односио према Душану, други је био неутралан и ту се поједина Душанова достигнућа само помињу (нарочито ктиторска делатност), а трећа група је наговештавала каснији позитиван став према Душановој владавини.

Поред писане, у народу се неговала и усмена традиција. Једно такво предање забележио је Константин из Островице у ком се Душан приказује у негативном светлу, али не због самопроглашења за цара и осуде цариградског патријарха, већ због наводног оцеубиства. Епска народна поезија га је запамтила као цара Стјепана, међутим, овај епски лик је сасвим ван реалних историјских околности. Као и западни владари, у ритерској поезији и цар Стјепан има епизодну улогу, а главни ликови песама су његови пратиоци. У песмама о цару Стјепану појављују се многе неисторијске личности типичне за народну епику. Синтезу народне традиције и података из разних списа начинио је патријарх Пајсије када је писао Житије цара Уроша, међутим, он о Душану има врло мутне и нереалне представе.{{sfn|Ферјанчић|Ћирковић|2005|p=330-331}}

 

Изван ових традиција настао је Илирски грбовник, документ који је веома утицао на касније виђење Душановог живота. Настао је у Босни између 1555. и 1595. по угледу на грбовник Светог римског царства. Као паралеле грбовима Светог римског царства и Свете римске краљевине стављени су у Илирском грбовнику грбови цара Душана и краља Уроша. У оба сложена грба налазило се поред двоглавог орла још и 10 земаљских грбова: Македоније, Илирије, Босне, Далмације, Хрватске, Славоније, Бугарске, Србије, Рашке и Приморја. Овај грбовник представљао је Душана и Уроша као владаре некадашњег Илирског царства. Грбовник је касније служио за доказивање племенитог порекла, а цар Стјепан у народној поезији јачао је његов ауторитет. И поред богате рукописне традиције, утицај овог дела морао је бити ограничен због малог броја копија (познато их је 25).<ref>{{Cite book|last=Историјски институт Београд|authorlink = Историјски институт Београд| title = Властела Илирског грбовника| url = https://books.google.rs/books?id=FHB6BwAAQBAJ|p=276}}</ref>