Историја Црне Горе — разлика између измена

'''Зета у саставу Српске деспотовине''' је историографски назив за српску средњовијековну област [[Зета|Зете]] за време владавине српских деспота [[Стефан Лазаревић|Стефана Лазаревића]] и [[Ђурађ Бранковић|Ђурђа Бранковића]], од [[1421]]. до [[1456]]. године. Током тог раздобља, Зета је обухватала средишње и јужне делове данашње [[Црна Гора|Црне Горе]], као и део данашње северне [[Албанија|Албаније]]. Зета је 1421. године, након изумирања династије [[Балшићи|Балшића]], ушла у састав [[Српска деспотовина|Српске деспотовине]]. За време владавине Стефана Лазаревића (1421-1427) и његовог наследника Ђурђа Бранковића (1427-1456), на ширем подручју Зете су вођене честе борбе са [[Млетачка република|Млетачком републиком]] на једној и [[Османско царство|Османским царством]] на другој страни. Током времена, Млечани су успели да успоставе своју власт у приморским градвимаградовима, а Турци су 1456. године преузели тврђаву [[Медун (тврђава)|Медун]], посљедње упориште Српске деспотовине у Зети. У међувремену, на зетском подручју је створена нова обласна држава [[Зета у доба Црнојевића|Зета]] под влашћу династије [[Црнојевићи|Црнојевића]].

У јесен [[1496]]. године, турски султан је затражио од [[Ђурађ Црнојевић|Ђурђа Црнојевића]] да одмах дође у [[Цариград]] на поклоњење, или да у супротном напусти Црну Гору.{{sfn|Станојевић|1975a|p=12}} Нашавши се у опасности, Ђурађ је одлучио да пребјегне под заштиту Млечана, а његов млађи брат [[Стефан II Црнојевић|Стефан Црнојевић]] се понадао да ће га султан поставити за новог владара Црне Горе. Међутим, његов план се није остварио пошто Турци нијесу жељели да Стефану повјере политичку власт, али су му ипак дозволили да у личном посједу задржи дотадашње породичне посједе [[Црнојевићи|Црнојевића]].{{sfn|Станојевић|1975a|p=36}} Непосредно по запоседањузапосиједању земље, Турци су на подручју дотадашње државе Црнојевића створили посебан [[вилајет Црнојевића]], који се налазио у саставу [[Скадарски санџак|Скадарског санџака]], а први попис новоствореног вилајета обављен је непосредно након успостављања нове власти, тако да се већ у марту [[1497]]. године помиње да је тај посао довршен.{{sfn|Đurđev|1954|p=172, 180}}{{sfn|Ђурђев|1984|p=18-19, 30-32}}

По успостављању власти, Турци су широм земље завели порезе и спахијске дажбине као и у осталим дијеловима царства. Раја је плаћала ушур (десетину), [[харач]], испенџе и друге дажбине тзв. бадухаве. Уведена су два тимара за двојицу спахија и тимар, који се састојао од једног села, за кадију. Поред двојице спахија, који су добили и монопол на трговину вином, постојало је 53 муселима чија је имовина у потпуности ослобођена сваког пореза и дажбина. Сви муселими су били Срби, а и за спахије се чини да су били домаћи људи. ПослеПослије пада, Срби хришћани су били изложени разним прогонима и угњетавању од стране муслимана, укључујући и злогласни систем "[[Данак у крви|данка у крви]]", принудног превјеравања ([[исламизација|исламизације]]), разне [[шеријат]]ске неједнакости, укључујући присилни рад, [[Џизија|џизју]], оштро опорезивање и ропство.

Кад је [[1684]]. године Млетачка република ступила у савез с Хабзбуршком монархијом, Пољском и папом, кренула је она на акцију и сусједна српска (црногорска и херцеговачка) племена. Устанак црногорских племена, и акоиако угушен поразом код Вртијељке (1685), почетак је ослобођења Ц. Г. од Турака. [[Млетачка република|Млечићи]] су свим средствима радили, да ЦГ придобију за себе и огорче против Турака. Као хришћанска сила, у симпатичном покрету Св. Савеза, Млеци су постигли успјехе и добили су чак изјаву црногорскога збора, да ЦГ прима њихову власт. [[1688]]. дошла је на [[Цетиње]] млетачка посада, али се у њему одржала само до [[1692]]. Тај млетачки неуспјех убио је престиж републике код црногорских племена. Али покренута акција за ослобођење тиме није пропала.

За Данилова времена почеле су јаче везе ЦГ с Русијом. Тражећи савезника против Турака, Петар Велики је у првом реду помишљао на балканске Православцеправославце (у првом реду Србе) и упутио им је [[1711]]. један манифест, позивајући их у заједничку борбу против Турака. Црногорци су се одазвали и почели борбу, која је на њих навукла гњев противника и тешке освете [[1712]]. и [[1714]]. У невољи они су слали владику у Русију (1715), који им је отуда донио само нешто незнатне материјалне помоћи, и обраћали су се Млецима, да их узму у своју заштиту ([[1717]]). Отада, доиста, сва се црногорска политика води у колебању између сусједних Млетака, који понекад могу бити од користи, и између далеке једновијернеједновјерне Русије, за коју народ има много симпатија.

Владику Данила наслиједио је његов синовац Сава (1735—1782). Пошто је једнога достојанственика наслиједио његов сродник не по личној вриједности, него по породичним везама, створен је престиж породице Петровића Његуша. Власт владике није била велика и била је дуго времена више духовна и морална него стварна, али је ипак дизала вриједност једне породице. Ту вриједност оспоравају Петровићима чланови породице Радоњића, из чијих су редова, по насљедству, били гувернадури. То није била народна част, него је тај чин долааиодолазио као млетачка ознака за њене, најприје чиновнике, а онда повјеренике у ЦГ. Гувернадури су жељели, да свјетовну власт врше они, а духовну владике. Доиста, у 18 вијеку државни печат се располови јаварасполовљава и једну половину држи гувернадур, а другу, владика.

[[Сава Петровић Његош|Владика Сава]] био је миран, нимало борбен и превише повучен. Од 1742. у државним пословима натура му се, као његов помоћник, сродник му Василије (1709—1766), човјек окретан и активан, али себичан, неистинољубив и доста брзоплет. Он чешће путује у Русију (тамо је и умро) и учвршћује везе ЦГ с њом, отворено иступа против Турака, бранећи Црногорцима, да им плаћају харач. С Млецима, исто тако, није добро, ради чега су ови донијели рјешење, да га отрују.

Много напретка имала је Црна Гора под управом владике [[Петар I Петровић Његош|Петра I Петровића]] (1782—1830). Он је канонизован као светац Српске Православне Цркве и назван '''Свети Петар Цетињски''' ([[Његуши (Цетиње)|Његуши]], [[1748]] — [[Цетиње]], [[1830]]) [[Епископ|благоуправитељ]] и митрополит [[Црна Гора|Црне Горе]], [[Скендерија (област)|Скендерије]] и Приморјa, витез здруженог одреда [[Орден Светог Александра Невског|Ордена Светог Александра Невског]] од [[1784]]. до [[1830]]. године.<ref>{{Cite journal|last=Šipka|first=Danko|date=2017|title=Sociocognitive Metalexicographic Parameters Of The First Two Editions Of Srpski Rječnik By Vuk Stefanović Karadžić|url=http://dx.doi.org/10.18778/2544-1795.01.10|journal=Slavica Lodziensia|issue=1|doi=10.18778/2544-1795.01.10}}</ref> Он је имао доста тешкоћа, док се одржао у борби против гувернадура Радоњића и против [[Махмуд-паша Бушатлија|Махмуд-паше Бушатлије]], крвног непријатеља Црне Горе. Кад је Петар I [[1784]]. пошао да се завладичи, Махмуд је упао у његову земљу и продро на [[Цетиње]] (1785), а одатле прешао и на млетачке [[Паштровићи|Паштровиће]]. Уз то што је имао бројну и организовану војску, Махмут-паша је новцем и пријетњама ширио неслогу, како међу племенима у српским Брдима, тако и у дијелу слободне (старе) Црне Горе. У критичним моментима, уочи османског напада, Петар је окупио Црногорце и Брђане и на Црногорском збору је изгласана, написана и потписана [[Стега]] (заклетва).1796. су извојеване двије велике побједе: [[Битка код Мартинића (1796)]] и [[Битка на Крусима]]. У овој другој бици [[3. октобар|3. октобра]] [[1796]]. године 30.000 османских војника под вођством [[Махмуд-паша Бушатлија|Махмуд-паше Бушатлије]] и седам француских официра је побијеђено од стране 6.000 војника. Сам Махмуд-паша Бушатлија је погинуо у боју, а глава му је, као симбол побједе, за освету одсјечена и донесена у Цетињски манастир који је био спалио деценију раније. Црној Гори и Брдима су се придружили [[Бјелопавлићи]] и [[Пипери]]. Под митрополитом Петром Црна Гора добила је први писани закон [[1798]], који је проширила Народна скупштина на [[Цетиње|Цетињу]] [[1803]]. године. Њиме је установљен суд, који се звао „[[Правитељство суда црногорског и брдског]]“. Као освета за то дошло је црногорско ратовање против Турака за вријеме аустријско-руског савеза против Порте (1788 до 1791), и славна побједа над Махмудом, [[22. септембар|22/9]] [[1796]], у којој је он главом платио. Послије те побједе Црну Гору чекали су крупни догађаји у [[Бока которска|Боки которској]], која је, иза пада млетачкеMлетачке републике (1797), имала да дође под новог господара. Отада па све до 1814. водила се борба око тога, хоће ли Боку добити Аустрија, Француска или Црна Гора, као савезник Русије и Енглеске. ЦГ је учествовала у Боки и војнички и утрошила је много жртава да је придобије за себе и за своје савезнике. Ради тога Ц. Г. није могла сарађивати у [[Карађорђе Петровић|Карађорђевом]] устанку против Турака и да испуни велике жеље и својих поданика и својих херцеговачких, брдских, рашких и старо-србијанских сусједа. Али све њено заузимање за Боку остало је безуспјешно. Дипломатија је рјешавала ствар према својим интересима и досудила је Боку Аустрији.

За унутрашње уређење Црне Горе [[Петар I Петровић Његош|Петар I]] учинио је доста, спречавајући нарочито [[крвна освета|крвну освету]]. Значајан је његов Законик (проглашиванпроглашaван [[1798]]. и [[1803]]), са 33 тачке, који представља први покушај савлађивања племенских обичаја и рђавих инстинката. У ЦГ Петар I би је много поштован; на гласу је била моћ његове клетве. Умро је 18/10 1830. За вријеме управе владике [[Петар I Петровић Његош|Петра I Петровића-Његоша]], првобитној Црној Гори придружена су и [[Брда (област)|Брда]], а име државе је потом преименовано у ''Црна Гора и Брда''.

Петра I наслиједио је као владика и владалац [[Петар II Петровић Његош|Петар II]] (1830—1851). Његош је рођен у селу [[Његуши (Цетиње)|Његуши]], надомак [[Цетиње|Цетиња]]. Образовао се у неколико црногорских манастира и постао је духовни и свјетовни вођа Црне Горе по смрти свог стрица [[Петар I Петровић Његош|Петра I]]. Пошто је уклонио све почетне унутрашње противнике својој владавини, сконцентрисао се на уједињавање црногорских и брђанских племена и успостављање централизоване државне власти. Увео је редовне порезе и низ нових закона да замјене оне које су његови претходници увели много прије њега. Увођење пореза се показало врло непопуларним међу црногорским и брдским племенима и због тога је током његове владавине избило неколико буна. Његошева владавина је такође обиљежена сталним политичким и војним сукобом са [[Османско царство|Османским царством]] и његовим покушајима да прошири територију Црне Горе уз добијање безусловног признања од [[Visoka porta|Високе порте]]. Залагао се за ослобођење и уједињење свих Срба и био је спреман да се одрекне својих световних власти зарад уједињења са ужом Србијом. Његош је поштован као пјесник и филозоф, а најпознатији је по својој епској поеми „''[[Горски вијенац]]''“, која се сматра за ремек-дјело српске књижевности. Друга његова важна дјела су „''[[Луча микрокозма]]''“, „''Огледало српско''“ и „''[[Лажни цар Шћепан Мали]]''“. Он је дефинитивно рашчистио питање с гувернадуровићима (Радоњицима који су му, помагани од Аустрије, чинили доста тешкоћа приликом преузимања власти). Радоњића породица прогнана је 1830 из ЦГ —. Петар II наставио је унутрашње реформе свога стрица, увео је сенат, створио »гвардију«. Преко [[Новица Церовић|Новице Церовића]] је организовао убиство турског феудалца Смаил-аге Ченгића. Имао је доста тешкоћа с првим пореским уредбама, али је ипак успио. У спољашњој политици није имао никаква већег удјела; његови односи са сусједним пашама имали су читаво вријеме локални карактер. Његов пјеснички рад створио му је висок глас у књижевности; Горски Вијенац несумњиво је најинтензивније и најинтелектуалније пјесничко дјело у српској историји. Петар II умро је млад, 19/10 1851. Његош је сахрањен у малој капели на [[Ловћен]]у, коју су срушили [[Аустроугарска|Аустроугари]] у [[Први светски рат|Првом свјетском рату]], а по њеној обнови, касније су је срушили и комунисти 1974, по наредби Јосипа Броза Тита, јер је представљала симбол уједињења Срба. Његови остаци су премјештени у [[Цетињски манастир]], а потом у обновљену капелу 1925. Капела је уз подршку југословенске комунистичке владе 1974. срушена и замијењена [[Иван Мештровић|Мештровићевим]] маузолејом. Према предањима и многим истраживачима који су се бавили генезом његушких Петровића (Јован Ердељановић, Павале Ровински итд), према сјећањима најстаријих Петровића као и самог црногорског владике Петра II Петровића Његоша, они воде поријекло из централне Босне, из околине Травника (или Зенице). Покренути су из ових крајева [[1463]]. године падом српске Босне под Турке. Једно вријеме су се задржали на невесињској висоравни, а ускоро су се и одатле повукли према Црној Гори.<ref>{{Cite book|url=https://www.worldcat.org/oclc/834563993|title=An den Anfängen der serbischen Philologie : Salo debeloga jera libo azbukoprotres von Sava Mrkalj (1810-2010) = Na pocecima srpske filologije : Salo debeloga jera libo azbukoprotres Save Mrkalja (1810-2010)|date=2012|publisher=Peter Lang|others=Marković, Gordana Ilić., Kretschmer, Anna., Okuka, Miloš.|isbn=9783653024746|location=Frankfurt|oclc=834563993}}</ref><ref>{{Cite journal|last=Растовић|first=Александар|date=2017-03-17|title=ПРОСВЕТА И КУЛТУРА КАО ФАКТОР ПОВЕЗИВАЊА СРБИЈЕ И РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ|url=http://doisrpska.nub.rs/index.php/PLTA/article/view/3308|journal=ПОЛИТЕИА|volume=1|issue=6|doi=10.7251/POL1306113R|issn=2232-9641}}</ref> Године [[1837]]. донесена је одлука о обавезном плаћању пореза. Његош је био и вјерски и световни поглавар [[Срби|српског народа]] у [[Црна Гора|Црној Гори]], у којој је била јака национална свијест и [[Традиционални морал|патријархални морал]], али у којој је владала домаћа [[анархија]], племенска суревњивост и [[крвна освета]]. Кад је дошао на власт, он је одмах почео да уводи ред и модернизује друштво и државу. Подизао је школе, оснивао судове, правио путеве, узимао поступно сву власт у своје руке и увео [[порез]]. У једној културно заосталој средини то је ишло тешко и то је морало бољети овог великога [[Патриотизам|родољуба]], који је свом душом био предан [[народ]]у. ''„Ја сам владар међу варварима, а варварин међу владарима“'', писао је он. Један документ из архиве у [[Трст]]у говори о томе да је владика ''ди Монтенегро'' приведен и саслушан због продаје скупоценог накита. То је било сушне [[1847]], када је за куповину жита продао одликовање добијено од [[Клеменс Венцел фон Метерних|Метерниха]]. На нивоу [[Митрополија црногорско-приморска|Митрополије црногорско-приморске]], [[19. мај]] је установљен као датум празновања Његоша као [[Светац|светитеља]]. На својој првој икони, која је 19. маја [[2013]]. унијета у Цетињски манастир, Његош је представљен у архијерејским одеждама. У десној руци он држи ловћенску цркву [[Петар I Петровић Његош|Светог Петра Цетињског]], а у лијевој свитак са стиховима из „Луче микрокозме“. Стихови на првој икони Његоша посвећени су васкрснућу Христа, а налазе се на самом крају „Луче“.<ref>{{Cite journal|last=Шево|first=Љиљана|date=2016-12-21|title=ПОСТАНАК, АРХИТЕКТУРА И ИКОНЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ СВЕТИХ АПОСТОЛА ПЕТРА И ПАВЛА У КОЗАРЦУ|url=http://doisrpska.nub.rs/index.php/GUARS/article/view/2777|journal=ГЛАСНИК УДРУЖЕЊА АРХИВСКИХ РАДНИКА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ|volume=1|issue=8|doi=10.7251/GUARS1608045S|issn=1840-4626}}</ref> Након смрти владике [[Петар II Петровић Његош|Петра II Петровића Његоша]] [[1851]], његово место је наследио [[Данило I Петровић Његош (књаз)|Данило Петровић]].