Милан Обреновић — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Промењен редослед фотографија. |
Додат поднаслов о Тајној конвенцији. |
||
Ред 68:
Железничка конвенција је потписана [[28. март]]а [[1880]]. године. Кнез Милан је био дубоко увређен држањем Русије према Србији. Одлази [[1881]]. године у званичну посету [[Санкт Петербург|Петрограду]], код руског цара [[Александар III Александрович|Александра -{III}- Романова]]. У Петрограду је примљен доста хладно, готово са одбацивањем. [[Русија]] је потврдила своју политику са Берлинског конгреса. По повратку из Петрограда, кнез Милан је посетио [[Беч]] и утаначио преговоре о политичком уговору са Аустроугарском.
=== '''Тајна конвенција''' ===
Да је Русија чинила маневар према Србији са нереалним циљевима повратка и равнања њеног утицаја на Балкану с Бечом, говори и чињеница да је руска влада већ од краја 1878, а посебно у 1879. години преузела бројне акције да обнови Тројецарски савез са Немачком и Аустро-Угарском. Сагласност са кабинетима у Берлину и Бечу представљала је основу Гирсовог деловања на међународном плану после Берлинског конгреса, посебно након сазнања да се ради на аустро-немачком споразуму, који је и реализован почетком октобра 1879. Мада дефанзивног карактера, споразум је у суштини уперен и против Русије, и против Француске. Ипак, Гирс је исправно увиђао да стање у којем се Русија налази није нимало сјајно и да земљи нема опоравка без поновног договора три северна двора. На питање српског дипломате има ли основе гласинама о Тројецарском савезу, Гирс се само осмехивао и подсетио да је такав савез из 1873. донео Русији васкрслу Бугарску, Бесарабију, Богум, Карс... Опоменут да је то коштало истискивање Русије са Балкана и продор Аустро-Угарске ка Солуну, Гирс је констатовао да се никада не може добити све одједном. Цар Александар II Ослободилац, истрајавао је на курсу да Русија не може дозволити да се Аустрија на Балкану шири изван граница означених Берлинским уговором, дакле и на Новопазарски санџак, те да не може да угрожава независност Србије и Црне Горе. Међутим, планови да се на Балкану делује договорно са Аустро-Угарском, а опет против њеног даљег продора, нису били остварљиви из више разлога. Најглавнији се тицао бојазни Русије од Велике Британије. Немачка је спречавала Беч да уђе у савез са овом острвском силом, а као противуслугу захтевала је и радила на уступцима Русије у корист Аустро-Угарске на Балкану. Уз то, протекционистичка политика Берлина према Русији од 1879. угрозила је око 30% руског извоза, те преговарачке позиције Русије са Бечом и Берлином нису биле нимало сјајне. Аустро-Угарска је тражила да Русија. посаветује Србију да буде попустљивија у преговорима око трговинског уговора, а истовремено се жалила Бизмарку да од Русије потичу све недаће јер се она супротставља свим питањима која су по Аустро-Угарску на Балкану битна, Иако је намеравала, Русија није била у позицији да се активније укључи око изградње пруга и финансирања инфраструктурних радова у Србији. Њена позиција у осталом делу Балкана је била истоветна оној из 1878, уочи и током трајања Берлинског конгреса. Русија се опет окренула реалнијем правцу, да осигура и учврсти своју контролу у Бугарској и да се бави Азијом и Истоком. Био је то озбиљан аларм за Србију, јер су сећања на Сан Стефан била још свежа.<ref>{{Cite book|title=Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку|last=Рајић|first=Сузана|last2=Леовац|first2=Данко|publisher=Завод за уџбенике|year=2018|isbn=978-86-17-19819-8|location=Београд|pages=210-211}}</ref>
То што је Србија од Русије упућивана да чека бољу прилику и да не подлеже искушењима, више једноставно није било изводљиво. Затворених граница за извоз на северу, уз нерасположење Европе због Закона о аграрним одношајима у новоослобођеним пределима по којем сељаци постају власници земље коју су до тада обрађивали али без накнаде старим власницима, уз сталне протесте страних представника у Београду, албанске нападе на граници, без могућности да закључи зајам и консолидује финансије, обнови војску, од Србије се тражило да вегетира годинама док се Русија не опорави и док не савлада своје унутрашње недаће. У јануару 1880. Гирс је поручио Србији „''Треба и нама и вама обазривости и стрпљења, будите уверени да ће наша општа ствар превладати''". Три месеца касније био је одређенији: „''Дајте нам људи времена четири до пет година да се мало опоравимо и савладамо наше унутрашње незгоде и несреће...па ћете видети како ћемо зубе показати Европи''“.<ref>{{Cite book|title=Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку|last=Рајић|first=Сузана|last2=Леовац|first2=Данко|publisher=Завод за уџбенике|year=2018|isbn=978-86-17-19819-8|location=Београд|pages=211-212}}</ref>
Схвативши да Русија стреми савезу са Берлином и Бечом, кнез Милан је прихватио понуду Беча да се директно договоре о обостраној заштити интереса. Тим пре јер је Бизмарк изашао у сусрет Русији одобравајући да се Бугарска прошири на Румелију, ако би се та унија догодила самом природом ствари, а заузврат би Монархија анектирала Босну и Херцеговину. Србија није могла за себе замислити тежу позицију од оне да се нађе у сендвичу између две силе од којих ће је једна гушити са истока а друга са запада. То је била за Кнежевину још тежа позиција него она из 1873. када је савез три силе би повезан истим обавезама. Русија је нудила да обнови свој пристанак на анексију Босне и Херцеговине од стране Монархије, а да се одобри уједињење Бугарске и Источне Румелије. Аустро-Угарска је форсирала свој план за Балкан настао у септебмру 1880. У њему је изражено слагање са руским предлогом о уједињењу Бугара, али да граница те државе на југу и западу не сме прећи постојеће границе Бугарске и Источне Румелије, То је за Србију значило елиминисање страхова од руских тежњи за Великом Бугарском из Сан-Стефана. Томе у прилог ишао је и захтев Беча да Македонија остане слободна од бугарских аспирација. Насупрот овим превентивним захтевима, зарад утврђивања својих интереса у Западном Балкану на Балилацу су тражили снажење и увећање Румуније у коју више неће моћи да улазе руске трупе, јер су Монархију занимали врло Дунавски рејон и пловни пут до лука на Црном мору. Из сличних потреба продора ка југоистоку ка Солуну планом је било предвиђено снажење Србије, не би ли се што више неутралисао утицај Русије. На све ове захтеве Русија је пристала те је насупрот потврђивању неспорне зоне Аустро-Угарске до Солуна, заузврат добила једино уједињење Бугарске као накнаду. Русији су за дуже време биле везане руке, као и 1878, али је бар успела да изађе из изолације. Ипак, та сила без Румуније, без ширих граница Бугарске тешко да је могла напредовати на Балкану, а то је управо и био главни циљ Тројецарског савеза, уз потврђивање обавеза узајамне неутралности чланица.<ref>{{Cite book|title=Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку|last=Рајић|first=Сузана|last2=Леовац|first2=Данко|publisher=Завод за уџбенике|year=2018|isbn=978-86-17-19819-8|location=Београд|pages=212}}</ref>
Равнотежа балканских држава коју је Монархија заговарала ишла је у корист Србије, али на штету Русије и њених интереса на Балкану, који су били озбиљно пољуљани. Ексклузивна права Монархије у Србији аутоматски су повукла за собом и питање уједињења Бугарске, које је покренуто од стране Русије. То је убрзало преговоре на Тајној конвенцији између Србије и Аустро-Угарске, Обе стране су хтеле да се осигурају од руског незадовољства и оживљавања планова о Великој Бугаркој. Аустро-Угарска је предложила директне преговоре са Србијом. Кнез Милан није знао колико се Хајмерлеу журило јер су преговори око склапања Тројецарског савеза запали у озбиљну кризу крајем 1880. Али је знао колико се њему самом хитало и то након државног удара кнеза Александра Батемберга у Буграској и отворене кризе, која је могла на дневни ред да истури питање уједињења Бугарске и приде Македоније. Утврђивање нових граница са Турском и Бугарском за кнеза је био приоритет, тим пре од како је Бугарска већала о Закону о натурализацији. Страх од бугарских ревизиониста постепено се увећавао. На путова њима у лето 1880, из контаката са европским дипломатама, кнез се могао уверити у лабилност и крхкост нових међународних односа успостављених 1878. Њему је била потребна двострука заштита – једна од уједињења Бугарске, а друга од ширења Бугарске на Македонију, чиме би Србија постала опкољена земља. Још тада, кнез је предвидео сценарио из 1885, знао је да се он лако може и остварити у трговини између великих сила и зато је 1881. отпочео рад да га предупреди и омете. Кнез Милан је извукао поуке из Источне кризе, видео је да Русија не жели да изазива Европу против себе, схватио је да западне државе не дозвољавају Русији даље од Тимока, те је оштроумно проценио да ће Русија форсирати Бугаре као једини излаз из мат позиције, јер су њени страхови од антируске коалиције, попут оне из 1853, били велики. Отуда потиче његова процена да и Србија мора имати моћног заштитника, који ће се противити ширењу Бугарске, јер се тиме противи и ширењу Русије, Околности су хтеле да Србија тако дође у посредни сукоб са Русијом, која је почела инсистирати на неистинитим тврдњама да у Македонији живе све сами Бугари.<ref>{{Cite book|title=Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку|last=Рајић|first=Сузана|last2=Леовац|first2=Данко|publisher=Завод за уџбенике|year=2018|isbn=978-86-17-19819-8|location=Београд|pages=212-213}}</ref>
Предимензионирани ставови у домаћој историографији да је кнежев потез у вези преговора и потписивања Тајне конвенције био мотивисан његовом мржњом према Русији, те ласкавим односом бечког двора и обећањима која су му се отуда олако давала у корист његове династије и њега лично, само су покушаји да се замагли право стање ствари. Тајна конвенција потписана је само десет дана након договора царева Немачке, Аустро-Уграске и Русије у Берлину 18. јуна 1881. године и у директној је вези са тим догађајем. Посебно је важна друга тачка тог споразума, којом се Русија обавезује да уважава интересе Аустро-Угарске проистекле из Берлинског уговора 1878. године. Јасно је да се тиме мислило на положај Монархије у Босни и Херцеговини и у Новопазарском санџаку, али и на њене привредно-саобраћајне, а самим тим и политичке аспирације у Србији. Територијалне промене на Балканском полуострву могу се мењати само под условима која сва три царства утврде. Важност Тројецарског савеза је била трогодишња, а његове одредбе требало је да се држе у тајности.<ref>{{Cite book|title=Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку|last=Рајић|first=Сузана|last2=Леовац|first2=Данко|publisher=Завод за уџбенике|year=2018|isbn=978-86-17-19819-8|location=Београд|pages=213}}</ref> Придодати Протокол Савезу три цара носи исти датум, а његова садржина је од посебне важности за разумевање околности под којима је кнез Милан Обреновић одлучио да потпише Тајну конвенцију. Протокол о Балкану је садржао следеће одредбе:
# Босна и Херцеговина: Аустро-Угарска задржава право да анектира ове две покрајине кад год то нађе за потребно;
# Новопазарски санџак: Декларација о Новопазарском санџаку потписана између Русије и Аустро-Угарске у Берлину 13. јула 1878. остаје на снази;
# Источна Румелија: Три силе сматрају да је по општи мир опасна евентуална окупација било Источне Румелије, било балканских подручја. У том смислу три силе би одвратиле Порту од таквог подухвата;
# Бугарска: Три царства се неће противити евентуалном уједињењу Бугарске и Источне Румелије у територијалним границама назначеним Берлинским уговором, ако би та питање „силом ствари“ дошло на дневни ред. Оне ће одвраћати Бугаре од сваког упада у суседна подручја, а посебно у Македонију.<ref>{{Cite book|title=Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку|last=Рајић|first=Сузана|last2=Леовац|first2=Данко|publisher=Завод за уџбенике|year=2018|isbn=978-86-17-19819-8|location=Београд|pages=213-214}}</ref>
Протокол се тицао интереса три царства на Балканском полуострву. Њиме је Русија везала себи руке и признала постојеће стање, чак признала да и будућа питања у Европској Турској морају бити резултат договора три двора. Бизмарк се показао као прави мајстор да одржава равнотежу међу партнерима, а могао је и да их посвађа, ако је желео. Његовом мајсторлуку кумовале су нове околности, Нови руски цар Александар II, који је наследио оца пострадалог у атентату марта 1881, одмах се изјаснио за мир по сваку цену и за разлику од свог претходника био је спреман на уступке. Такође, нови министар иностраних дела Аустро-Угарске Густав Калноки заузео је Хајмерлеово место 1881, у правом тренутку да поради на нормализацији односа са Русијом, што је руски канцелар Гирс оберучки прихватио.<ref>{{Cite book|title=Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку|last=Рајић|first=Сузана|last2=Леовац|first2=Данко|publisher=Завод за уџбенике|year=2018|isbn=978-86-17-19819-8|location=Београд|pages=214}}</ref>
Да не би чекао на ветрометини да Аустро-Угарска припоји Босну, а Бугарска да се уједини и крене даље ка Вардарском сливу, Милан Обреновић је смислио маневар који је заправо био противан духу Тројецарског савеза из 1881. Имајући у виду Румунску неутралност и просторну раздвојеност од Црне Горе, учинио је једину могућу ствар да Србија не дође у изолацију за дужи низ година. Он је први схватио шта је значило упозорење из Петрограда су све сем Бугарске питања од међународног и општеевропског значаја, када Србија ниједног пријатеља на Западу није имала. Одбити понуђену руку из Беча био би лакомислен потез.<ref>{{Cite book|title=Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку|last=Рајић|first=Сузана|last2=Леовац|first2=Данко|publisher=Завод за уџбенике|year=2018|isbn=978-86-17-19819-8|location=Београд|pages=214}}</ref>
Кнез Милан се 22. маја 1881. отиснуо на путовања по иностранству, са јасном намером да баш пред финализирање савеза три цара, сазна њихове намере и планове у вези Бугарске. После сусрета са Фрањом Јосифом и Вилхемом Г, сусрео се у првој декади јуна и са новим руским царем, кога је познавао још из Ливадије 1871. На повратку из Петрограда кнез је свратио у Беч и потписао Тајну конвенцију, која је ратификована 28. јуна 1881. Суштина тог политичког уговора јесте контролисање српске спољне политике, али с правом Србије на ширење у правцу југа. Доминација Аустро-Угарске у западном делу Балкана, после Берлинског конгреса и Тројецарског савеза, постала је неспорна. Из Русије се увек поручивало само у ком правцу Србија не сме да се шири јер је питање нових српских граница увек зависило од сагласности Беча и третирано је као једно од међународних питања. Први пут у нововековној историји Србији једна велика сила је дала сагласност на правац ширења српских територија и то тамо где је Русија намеравала да успостави велику бугарску државу. Колико год да су ти преговори били за Србију тешки и може се рећи чак и неприродни имајући у виду временску блискост српско-руског савезништва 1877/78, Србији је понуђен партнерски однос од стране Беча, што је било далеко боље од ранијих сталних сучељавања час са руским, час са аустроугарским интересима у којима је Србија као слабија губила и страдала. Без устезања треба рећи да је управо Монархија спречила ширење Бугарске на Македонију, обезбедивши Србији права на моравско-вардарску долину, купивши јој време до балканских ратова да се спреми за њу. Зато су и у Тајној конвенцији начела спољне политике две уговорне стране морала бити синхронизована.<ref>{{Cite book|title=Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку|last=Рајић|first=Сузана|last2=Леовац|first2=Данко|publisher=Завод за уџбенике|year=2018|isbn=978-86-17-19819-8|location=Београд|pages=214-215}}</ref>
Тајна конвенција између Србије и Аустро-Угарске од 28. јуна 1881. године има десет чланова и потписана је на десет година. Изузетну важност имају чланови 2, 3, 4 и 7:
* Чл. 2: Србија неће трпети политичка, верска или друга сплеткарења која би са њене територије ишла против Аустро-Угарске у Босни и Херцеговини и Новопазарском санџаку. Заузврат, Аустро-Угарска преузима исту обавезу према Србији и њеној династији, чије ће одржање и утврђивање помоћи свим својим утицајем.
* Чл. 3: Ако кнез Србије буде нашао за потребно да, у интересу своје династије и своје земље, узме за себе и своје потомке краљевску титулу, Аустро-Угарска ће ту титулу признати чим буде проглашена у законској форми и употребиће свој утицај да је и друге силе признају
* Чл. 4 Аустро-Угарска ће помагати интересе Србије код других европских влада. Србија без претходног споразума са Аустро-Угарском неће склапати политичке споразуме са било којом другом владом, нити ће пустити на своју територију било коју страну војску, као и добровољце.
* Чл.7; Ако стицајем догађаја, Србија буде у стању да се прошири у правцу својих јужних граница (изузев Новопазарског санџака), Аустро-Угарска се неће томе противити и заузеће се да и друге силе приклони држању повољном по Србију.<ref>{{Cite book|title=Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку|last=Рајић|first=Сузана|last2=Леовац|first2=Данко|publisher=Завод за уџбенике|year=2018|isbn=978-86-17-19819-8|location=Београд|pages=215}}</ref>
Од Будимпештанских конвенција 1877, преко Сан-Стефана, аустро-руских преговора од марта до јула 1878, па све до Тројецарског савеза из 1881, видљива је јасно генеза новог положаја Србије и Западног Балкана– они су припали интересној сфери Беча.<ref>{{Cite book|title=Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку|last=Рајић|first=Сузана|last2=Леовац|first2=Данко|publisher=Завод за уџбенике|year=2018|isbn=978-86-17-19819-8|location=Београд|pages=215}}</ref>
По процени кнеза Милана, која се испоставила као тачна, Русија није смела да се ангажује у Србији на било који начин. Ниједан инвеститор из Русије није дошао у Србију током те три године. Предусретљивост аустријског цара, могла је уверити кнеза да има шанси да дотадашњег моћног противника ширењу и снажењу српске националне државе преобрати у коректног суседа са којим се може постићи договор. Уместо да очајава над судбином Србије и над сопственим незавидним положајем, Милан Обреновић се осмелио да покуша да тешку ситуацију ублажи и да понешто принови за династију и за тек успостављену независну државу. Његова одлука производ је искустава стечених до рата 1876, а нарочито након њега.<ref>{{Cite book|title=Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку|last=Рајић|first=Сузана|last2=Леовац|first2=Данко|publisher=Завод за уџбенике|year=2018|isbn=978-86-17-19819-8|location=Београд|pages=215-216}}</ref>
Процена кнеза Милана је била јасна и заснована на верификованим чињеницама да цара Ослободиоца више нема, да његов наследник, без обзира на своју германофобију, мора да настави путем старих савеза који Русији обезбеђују мир, стабилност и време за консолидацију. Истурати у таквим околностима своју земљу против немачких сила било би чисто самоубиство. Дужност га је обавезивала да и он Србији обезбеди период за предах, али и да као одговоран владар преузме извршење оних међународних обевеза које су потписале велике силе у Берлину, међу њима и Русија. Тражити од Србије било шта друго Милан Обреновић је сматрао немогућим, чак нечасним и директно супротним интересима Кнежевине.<ref>{{Cite book|title=Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку|last=Рајић|first=Сузана|last2=Леовац|first2=Данко|publisher=Завод за уџбенике|year=2018|isbn=978-86-17-19819-8|location=Београд|pages=216}}</ref>
Следећи чин је било проглашење Србије за краљевину [[21. фебруар]]а ([[6. март]]а) [[1882]]. године. Цар [[Франц Јозеф]] је лично честитао краљу Милану Обреновићу.
| |||