Милан Обреновић — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Додат поднаслов о Тајној конвенцији. |
Додати поднаслови о проглашењу Србије за краљевину и делатности владе Милана Пироћанца са референцама. |
||
Ред 103:
Процена кнеза Милана је била јасна и заснована на верификованим чињеницама да цара Ослободиоца више нема, да његов наследник, без обзира на своју германофобију, мора да настави путем старих савеза који Русији обезбеђују мир, стабилност и време за консолидацију. Истурати у таквим околностима своју земљу против немачких сила било би чисто самоубиство. Дужност га је обавезивала да и он Србији обезбеди период за предах, али и да као одговоран владар преузме извршење оних међународних обевеза које су потписале велике силе у Берлину, међу њима и Русија. Тражити од Србије било шта друго Милан Обреновић је сматрао немогућим, чак нечасним и директно супротним интересима Кнежевине.<ref>{{Cite book|title=Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку|last=Рајић|first=Сузана|last2=Леовац|first2=Данко|publisher=Завод за уџбенике|year=2018|isbn=978-86-17-19819-8|location=Београд|pages=216}}</ref>
=== Проглашење Краљевине ===
Стицање државне независности, чиме су правно и формално престали сви видови вазалства према суверену, није аутоматски значило да њихови монарси могу мењати своје титуле и државни ранг, Напротив, то је био корак који се морао добро одмерити, јер се могао реализовати само уз одобравање међународне заједнице. Зато је Бугарска, која је, додуше, постала независна тек 1908, ранг краљевине стекла те, а Црна Гора чак 1910. године. Од 1878. до тренутка уздизања Србије у ранг краљевине, само једна држава постала је краљевина пре Србије,а то је била Румунија. Она је проглашена Краљевином 26. марта 1881. године. Одмах су је признале Аустро-Угарска, Немачка, Русија и САД, а нешто доцније и Француска и Велика Британија. Тај догађај је узнемирио српског владара и водеће политичаре у земљи будући да су Румунија, односно Дунавске кнежевине Молдавија, Влашка и Србија, имале готово паралелан развојни пут када је у питању њихов међународни државноправни статус. Креирање аутономије путем царских хатишерифа, европски протекторат од 1856, а потом и државна независност, створили су код српских политичара уверење да је и чин прогласа краљевине требало обавити једновремено кад и у Румунији.<ref>{{Cite book|title=Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку|last=Рајић|first=Сузана|last2=Леовац|first2=Данко|publisher=Завод за уџбенике|year=2018|isbn=978-86-17-19819-8|location=Београд|pages=216-217}}</ref>
Велике силе, а пре свих Хабзбуршка монархија, испрва нису показивале воље да подрже уздизање Србије у ранг краљевине. Беч је и догађај у Букурешту од 26. марта примио уздржано. Међутим, од догађаја у Румунији, Пироћанчева влада ступа у акцију и проглас Србије краљевином сматра важном тачком свог програма. При преговорима око Тајне конвенције у Бечу било је јасно колико је влади и кнезу стало до промене државног ранга. Кнез Милан Обреновић је „овлаш" и као узгред, у току 1881. године, помињао надлежнима у Бечу своју жељу да постане краљ. Међутим, није било довољно слуха за жељу српског владара. Кнез Милан Обреновић, који није био лишен сујете, зацело је морао то одбијање узети к срцу. Нема сумње да је таквим ставом Беч користио краљевску титулу као мамац у што бржем опредељивању кнеза у спољној политици. Тим пре, што су искуства Милана Обреновића и његових првих сарадника из ранијег периода била негативна. Планови о прогласу Србије краљевином из 1872. и 1878. године одбацивани су од стране великих сила, а да нису ни били озбиљно разматрани. Кнез је од 13. до 22. јуна 1881. боравио у Петрограду, где је тражио јаснији став руског естаблишмента према државним тежњама независне Србије. Уместо подршке, тамо је наишао на ћутање и изговарање тешким приликама у земљи насталим после погибије руског императора Александра II од руку атентатора. Став новог цара Александра III да Словени треба да служе Русе, а не обрнуто, био је преломан у одлуци Милана Обреновића да потпише политички договор са Аустро-Угарском. Документ, познат у науци као Тајна конвенција, потписан је 28. јуна 1881. године. У њему се, очигледно на захтев кнеза и владе, нашла трећа тачка, у којој се Аустро-Угарска обавезује да ће помагати одржавање и утврђивање династије Обреновић и да ће подржати проглашење Србије краљевином, а њеног владара краљем. Тада су српски кнез и влада већ добили обећање Беча да ће тамо одмах подржати проглашење Србије краљевином, како остале велике силе не би могле чинити никакве сметње и заплете. Иако је Пироћанац још почетком јануара наговестио могућност да се Србија крајем фебруара или почетком марта месеца прогласи краљевином, захтев српске владе половином фебруара 1882. у Бечу узет је као ненадан. Аустријски цар је ипак морао имати оправданих разлога да у марту 1882. говори похвално и оправдавајуће о Краљевини Србији, штавише, да је он први призна, Наиме, почетак 1882. обележили су крупни догађаји и за Хабзбуршку монархију, и за Србију. У окупираним турским провинцијама, тачније у Херцеговини, дошло је до побуне сељаштва, које су нове аустроугарске власти приморавале на војну обавезу према Монархији. У исто време, 30. јануара, сазнало се да је банкротирала Генерална унија, француско друштво са делимично аустријским капиталом, са којим је Србија уговорила изградњу железница. Србији је претио озбиљан финансијски губитак, дискредитација владе, али и владара, који се сувише лично експонирао својим залагањем да се уговор са пиректором друштва Еженом Бонтуом по сваку цену потпише. Тај догађај је омео почетну реализацију плана о прогласу краљевине, са којом се кренуло почетком јануара 1882, сходно предстојећим изборима у априлу. До везивања те акције за пад Генералне уније дошло је непланирано и сасвим случајно, будући да је та вест и кнеза и владу озбиљно уздрмала и покварила им почетне планове. И Србија и суседна јој Монархија морале су хитро да делују у спасавању сопствене коже. Милан Обреновић је брзо схватио да је, упркос великој тензији у земљи, наступио повољан тренутак да се провери одговорност Беча и поштовање свеже потписан политичког уговора. Што се тиче сопствене одговорности, кнез се према устанку у Херцеговини понашао коректно, односно у складу са преузетим обавезама да ће заустављати и спречавати националну агитацију која би са територије његове земље била управљена према росни и Херцеговини, Иако је такав став према устанку и код савременика, а и у науци, оштро нападан као издајнички, са становишта међународних договора између великих сила, свако дотурање оружја и слање добровољаца били би уливање лажних нада прекодринској браћи да им се заиста може помоћи у поправљању њиховог положаја. То, међутим, реално гледано, није било могуће нити од српске владе, нити од стране владара, који су се држали политике строге неутралности. Ера конзервирања међународних односа, коју је креирао немачки канцелар Ото фон Бизмарк 1878. године, била је овенчана Тројецарским савезом Хаенцолерна, Хабзбурга и Романових из јуна 1881. године. Кнез Милан је знао да се нешто „кува у царским кухињама и био је у праву. Три цара су условно уговорили статус-кво, а заправо су за будућност обезбеђивали благонаклону неутралност и жељене територије – Беч анексију Босне и Херцеговине, а Петроград уједињење Кнежевине Бугарске и Источне Румелије. Договор две силе око поделе сфера на Балкану, као што је Бизмарк сугерисао, није био ка помолу, али је уливао страх балканским народима.<ref>{{Cite book|title=Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку|last=Рајић|first=Сузана|last2=Леовац|first2=Данко|publisher=Завод за уџбенике|year=2018|isbn=978-86-17-19819-8|location=Београд|pages=217-218}}</ref>
Реаговања у Берлину била су, међутим, далеко од срдачне подршке. Тамошњи политички и дипломатски кругови су сматрали да треба избећи сваку временску подударност два догађаја, те не промовисати Краљевину Србију баш када се Срби у суседству буне. Побуњеницима онда може из гледати да се под круном Милана Обрековића окупља не само Српство, већ да јача југословенски покрет. Забринутој за стање на Балкану, Немачкој се одлука Беча да подржи српског владара чинила преурањеном и многи у државном врху су сматрали да би се тај чин морао одгодити услед устанка у Херцеговини. Истог дана кад и Немачка, нови ранг српске државе признала је и Краљевина Италија. Француска је признала Краљевину Србију 9. марта, а Велика Британија 10. марта 1882. године. Цариград је то учинио нотом од 12. марта. Признање је стигло и од кинеског цара и председника САД, Артура Честера, који је 4. маја 1882. послао Јуџина Скајлера за првог дипломатског представника САД у Србију. Од великих сила остала је још Русија, која је о намери српског владара упозната специјалним писмом председника владе, као и сви други дворови, Посланик Персијани примљен је 9. марта у двору. По заповести цара Александра III, он је изјавио да Русија признаје Милану краљевску титулу.<ref>{{Cite book|title=Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку|last=Рајић|first=Сузана|last2=Леовац|first2=Данко|publisher=Завод за уџбенике|year=2018|isbn=978-86-17-19819-8|location=Београд|pages=218-219}}</ref>
Иако је краљевску титулу примио од народа, Милан Обреновић је увек негирао да му је народ подарио власт, Сматрајући да удео народа у власти зависи од нивоа његове политичке свести, Милан Обреновић се држао на опрезу од мера које би недовољно зрелом и поводљивом бирачком телу дале могућност да има пресудну улогу у државним пословима. Теорију о суверености народа краљ је тумачио на свој начин, као средство у задобијању симпатија маса. Девиза краљевске куће "Време и моје право" означавала је власт по историјском праву, што проистиче из међународно признате позиције његове династије. То је додатно посејало нејединство у земљи, будући да су радикали у суверености народа видели једно од својих главних идејних начела. Либерали су се одазвали краљевом позиву на национално јединство, али под условом да сарадња са владом буде искрена и обострана. До жељеног јединства, ипак, није дошло. Уследили су оштри политички ломови, страначки сукоби, опструкције у Парламенту. Нејединство се испољило у разним видовима унутрашње и спољне политике. Нарастајуће тензије су и првобитни план о крунисању потиснуле у други план, Миропомазан као малолетник, 5. јула 1868. год. у Саборној цркви у Београду, Милан Обреновић за време свог краљевања није показивао да му је посебно стало до чина крунисања. Пошто му цар Фрања Јосиф није дао круну похрањену у Бечу, за коју се погрешно мислило да је Милутинова, он више то питање није покретао. Међутим од 1882, не случајно, краљ наглашава значај Жиче– као светог места у којем су крунисани средњевековни српски владари, од Стефана Првовенчаног на овамо. Он сам је по прогласу Краљевине походио Жичу, а неколико година касније на поклоњење сенима Светог краља Стефана Првовенчаног ишао је и његов син, краљевић Александар (1889). Миропомазање, у својој суштини јесте важније од самог крунисања јер се ради о јединственом и непоновљивом чину, којим се осигурава легитимитет власти и наглашава сакрални карактер владара. Прогласом краљевине, међутим, није се успело у досезању националог јединства. Партијски сукоби су из дана у дан јачали, да би кулминирали у Тимочкој буни 1883. године. Сви напори да пронађе тачку споразума са најјачом странком у земљи окончани су без успеха, што је битно утицало и на краљеву коначну одлуку о напуштању престола.<ref>{{Cite book|title=Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку|last=Рајић|first=Сузана|last2=Леовац|first2=Данко|publisher=Завод за уџбенике|year=2018|isbn=978-86-17-19819-8|location=Београд|pages=219}}</ref>
=== Делатност владе Милана Пироћанца (1880-1883) ===
Влада Милана Пироћанца (1880–1883) остварила је изузетно плодну законодавну делатност, а поједини закони, изузетно либерални, по први пут су уведени у Србији:
* Закон о штампи (1881) – уводи се слободна штампа
* Закон о зборовима и удружењима (1881) – омогућава се слобода јавног говора о политици и страначког удруживања, што је омогућило и оснивање првих правих странака
* Закон о судијама (1881) – установљена је независност судске од извршне власти
* Закон о основним школама (1882) – предвиђао је обавезно основно образовање
* Закон о војсци (1883) – установљена је стајаћа војска
* Закон о Народној банци (1883) – створена је централна банка у Србији
* Образовање Министарства народне привреде (1882) – ресор који је у својој надлежности сконцентрисао све послове из привредног домена.<ref>{{Cite book|title=Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку|last=Рајић|first=Сузана|last2=Леовац|first2=Данко|publisher=Завод за уџбенике|year=2018|isbn=978-86-17-19819-8|location=Београд|pages=220}}</ref>
== Краљ Србије (1882-1889) ==
| |||