Милан Обреновић — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Непотребно, стил ознака: уређивање извора (2017) |
→Кнез Србије (1872-1882): Додати поднаслови о Уставу из 1869. и проглашењу пунолетства кнеза Милана, са референцама. |
||
Ред 71:
Од пролећа 1869. председник угарске владе Ђула Андраши отпочиње сврсисходну политику на Истоку, којој су у епицентру две кључне ствари. Прва, развојачење Војне границе, и друга, реализација железничког пројекта ПештаСолун. Зближене обостраним интересом да пруга за Солун прође најкраћим путем кроз Кнежевину, Мађарска и Србија су покушавале, свака на свој начин, да ослабе оштрицу заједничког опонента – Беча, и да онемогуће изградњу босанске пруге. Од краја 1869. године долази до промена у политици Аустро-Угарске која је мисли о анексији Босне и Херцеговине заменила ефикаснијим средством борбе, које је подразумевало материјално везивање свих Словена за Монархију и то преко Србије. То ће постати важан део стратегије Монархије о продору на Исток. Питања јурисдикције и трговинског уговора са Аустро-Угарском остала су све време Намесништва нерешена, иако се стално обећавало да ће бити разматрана у корист обостраних интереса. До размене ратификација Поштанске конвенције потписане у децембру 1868. дошло је тек 19. августа 1869. Још је значајнија одлука утарског суда да ослободи Александра Карађорђевића услед недостатка доказа, чиме се очигледно желело да се Србија држи у страху и послушности.<ref>{{Cite book|title=Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку|last=Рајић|first=Сузана|last2=Леовац|first2=Данко|publisher=Завод за уџбенике|year=2018|isbn=978-86-17-19819-8|location=Београд|pages=134}}</ref>
=== Устав из 1869. ===
Ако нису хтели видети економски стабилну, изнутра уређену, а посебно не територијално увећану Србију, челници Монархије су, на Калајеве сугестије, здушно подржали ново уставно уређење Србије, које је заживело без икаквих спољних заплета, а на велико залагање бечке владе на Порти. Није било отпора ни осталих гарантних сила, са којим се својевремено сусрео кнез Михаило за време своје друге владавине. Либералне реформе је здушно подржао аустријски конзул Калај, имајући у виду пре свега чињеницу да би либерализација политичког живота у земљи довела до образовања странака, а самим тим и до слабљења спољне активности Србије. Заустављање „освајачких тежњи" Србије, по Калају, било је много значајније од чињенице да би она модернијим и напреднијим уређењем могла постати још привлачнија за околне Јужне Словене. Истицао је да би унутрашњи напредак утицао обрнутом пропорцијом на српске спољнополитичке акције. Био је толико уверљив да је успео да убеди свог министра Бајста да свесрдно препоручи Порти да не испитује „законитост“ српског устава, зато што је Париски уговор из 1856. далеко од становишта да се српска аутономија спутава закидањем пуног законодавног права Кнежевини. У име Монархије је саветовао да се устав прихвати као акт који ће допринети већој сигурности у Кнежевини, Британски конзул Лонгворт предложио је намесницима да, под изговором да је текст устава тешко превести, не подносе примерке устава гарантним силама, па ни Порти, већ да их нотом обавесте да је устав донет. Намесник Ристић је смислио још бољи начин, усмено саопштење, уз напомену да је превод на француски језик у току. Српски капућехаја Јеврем Грујић је 16. августа 1869. однео „комад“ преведеног текста умотаног у кадифу и предао га уз наклон Али-паши „из руке", као што се даје књига на поклон. Потом се бираним речима обратио великом везиру: „''Примио сам од моје владе и имам част понудити Вашој светлости један комад нашег садањег Устава''" Мада зловољно, велики везир Али-паша прихватио је „поклон" без коментара.<ref>{{Cite book|title=Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку|last=Рајић|first=Сузана|last2=Леовац|first2=Данко|publisher=Завод за уџбенике|year=2018|isbn=978-86-17-19819-8|location=Београд|pages=134-135}}</ref>
У контексту руско-аустријског ривалства у Србији, усвајање Устава из 1869. године тумачено је успехом Аустро-Угарске, а поразом Русије, јер је један уставни систем који је уведен на руски диктат 1838, напокон пао, Иако се није отворено бунила, Русија је сматрала да је демократија представљала разорни елемент увезен са Запада, са задатком да ослаби младе и немоћне државе, по опробаном моделу Румуније и Грчке, Опасност да Србија падне под непријатељске стране утицаје била је, у очима Русије, сасвим извесна.<ref>{{Cite book|title=Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку|last=Рајић|first=Сузана|last2=Леовац|first2=Данко|publisher=Завод за уџбенике|year=2018|isbn=978-86-17-19819-8|location=Београд|pages=135}}</ref>
Намесници нису звали никог од страних представника на Скупштину у Крагујевцу, не обазирујући се на пребацивања да је тај манир затворености „источњачки“ и неевропски. Тек када су се по затварању скупштине 11. јула 1869. вратили у Београд, посетили су стране представнике. По многим мерилима, међу конзулима је владало мишљење да је реч о „пре- урањеном либерализму“, јер је требало најпре створити образовану и способну администрацију. Овако је улога Државног савета миноризована, а законодавна власт пренета је на Скупштину у којој је 95% неписмених.<ref>{{Cite book|title=Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку|last=Рајић|first=Сузана|last2=Леовац|first2=Данко|publisher=Завод за уџбенике|year=2018|isbn=978-86-17-19819-8|location=Београд|pages=135}}</ref>
Посматран са становишта унутрашњих односа, циљ намесника је био да се на раду и на озакоњењу новог уставног решења укључе и придобију до тада малобројни представници српске интелигенције, који су по свом политичком декларисању припадали крилу либерала и били су блиски организацији Уједињена омладина српска, која је идејно све више скретала улево. Ристић је већ од половине новембра 1868. почео да се „удвара" Омладини. Најпре је позвао Милована Јанковића да се врати у Србију, Стојану Бошковићу је поверио важне уредничке послове у полуслужбеном листу Јединство, а потом и место секретара у Министарству иностраних дела. Друго секретарско место заузео је Милан Кујунџић, такође симпатизер Омладине. Само неколико месеци после атентата у Топчидеру, још један омладинац, Димитрије Матић, постао је министар. Омладину, која је пловила ка „српској републици“, требало је одвратити од тог пута, а посао у државној служби се показао као најбољи начин да се то постигне, а све под девизом обједињавања српских патриота и „поштене интелигенције“. Највећи број интелектуалаца, симпатизера и чланова Омладине, почетком 1869. године нашао се уз Намесништво. Између осталих, у уставотворном одбору се се нашли Стојан и Јован Бошковић, Љубомир Каљевић и Јован Илић. Владимир Јовановић је видео да нема куда, те је и сам понудио Ристићу подршку. Интелигенија, како се убрзо испоставило, није могла ући у Скупштину, будући да државни чиновници нису могли бити бирани за народне посланике, те су многи њени представници својим пристанком на уставни пројекат давали легитимитет намерама намесника да: на перфидан начин скрше опозицију.<ref>{{Cite book|title=Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку|last=Рајић|first=Сузана|last2=Леовац|first2=Данко|publisher=Завод за уџбенике|year=2018|isbn=978-86-17-19819-8|location=Београд|pages=135-136}}</ref>
На Петровдан 11. јула 1869. Велика народна скупштина у Крагујевцу
донела је Устав. Чак пет стотина посланика изјаснило се за владин уставни предлог, што је одавало слику успешног националног концензуса.<ref>{{Cite book|title=Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку|last=Рајић|first=Сузана|last2=Леовац|first2=Данко|publisher=Завод за уџбенике|year=2018|isbn=978-86-17-19819-8|location=Београд|pages=136}}</ref>
„''Кнежевина је Србија наследна уставна монархија са народним представништвом<nowiki>''</nowiki>'', каже се у првом члану Устава. А тек у десетом члану, где се детаљно говори о наследном кнежевском достојанству Обреновића, помињу се воља српског народа и султанови берати из 1830. и 1868. године, Шта више, наследно кнежевско право уставом је проширено и на мушке потомке кћери кнеза Милоша.<ref>{{Cite book|title=Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку|last=Рајић|first=Сузана|last2=Леовац|first2=Данко|publisher=Завод за уџбенике|year=2018|isbn=978-86-17-19819-8|location=Београд|pages=136}}</ref>
Кнез је по уставу имао широка овлашћења: пуна законодавна и извршна власт– преко министара, врховни заповедник војске, сазива и закључује скупштину, потврђује и проглашава законе, а у случају опасности по државу, управља земљом и без скупштине, уредбама по нужди. Министре поставља и отпушта кнез и једног од њих именује за председника. Министри су одговорни кнезу и Народној скупштини за своја званична дела. Њихова одговорност је кривична, али не и политичка. Министар може бити оптужен када учини издајство према отаџбини или кнезу, кад повреди устав, кад прими мито или кад оштети државу из користољубља. У случају преке опасности за јавну сигурност влада може привремено обуставити личне слободе. Државни савет више није законодавни орган, а чланови Савета су обични чиновници које поставља кнез. Савет даје мишљење влади о предметима које му пошаље, израђује законске и административне пројекте, решава молбе против министарских решења (врховни административни суд).<ref>{{Cite book|title=Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку|last=Рајић|first=Сузана|last2=Леовац|first2=Данко|publisher=Завод за уџбенике|year=2018|isbn=978-86-17-19819-8|location=Београд|pages=136}}</ref>
Скупштина по први пут има законодавну власт и дели је са кнезом, али нема законодавну иницијативу (право да предлаже законе). Закони се не могу без пристанка Скупштине издати, укинути или изменити. Скупштина се састојала од А изабраних посланика и У које поставља кнез и они се зову вирилни или кнежеви посланици (сваки срез и свака окружна варош бирају посланике на 3.000 пореских глава по једног, док је кнез на свака три изабрана посланика бирао једног). Активно бирачко право (право да бирају) имали су сви пунолетни грађани који плаћају грађански данак (порез на имање, рад или приход), чиме је око 65% пунолетног мушког становништва стекло право гласа. Пасивно бирачко право (може бити изабран за посланика): 30 година, порез од најмање 6 талира годишње. Посланици нису мо- гли бити чиновници и адвокати, што је омогућавало влади да лакше упра- вља сељачком скупштином. Војници стајаће војске, ма кога чина, нису имали ни активно ни. пасивно бирачко право. Избори су били јавни и не- посредни у окрузима, посредни (преко делегата) у срезовима. Министри истовремено нису могли бити и посланици (супротно начелима парламен- таризма). Буџетско право је ограничено (ако Скупштина одбије предлог буџета, стари остаје за наредну годину), али се нови порези и прирези нису могли установити нити изменити без одобрења Скупштине, нити је држава могла узети зајам у иностранству без одобрења Скупштине. Судови су независни, али судије нису непокретне, Грађанима су гарантовани право на службу, лична слобода, једнакост пред законом, право сопствености, непо- вредивост стана, слобода говора и штампе (у границама закона). У случају „преке опасности за јавну сигурност“ влада је могла да обустави одредбе о грађанским и политичким слободама.<ref>{{Cite book|title=Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку|last=Рајић|first=Сузана|last2=Леовац|first2=Данко|publisher=Завод за уџбенике|year=2018|isbn=978-86-17-19819-8|location=Београд|pages=137}}</ref>
Покушана су два атентата на Милана током [[1871]]. године. Један је био средином године у Београду и познат је под називом „[[Теразијска бомба]]“, а други се догодио 6. октобра 1871. у Смедереву и познат је под називом „[[Смедеревски намештај]]“.<ref>[http://www.blic.rs/Vesti/Reportaza/214491/Kralj-umalo-doziveo-bizaran-kraj Краљ умало доживео бизаран крај („Блиц“, 31. октобар 2010)], Приступљено 8. 4. 2013.</ref>
== Кнез Србије (1872-1882) ==
{{викизворник|Књажевска прокламација од 22. августа 1872.}}[[Датотека:Milan Obrenović 02.jpg|лево|мини|268x268пискел|''Милан Обреновић'', издање књижаре Рајковића и Ћуковића, разгледница, штампа, 14×9 цм, Београд, [[1879]]. На аверсу је одштампано: ''Краљ Милан у својој 25 години – Le Roi Milan a son age de 25 ans''.]]
=== Проглашење кнежевог пунолетства ===
Кнежево пунолетство свечано је обележено у престоници 22. августа 1872. године. Кнез Милан обратио се народу Прокламацијом о преузимању власти, у којој је акценат стављен на унутрашњу политику, док се спољна политика помиње у најопштијим цртама. Пошто је кнез Милан отпочео самосталну владавину, Порта је са много више пажње мотрила на сваку реч и на сваки корак кнеза и владе. Турски министар иностраних послова тврдио је да је српско право на Мали Зворник „застарела ствар", која, самим тим што није извршена у протекле четири деценије, сведочи у корист Турске, а против права Србије. За тражену железничку везу очекивала је доказе дубоке лојалности Кнежевине према сизеренском двору, док се по питању Ђердапа више није порицало да се ради мимо интереса Србије и њених прибрежних права, а у договору са Аустро-Угарском. Лоше расположење турске владе према Србији Аустро-Угарска је здушно подстицала, као казну и опомену Србији због њеног приближавања Русији. Као одговор на крут став Порте, српска влада је остала при ранијој намери да не исплаћује данак, Хаос због честих смена министара у Турској, финансијска криза у царству, те корупције и интриге у султановој околини постали су свакодневица након смрти везира Фуад-паше 1869, те Алипаше 1871. Царство је све више тонуло, што је положај Срба унутар њега чинило све тежим, а односе Кнежевине према Порти веома напетим.<ref>{{Cite book|title=Историја српског народа у 19. и почетком 20. века- Српска држава у 19. веку|last=Рајић|first=Сузана|last2=Леовац|first2=Данко|publisher=Завод за уџбенике|year=2018|isbn=978-86-17-19819-8|location=Београд|pages=145}}</ref>
=== Источна криза и Ратови за независност (1876-1878) ===
[[Датотека:Србске војсковође у Србско-турском рату.jpg|мини|Српски владари и војсковође 1876.]]
Када је у Невесињу избио устанак- „[[Невесињска пушка]]“, 1875. године, кнез Милан је одбио да узме учешћа у њему и осуђивао тај устанак. У том устанку се под псеудонимом Петар Мркоњић борио и будући краљ Србије [[Петар I Карађорђевић|Петар Карађорђевић]]. Под притиском јавног мњења [[Први српско-турски рат|објавио је Турској рат]] [[1876]]. године, али без довољно дипломатске припреме завршен је поразом Србије [[1877]]. године. Исте године је [[Други српско-турски рат|поново ступио у рат]] на инсистирање Русије 2. децембра 1877. године. Војска Кнеза Милана се кретала [[Ослобођење Ниша од Турака|према Нишу]], [[Пирот]]у [[Ослобођење Врања 1878. године|и Врању]]. После потписивања [[Санстефански споразум|Сан Стефанског уговора]] дошло је до преокрета у политици кнеза Милана. Руси су форсирали Бугаре у стварању Сан Стефанске Бугарске, на уштрб српских територија, па се кнез све више окреће према [[Аустроугарска|Аустроугарској]].
| |||