Милански едикт — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Враћене измене корисника 193.221.197.227 (разговор) на последњу измену корисника InternetArchiveBot ознака: враћање |
Синтакса – параметар у наводницима. |
||
Ред 1:
{{reflist}}
[[Датотека:Constantine Musei Capitolini.jpg|мини|Цар Константин]]
'''Милански едикт''' је [[закон]]ски акт који су донели цареви [[Константин Велики]] и [[Лициније]], а којим је проглашена верска равноправност и престанак прогона [[хришћани|хришћана]] које је трајало три стотине година. Проглашен је у [[Медиоланум|Медиолану]] (данашњи [[Милано]]) [[313]]. године. Њиме [[хришћанство]] није постало државна религија, нити је било привилеговано, али им је дозвољено да могу јавно да исповедају своју веру а да за то не сносе никакве последице.<ref name="autogenerated5">T. Christensen, The So-Called Edict of Milan, Culture Medieval 35 (1984), σ.129-175.</ref><ref name="autogenerated2">S.Corcoran, The Empire of the Tetrarchs: Imperial Pronouncements and Government AD 284- 324, Oxford 2000, αρ.66, σ.158-160.</ref><ref name="autogenerated4"> A. Cameron, Constantius and Constantine: An Exercise in Publicity, στο E. Hartley, J. Hawkess, M. Henig, Fr.Mee (εκδ.), Constantine the Great. York’s Roman Emperor, York 2006, σ.24-28.</ref><ref name="autogenerated1"> Βλ. και . J. Elser, Imperial Rome und Christian Triumph, New York 1998.</ref>
Закон није само забранио прогоне хришћана, већ наређује да се онима којима је имовина по том основу била конфискована – врати, што укључује и имовину која је припадала [[Црква|Цркви]].<ref name="autogenerated3">[http://www.fordham.edu/halsall/source/edict-milan.html ''Galerius and Constantine's Edicts of Toleration 311 and 313'', from the Medieval Sourcebook], Приступљено 8. 4. 2013.</ref> У њему се, између осталог, каже:
{{цитат|Пошто смо се нас двојица, ја Константин Август и ја, Лициније Август, срећно састали у Милану и пошто смо размотрили све што се односило на јавно добро, међу свим стварима које су нам се чиниле корисне у много чему за све, одлучили смо да дамо предност и ставимо на прво место оно што се тицало поштовања богова и побожности и да дозволимо у исто време и хришћанима и свим другима слободу да у побожности следе религију коју желе, тако да све оно што на небу постоји буде благонаклоно према нама и свима онима који су под нашом влашћу. Данас смо, дакле донели спасононосну и правичну одлуку да апсолутно никоме не буде ускраћено право да изабере и следи божју службу хришћанске религије и да свакоме буде слободно да ум свој окрене оној религији за коју сматра да је у складу са његовим ставовм, тако да то божанство нама буде благонаклоно, брине о нама и пружи нам своју бригу и заштиту. Следећи тај принцип, сложили смо се да донесемо овај рескрипт да би оно што се налази у нашим претходним одлукама које се тичу хришћана и које су упућене твојој побожности, а чини се потпуно супротно и страно нашој благости, буде укинуто и да се у исто време свако од оних ко има споменуто опредељење да чува хришћанску религију, може слободно и просто да га задржи без тешкоћа.<ref>Радић Р, Стоиљковић Д, Закарија Ф. ''Тријумф Хришћанства - Константин, Ниш и Милански едикт'', ЈП Завод за уџбенике, Београд, 2013</ref>}}
Миланским едиктом из 313. године, [[Константин Велики|Константин]] је зауставио прогоне хришћана и са отвореним симпатијама фаворизовао хришћанство, и њену Цркву као доминантнију верску силу, у оквиру Римског царства, осмислио је и повезао са Империјом. „Наравно, требало је да прође неколико деценија и тек око [[380|380.]] године, под царем [[Теодосије I|Теодосијем Великим]], хришћанство је постало и државна религија Римског царства.“ Тиме се политичка и друштвена позиција Цркве с краја 4. века радикално променила. Црква је постала службени орган Империје уско повезан са царском администрацијом и политичком влашћу.<ref>M. Anastos, ''The Edict of Milan'', Revue des Études Byzantines 25(1967), σ.13-41.</ref><ref name="autogenerated5" /><ref name="autogenerated2" /><ref name="autogenerated4" /><ref name="autogenerated1" />
{{цитат2|''Константин је заслужан и што је хришћанство установио, не као свеукупно победничку силу, већ као једну, мада значајну, међу многим другим опцијама. Ово прилагођавање био је оштроуман чин, јер су њиме не само признате неизбежне и у основи непомирљиве разлике између кључних чланова популације у Царству, већ су и предузети први кораци да се оне измешају кроз стварање услова за мирољубиву коегзистенцију.''<ref>Николаос Гиолес, Градитељство Константина Беликог на истоку, Ниш, Симпозијум: „1700 година од проглашења Константина за императора, 306-2006“ [http://www.ni.rs/byzantium/doc/zbornik5/PDF-V/Nikolas%20Gioles.pdf Зборник радова, 5 свеска (2007)] {{Wayback|url=http://www.ni.rs/byzantium/doc/zbornik5/PDF-V/Nikolas%20Gioles.pdf |date=20111030122006 }}, Приступљено 8. 4. 2013.</ref>}}
== Обележавање 1700-годишњице ==
Ред 16:
Место античког Наиса и царске палате Медијана у старој историји Србије, европске цивилизације, медитеранског и балканског света добро је познато. Сви истраживачи су се сложили да је [[Наис]] место са „славном прошлошћу” – административни, војни, културни и привредни центар шире области. У њему Медијана са својим покретним и непокретним споменицима, чије стварање је започео Константин Велики, представља значајно средиште на историјској и културној карти [[Балкан]]а, у свим раздобљима старе историје Ниша.
Зато у Нишу, у поводу овог великог догађаја, увелико теку припреме за пролеће 2013. године, када ће се у њему одржати централна прослава обележавања 17 векова од доношења једног од најзначајнијих докумената у историји хришћанства, Миланског едикта, којим је цар [[Константин Велики]] дозволио ширење хришћанства на територији [[Римско царство|Римског царства]].<ref name="autogenerated3" />
Посебне припреме за прославу у Нишу обављају се на једном од највећих и најзначајнијих археолошких налазишта на српским просторима, нишкој Медијани – летњиковцу цара Константина, која ће имати централно место у овој прослави.
| |||