Манастир Свети Ђурађ — разлика између измена

Манастир је подигнут 1319. године на земљишту села Свети Ђурађ. Ту је раније постојао манастир посвећен Св. Георгију, по којем је остало селу име. По Сенткларају манастир је подигнут у 15. веку од стране српског деспота, и то у облику (Хуњадијевског) крста.<ref name="automatski_generisano2">"Застава", Нови Сад 1908. године</ref> Приликом оправке манастирског храма 1793. године, нађена је олтарска камена плоча на којој пише урезаним словима, да је манастир и свети храм из темеља обновио српски деспот [[Јован Бранковић]] 1485. године. Био је то син деспотице, па по монашењу српске светитељке, мајке Ангелине.<ref>протојереј-ставрофор Милош Поповић: "Верско-црквени живот Срба у румунском Банату", Зрењанин 2001. године</ref> Угарски владар Јован Корвин је почетком 16. века најурио Турке чак до Никопоља. Враћајући се 1503. године са великим пленом, повео је велику масу Срба у равничарске територије преко Дунава. Када су монаси манастира Пећке патријаршије походили манастир 1666. године, дочекали су их игуман Јосиф и калуђер Симеон.<ref>Душан Поповић, С. Матић: "О Банату и становништву Баната у 17. веку", Сремски Карловци 1931.</ref> Манастир је лоше пролазио током свих ратних сукоба; три пута је опљачкан па спаљен и остао је без старих хрисовуља и других драгоцених књига.

Од средине 18. века сливају се многи прилози у манастирску касу, па је 1764. године највећи део конака могао бити завршен. Храм је делимично обновљен 1766. године под настојатељем Симеоном Матејевићем. Помогли су обнову манастира -монашких ћелија Срби Банаћани својим прилозима: Димитрије Секулић из Баваништа (за трпезарију и помоћне зграде), Димитрије Петро-Стојковић, Георгије Калиновић, Недељко Кирић, Јанко Васиљевић из Дете, и Живојин Милошевић. Посебно је значајан дар епископа темишварског Викентија Јовановића Видака: 4000 ф. у сребру и 200 цесарских дуката у злату. Епископским прилогом изграђен је стан за настојатеља манастира са пет соба.<ref name="automatski_generisano2" /> Према опису манастира из 1771. године, црква је била омања, али од чврстог материјала, са конацима који садрже 12 ћелија под истим кровом. Било је ту још грађевина, попут трпезарије, више комора и три подрума. Око манастирског здања подигнут је 1779. године за време архимандрита Герасима високи зид. Земљишни посед се састојао од оранице и шуме.

Већ 1772. године нанета је велика материјална штета манастиру, јер му је држава (Ерар) одузела дотадашњи велики прњавор село Шенђурац са око 1500 јутара земље. Калуђери су за узврат 1775. године присвојили "Малу Шуму" уз село Св. Ђурађ. Власт је тражила да се та шума врати, мада је манастир одбијао. Дуго времена је током 18. века владало непријатељств између калуђера и државе. Још 1753. године манастир није плаћао порез на млинове, па им је власт обе воденице "замандалила". Од 1795. године креће опадање манастира, и смањује се број монаха. Остављен је манастиру мали прњавор, као засебно село под именом "Манастир". Манастир је подигао у 19. веку две воденице: Успенску (1808) и Св. Павловску (1828). Насељени су 1830. године под архимандритом Кенгелцом у Прњавору, контрактуални житељи. Срби су дошли из Парабућа у Бачкој а Румуни из околине - Егреша, Ходоња, Комлоша, Мунаре и Секешута "одакле су сви протерани јер општине не беху од њих у јавној сигурности". Да зло буде горе, око манастира су се врзмали и разбојници придошли 1737. године.<ref name="automatski_generisano2" /> Архимандрит Стефан Михајловић (1849—1875) је прибавио за манастир два ланца винограда на Шумику, и исплатио сам дуг манастирски. Од прњавораца је судским путем повратио узурпирану ливаду од 103 ланца. Саградио је 1866. године велики магацин за храну. Игуман Калоним Ђорђевић (1883—1891) је оправио обе воденице и купио 151,5 ланаца земље у власништво манастира.<ref name="automatski_generisano1">Мата Косовац, наведено дело</ref>

Калуђери су тражили да им цар врати оно што је манастиру припадало од давнина. Цар их је обештетио тако што им је исплаћен пун процењен износ имовине - 8896 ф. а без одржане лицитације.<ref name="automatski_generisano2" />

Садашња манастирска црква у барокном стилу грађена је 1793-1794. године. Сразмерно је вилика са два кубета, на једном кубету се налазила четири лепа звона и сат. Храм је свечано освећен 29. јуна 1794. године, за време игумана Августина Петровића. Зидни живопис је бесплатно урадио 1799. године извесни иконописац [[Павле Ђурђев]] из села Св. Ђурђа. Њему су помагали синови Сава и Влајко те унук Будиша.<ref name="automatski_generisano2" /> Приказао је између осталог и серију ликова Срба светитеља, у куполи. Исте године погођен је билдхауер из Сомбора, [[Аврам Мануиловић]] да резбари иконостас, певнице и владичански трон - све у духу класицизма. Иконостас манастирске цркве Ђурђевске цркве осликао је иконописац [[Јован Исајловић - Старији]] током 1803-1804. године. Била је то заслуга архимандрита Павла Кенгелца. Поједине иконе са иконостаса да се насликају платили су верници: Јован Панајот трговац из Темишвара - икону Св. Ђурђа, затим следе дародавци трговци Софроније и Ђорђе Стефановић из Темишвара, Јован Аврамовић исто, мајка игумана Петровића Магдолна, Аца Живковић из Темишвара, Ћирило Веселиновић исто, Ђорђе Младеновић исто, Јован Лаковић судија велико-кикиндски и др. На Богородичином трону је копија чудотворне иконе [[Богородица Бездинска|Богородице Бездинске]] (Винчанске). За време игумана Стефана Николића манастир је подигао и школске зграде у селу Шенђурцу и прњавору Манастиру.

Од старих икона среће се "Распеће Христово" из 1748. године, које је платио да се наслика Ђорђе Павла Теодоровић. Почетком 20. века у манастирској библиотеци и архиви чувани су папири од 1760. године, а вредна књига србуља била је из 1622. године.<ref name="automatski_generisano1" /> То је "Молитвеник Пресвете Богородице" из 1623. године у које су молитве уписивали игуман Леонтије и Силвестер. У истој књизи је 1651. године записао игуман Јосиф да је то његова својина.

У 20. веку број монаха је био минималан, обично је ту настојатељ и један или два монаха. Године 1905. настојатељ је Стефан Николић игуман (од 1891), који се замонашио у манастиру Бездину 1882. године, а за игумана произведен 1901. године. као и у другим манастирима, било је мало монаха, а већи део је био распоређен на функцијама или парохијама као администратори. Било их је тако 1905. године у Хрњакову, Станчеву, Лепоглави, Краљевцу и Малом Бечкереку. У самом манастирском седишту били су игуман Стефан Николић, Серафим Журковић јеромонах намесник и Никанор Савић јерођакон.<ref name="automatski_generisano1" /> Монашки живот у манастиру Св. Ђурђа на Брзави, угасио се 1950. године са смрћу игумана Никанора Савића. Постојала је тридеценијска пауза свештеничког администрирања, све док 1989. године ту није замонашен и рукопроизведен у чин архимандрита, умировљени протојереј Војин Паскуловић - са новим именом Вењамин. Године 2000. у манастиру је замонашена мати Евгенија (у ствари Добрила Станковић), због чега је манастир постао женски, и она је извесно време ту била једини житељ.