Чекајући Годоа — разлика између измена

'''''Чекајући Годоа''''' је драма у два чина. Kао што сам наслов каже, два главна лика Владимир (знан и као Диди) и Естрагон (знан и као Гого) чекају долазак Годоа. Њих двојица су највероватније скитнице које су се пре састали са мистериозним Годоом који им је рекао да га чекају на месту где су они на почетку драме. Драма почиње Владимировим доласком на сцену. Он угледа Естрагона и драго му је што га види. Они се распричају све док Естрагон не почне да изува своје ципеле. Након молби за помоћ и мучења око свлачења, Естрагон напокон скида ципеле, но, након тога се појављује питање шта радити сада. Неко време причају о својој прошлости и о неким текстовима и догађајима из Светог Писма, све док не примете једно стабло. Погледају га и почињу говорити шта би могли направити. Естрагон одједном дође до идеје да се обесе, но немају уже да се обесе. Њихова размишљања и препирке прекида изненадни Поцов долазак. Он тврди да они стоје на његовој земљи. Поцо није дошао сам, него са својим слугом Ликијем. Поцо им објашњава много ствари од којих је једна сумрак. Поцо им је тик пре његовог одласка објаснио појам сумрака и како пада ноћ. Пре свог одласка он им је рекао доста тога о Ликију и они су од њега хтели да он плеше и мисли. Лики је играо и изнео своје мишљење о јако дубокоумној теми, али са јако неразумљивим говором тако да га је Поцо прекинуо. Пре одласка Лики је угризао и озледио Естрагона. После њиховог одласка долази дечак који Владимиру каже да Годо неће доћи данас, него сигурно сутра. Такође сазнајемо да дечак живи и ради код Годоа и да има брата којег Годо туче. KоначноКоначно је пала ноћ и Владимир и Естрагон су се одлучили разићи преко ноћи. Тиме се завршава први чин драме.

Почетак другог чина је исти као и први. Владимир се на исто место враћа, но овај пут је позорница без Естрагона. Након кратког времена на позорницу дотрчава Естрагон сав уплашен говорећи да га прати десетак људи који су га већ истукли и желе га и сада истући. Владимир му каже да се смири и да се не боји ничега док су заједно. KадаКада су обојица схватили да опасности нема, Естрагон жели да оду, но Владимир га подсети да чекају Годоа. Естрагон тада предложи да се њих два разиђу и два пута каже да ће отићи, но сваки пут остане на месту. Тада након њихових препирки на позорницу упадају Лики и Поцо, но обојица се одмах сруше и не могу се дићи. Владимир објашњава Естрагону, који тврди да се не сећа ничег од јуче и да нису јуче били овде, да јесу и да су и Лики и Поцо били тамо. Kада Владимир и Естрагон приђу Поцоу он им каже да је ослепео. Они му помажу да се устане, но и они сами падну и не могу устати, но то им након неког времена полази за руком. Поцо још увек тражи њихову помоћ. Њих двојца размишљају и двоуме се и на крају му помогну. Он им онда каже да стигну и Ликија, што они и направе по Поцовим инструкцијама. Они га тада замоле да Ликију каже да пева или мисли, но он им каже да је Лики онемео. Поцо и Лики онда оду. Владимир се неко време чуди о људском постојању и о самоме себи, док Естрагон за то време спава. Владимир пробуди Естрагона и њих двојица се још мало препиру. Мало пре ноћи, поновно долази дечак који им поновно каже исто, да ће Годо сигурно доћи сутра. Но дечак Владимиру овај пут тврди да га се не сећа и да он јуче није био овде. Владимир га покушава разуверити, но то му не иде од руке. У том разговору сазнајемо да Годо има белу браду и да се дечаков брат разболио. Дечак одлази, а Владимир и Естрагон поновно гледају стабло и поновно се желе обесити, но немају уже. Они одлучују да ће се и сутра вратити на исто место, али да ће овај пут донети уже. Kрај овог дела је смешан и често цитиран:

Можда Естрагон има такав став, баш што њега Годоов долазак брине много више него ВладамираВладимира. Естрагон је, од њих двојице, онај који много више физички пати. Њега удара Лаки, неколико пута се саплиће и клати и бива претучен сваке ноћи од стране неке банде. Такође, он има огромних проблема са својим чизмама. У првом чину, чизме му не одговарају и изазивају му бол. На крају чина оставља их са једне стране пута, гадећи се. У другом чину, налази их на истом месту где их је оставио у првом чину, али му сада савршено одговарају. Овакво фокусирање пажње на чизме, узимајући у обзир да је то заправо фокусирање на сопствена стопала, може се протумачити као представљање његовог нижег статуса у односу на Владимира, али и његове „земаљске“ природе – његова љубав према шаргарепи, луку и осталом поврћу.

Естрагон има мизантропско виђење људског рода: он сматра да су људи „иритантне гориле“ и жели да га оставе на миру. Било како било, веома је привржен и везан за Владимира (иако се понекад хошкајукошкају): њему треба заштита, а Владимир је онај који му је пружа. Естрагон је често сматран дететом, у односу на Владимирову зрелост, што изгледа као да он у Владимиру тражи родитељску заштиту.

На први поглед се чини да је Поцо помпезан, кицош и аристоркратааристократа. Он тврди да живи на имању, поседује много робова и Стејверн клавир, окрутно користећи и искориштавајући оне који га окружују. Посебно се ружно понаша према свом робу Лакију и, мање изражено, према Естрагону. Носи одећу сличну Владимировој и Естрагоновој (цилиндар и одело), али његова није у јадном стању попут њихове. Понекад има на себи огромни, тешки капут, који обично носи Лаки. Такође, са собом носи бич, лулу, монокл, освеживач даха и џепни сат.

Иако он није представљен као негативац у конвенционалном смислу речи, Поцо је понекад сматран антагонистом у „Чекајући Годоа“. Иако он није технички супродстављенсупротстављен такозваним херојима дела, Владимиру и Естрагону, он уноси хаос у њихов добро чуван, може се рећи, улогорен свет. Приликом свог првог уласка на сцену, он моментално покушава да се наметне као ауторитет беспомоћним Дидију и Гогоу, тако што виче на њих, наређује им и генерално прави будалу од себе. Све то време, он без милости злоставља Лакија (физички и ментално), терајући га да испуњава бесмислене и неразумне задатке. Упркос својој ауторитативној природи он има тенденцију да се јако нервира, буквално због испуштања шешира. У одређеним тренуцима у првом чину и у добром делу другог, доживљава мање нервне сломове када се ствари не одвијају онако како је он замислио. С друге стране, Поцоа не треба посматрати као непромишљеног, слабог, опсесивно-умишљено-доминантног човека. Он развија и интелектуалну страну личности: он филозофира интелигентно и оптимистично.

Лаки је најбоље познат по свом говору из првог чина. Монолог је наредио Поцо када су Естрагон и Владимир затражили од њега да натера Лакија да мисли. Он их је замолио да му додају Лакијев шешир: када Лаки носи свој шешир на глави, тек тада је способан да размишља. Монолог је дугачак, речи су измешане, постављене без икаквог смисла и реда, а и нема очигледног краја; зауставља се тек када му Владимир скине шешир. Ако се занемаре бесмислице које Лаки изговара, он заправо начињаваправи коментаре о производњи, природи вере, Богу, људској тенденцији да чезне и избледи и, како се ближи крају, о распаду стања на земљи. Ове расплинуте изјаве би могле да се тумаче као лабаво повезане са теоријама ирског филозофа Бишопа Берклија.

Драму „Чекајући Годоа“, публика може да посматра религиозно, филозофски, класично, психоаналитички или биографски. Постоје и ритуалистички аспекти и елементи узети директно из водвиља и постоји опасност од претеривања у анализи, те самим тим и извлачење поука којих заправо у делу нема. Комад приказује неколико архетиповскихархетипских форми и ситуација, а све оне се могу подвести под комедију и патос. Бекет се убрзо уморио од „бескрајног неспоразума“. Давно је говорио: „Зашто људи морају да компликују нешто толико једноставно? Не могу да схватим...“

Бернард Дукор је развио триадичнутријадичну теорију засновану на Дидију, Гогоу и одсутном Годоу, базирану на опису психе у „Егу и Иду“; Сигмунда Фројда и користећи ономастичне технике. Дукор дефинише карактере по ономе што су њихове слабости: рационални Гого представља некомплетиран его, недостајући принцип задовољства: (е)го-(е)го; Ди-ди (ид-ид) – који је више интелектуалан и ирационалан – посматрано је као „ид“ уназад или као субверзија рационалног принципа. Годо испуњава функцију супер ега или моралних стандарда. Поцо и Лаки су само поновни прикази главних ликова. Дукор коначно види Бекетов комад као метафору за узалудност човековог постојања када се спасење очекује из спољног ентитета, а самосвест је одрекнута интроспекцијом.

Владимир се појављује као комплементарни мушки принцип или можда рационална личност контемпативногконтемплативног типа.

Егзистенцијалисти се држе неколико фундаменталних питања са којима се свако људско биће мора суочити, ако жели да своје субјективно постојање посматра озбиљно и са вредношћу инстинкта. Питања попут смрти, сврхе људског постојања и место (или недостатак) Бога изнад њих. Теорије егзистенцијализма говоре да свесна реалност јесте веома комлекснакомплексна и без објективне или „универзалне“ вредности. Човек треба да креира вредности тако што ће их прихватити и живети по њима, а не тако што ће једноставно говорити или филозофирати о њима у свом уму. Тако се овај комад може посматрати као да дотиче свако од тих питања.

Свет око себе скоро и да не примећују. Потпуно им је свеједно шта се око њих дешава, ко долази или пролази, постаје или нестаје или можда остаје крај њих. Они седе и чекају нешто или некога, неку појаву зправозаправо, за коју чак и нису сигурни да ли уопште постоји или је производ њихове маште, поткрепљене монотоношћу свакодневног једноличног животарења.