Селим I — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Додате референце испод наслова о сукобу са шахом Исмаилом и похода на Сирију и Египат |
More used with only one reference definition. |
||
Ред 71:
Поход из 1514. године представља почетак често веома дугих ратова које су све до XVIII века водили османски султани и персијски шахови. Да би се избегле све могуће недоумице о томе је потребно дати неколико уводних напомена. Године 1514. не може бити ни говора о сукобу две нације- Турака Османлија против Иранаца Сафавида. Таква слика, коју су дуго прихватали историчари те две земље, не би могла да издржи озбиљније испитивање. Шах Исмаил био је предводник турског полуномадског света, као што су биле кизилбаше, које су га довеле на власт. Пошто није знао персијски, размишљао је на турском и на турски начин. Иако је његова администрација била у рукама угледник иранских службеника, преузетих из ранијих турских држава Ирана, његова војна сила почивала је на снази турских племена, која су прихватила чудан синкретизам идеја, сједињујући локална преисламска веорвања са степским шаманизмом, , што је тек било познато прикривено шиитским типом ислама, али веома удаљено од дуодецималног шиизма, који ће се касније развити у Ирану. У очима полуномадских, анадолско-турских поданика султана, шах је био оличење Бога, зато што је говорио њиховим језиком, и што је у Азербејџану створио идеалну турску државу, која је за њих била много прихватљивија у односу на централизовано Османско царство и на династију више од века и по одвојену из средине из које је потекла. Њихове потребе династија више није разумела, а административни систем, чији су локални представници бирани из редова урбане елите или путем девширме, за њих су били углавном странци. Шах Исмаил већ је био показао да његови бројни саборци могу да одиграју значајну улогу у дестабилизацији османске власти у Анадолији.<ref>{{Cite book|title=Историја Османског царства|last=Мантран|first=Робер|publisher=Clio|year=2002|isbn=86-7102-054-1|location=Београд|pages=168-169}}</ref>
Селиму је био јасан пут којим је морао да иде и по коме је решење проблема у Анадолији било смакнуће шаха. Кад њега не би било, доктрина заснована на његовом божанском карактеру сама би нестала, а његови следбеници би остали напуштени. Анадолско питање, које је представљало унутрашње питање Османског царства, могло би бити решено победом османског султана над турским шахом; а решење тог проблема изазвало би и расплет неких спољних проблема.<ref name="#1">{{Cite book|title=Историја Османског царства|last=Мантран|first=Робер|publisher=Clio|year=2002|isbn=86-7102-054-1|location=Београд|pages=169}}</ref>
Војска на чијем челу се налазио Селим и која је кренула из Истанбула 1514. године, била је једна од најмоћнијих војски тога времена у погледу броја људи, квалитета ватреног наоружања, као и способности бораца. С друге стране, шахове трупе, које су се изузетно добро показале у тешком сукобу у Трансоксијани две године раније, састојале су се од малобројне и веома ефикасне коњице, али нису поседовале топове, а ни пушке. Окршај се догодио 23. августа 1514. године код Чалдирана, североисточно од језера Ван. Османлијска артиљерија покосила је фанатичне кизилбаше, који су до последњег даха задавали смртоносне ударце, наносећи велике губитке противничком табору. Господар терена, Селим, систематски је убијао заробљенике, али је шах успео да побегне. Османска војска је кренула за њим, успорена комором, преко тешко савладивих планинских области. Кизилбаше су непријатељу оставиле само спаљену земљу, јер је после изузетно сушног лета, прерано дошла зима. Табриз је заузет без борбе, али је војска, углавном састављена од јаничара, одбила да иде даље, и тражила је да ту презими. Султан је морао да попусти и да да знак за повлачење. Изморени од похода на коме су се суочили са врућином, жеђи, глађу, хладноћом и запањујућом борбеношћу кизилбаша, дуго након тога су одбијали да још једанпут крену путем Азербејџана.<ref
У Амасији, у Анадолији, где је провео зиму 1514—1515. године, Селим је могао да процени морал својих трупа, док је шах изгубио већину војске. Дакле, нови поход на Иран не би, с војне стране гледишта, представљао велику тешкоћу, али су постојали проблеми логистичке и политичке природе. Делимично је узрок томе био удаљавање од зоне дејстава и потешкоће у снабдевању бројне војске у готово опустошеној земљи. С друге стране, постојала је опасност да се на крила или позадину османске војске која се креће у правцу истока, обруши нови противник кога би подржавао шах. Селим је донео план акције да под своју власт стави читаву источну Анадолију. Последњи трагови сафавидског отпора у централној Анадолији уништени су током 1515. године, а затим се велики везир окренуо против туркменског бега Зулкадра, који се сумњиво понашао током битке код Чалдирана. Истовремену, изасланици Порте, међу којима је био и чувени хроничар Идрис Битлиси, око султана окупили су курдске локалне господаре, који су били незадовољни начином на који се шах према њима односио. Устанак једног од њих, који је подржала војска Бијикли Ахмед-паше, дефинитивно је 1516. године отерао сафавиде из југоисточне Анадолије, и та област је постала османски беглербеглук Дијарбекир.<ref name="#2">{{Cite book|title=Историја Османског царства|last=Мантран|first=Робер|publisher=Clio|year=2002|isbn=86-7102-054-1|location=Београд|pages=170}}</ref>
== Поход на Сирију и Египат против Мамелука ==
[[Датотека:Selim I in battle.jpg|мини|Селим I на бојном пољу]]
[[Датотека:Yavuz Mısır Seferi.jpg|лево|мини|Селим I против Мамелука]]
Од 1501. године у Египту је владао мамелучки султан Кансух ал Гури. Он је одржавао одличне односе са Бајазитом II који је у великој мери допринео да се на Црвеном мору подигне мамелучка флота, предвиђена за ратовање против Португалаца у Индији. Османско царство, средоземна поморска сила, Мамелуцима, који нису били вични војевању на мору, великодушно је слало инжењере, техничаре и све врсте материјала. Од ступања на престо, Селим је прекинуо ту сарадњу, предајући се ратним напорима које се припремио да лично води против јеретичког шаха.<ref
Мамелучко царство је 1516. године могло да делује као водећа сила у исламском свету. Његова територија се простирала од горњег Египта до централне Анадолије, обухватајући Палестину и Сирију. Шериф Меке био је вазал мамелучког султана, који је држао гарнизоне у луци Хеџаз и који је у Каиру издржавао калифу, потомка династије Абасида, од кога су разне муслиманске вође тражиле потврду наименовња, одмах по ступању на престо. Узрок Селимовог изненадног удара против Мамелука није била жеља да постане заштитник Светих места и да припоји Египат. Проучавање географске ситуације у Анадолији 1516. године показује да после заузимања емирата Зулкадр и Дијарбекира, османске територије нису биле међусобно повезане, већ су окруживале мамелучке територије северне Месопотамије који се простирао преко Ајн Таба и Малатије, до Дивригија на северу, између Сиваса и Ерзинџана. То је била султанова главна стратешка брига, имајући у виду претходеће операције против Ирана. Штавише, Селим је знао да је шах нудио савез Кансух ал Гурију и да би, упркос познатој нетрпељивости коју је он осећао према шаху, услед османског ширења у централној и источној Анадолији, султан Каира, забринут за своје северне територије, могао да заузме непријатељско држање. За османског султана, наставак рата на истоку утицао је на претходно започете операције на југу. За њега је пут за Табриз ишао преко Каира.<ref>{{Cite book|title=Историја Османског царства|last=Мантран|first=Робер|publisher=Clio|year=2002|isbn=86-7102-054-1|location=Београд|pages=170-171}}</ref>
| |||