Јован Симонов Пламенац — разлика између измена

Послије рата, Пламенац је постао један од вођа [[Зеленаши|зеленаша]] и главни протагониста [[Божићна побуна|Божићне побуне]] 1919. уперене против уједињења Црне Горе са [[Краљевина Србија|Србијом]] и потоњег образовања [[Краљевина Југославија|Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца]]. Пламенац није био против [[Краљевина Србија|Србије]], већ је као поборник [[Петровићи Његоши|династије Петровић]] био против династије [[Карађорђевићи|Карађорђевића]] и начина на које је уједињење извршено. Након бекства у Италију на почетку неуспјеле побуне, Пламенац је постао предсједник [[Црногорске Владе у егзилу 1916—1922. године|црногорске владе у егзилу]]. На том мјесту је заповиједао избјеглим зеленашима који су се обучавали у граду [[Гаета]] уз [[Краљевина Италија|италијанску]] помоћ прије него што су потајно превезени преко Јадранског мора назад у Црну Гору гдје се наставила герилска активност ниског интензитета чак и послије неуспјешне побуне. Пламенац је такође покушао да придобије страну подршку противљењу своје организације новооснованој југословенској држави, али је о том питању мало успио.

За ''[[Глас Црногорца]]'' као званични лист црногорске владе у егзилу, критикујући владу у [[Београд]]у, почетком 1920. године је писао:{{цитат|''Није њој до [[Скадар|Скадра]], нити до крвљу стечених права, већ је њој до тога да, за рачун Карађорђевића, завојује ону српску Црну Гору, која је вјековним војничким прегнућем [[Српство]] родила.''<ref>{{cite journal |title=Дворске и дипломатске вијести |journal=Глас Црногорца |date=8. фебруар 1920. |page=2 |url=http://www.dlib.me/sken_prikaz_1_f.php?id_jedinice=3328&skrd=1#}}</ref>|<small>Ј. С. Пламенац, 21. јануар 1920.</small>}}