Црква Светог Саве на Врачару — разлика између измена

Председник одбора за зидање цркве био је поочим [[Делфа Иванић|Делфе Иванић]], [[Михаило Богићевић|Мијаило Богићевић]]. У договору са митрополитом [[Михаило Јовановић (митрополит)|Михаилом]] су одлучили да се ту, у будућности, изгради највећи српски православни храм и да буде посвећен Светом Сави. Одлучено је да слава будуће мале цркве буде дан спаљивања моштију Светога Саве, 27. април по старом календару. Како је до тог празника остало само 11 дана Богићевић се потрудио да се црква изгради у тако кратком периоду. <ref>{{Cite book|last=Милановић|first=Јасмина|authorlink= |title=DELFA ИВАНИЋ, УСПОМЕНЕ|year=2012|url= |publisher=ИНСТИТУТ ЗА САВРЕМЕНУ ИСТОРИЈУ|pages=56|location=Београд|isbn=978-86-7403-172-8}}</ref> Прва [[црква]] је започета са градњом 9. априла 1895. године. Већ 27. априла, на дан када су [[Спаљивање моштију светог Саве|спаљене мошти Светог Саве]] цркву је осветио митрополит Михаило, уз учешће епископа Милентија Вијића, архимандрита [[Фирмилијан Дражић|Фирмилијана Дражића]] (будућег скопског владике) и више свештеника и ђакона. Освећењу су присуствовлиприсуствовали краљ [[Александар Обреновић]] и многе друге званице. Црква је са правоугаоним „испустима“ на подужим зидовима, подигнута по угледу на цркву средњовековног манастира Милешеве, где су почивале мошти Светог Саве.

Црква је у основи била правоугаоног облика, имала је тространу олтарску апсиду, равну таваницу, фасаду од „глачане опеке“ са фугованим спојницама и представу спаљивања моштију Светог Саве изнад главног портала на северној страни. 1908. године уз цркву је призидана пространа припрата величине 9,5 х 13,0 м по габариту, са два портала, укупно седам прозора и корисном површином 120 м2 .Том приликом је преградни зид уклоњен, те је укупна површина износила 200 м2. 1928. године са обе стране су дограђени бочни бродови, које је проектоваопројектовао руски архитекта Балериј Сташевски. Овим проширивањем цркве, добијени корисни простор цркве који је износио 300 м2.

У првој половини 1935. године, донета је одлука да привобитнапрвобитна мања, ниска и више пута дограђивана црква, буде замењена новом, већом и репрезентативнијом грађевином.

Нова црква је изграђена у другој половини 1935. године за 3 месеца, односно приближно 70 радних дана, Надзорни ињжењеринжењер је био Војислав Зађина. Зидне слике и садашњи иконостас настали су у наредним годинама. Дана 24. новембра довршену и делимично опремљену цркву осветио је [[патријарх српски Варнава]].

У октобру 1944.г. године у време [[Београдска операција|борбе за ослобођење Београда]], друга Савиначка црква је страдала. Оштећени су тада зидови и фасада, кубе је пробијено, а улаз на западној страни зарушен. Године 1964. изведени су знатно већи радови, те је тада уз цркву дозидана припрата око 20 м2. Садашњи иконостас у цркви настао је 1936-37 године. Све ионе израдио је руски сликар „српског порекла“ Владимир Предојевич, изузев две престоне иконе замењене 1966.године. Године 1938-39, завршено је зидно сликарство, које су извели руски сликари Николај Мајендорф, Борис Обрасцев и Александар Дикиј. Урадили су је по узору на фреско сликарство из многих седњовековнихсредњовековних цркава: Пећка Патријаршија, Студеница, Манасија, Грачаница, Сопоћани, Марков манастир, Дечани, Ариље, Милешева, Хиландар, Старо Нагоричино, Љубостиња, Цетиње, Каленић, Лесново, Жича, Свети Климент, Свети Наум, Трново.Укупни број појединачних ликова , мањих и већих композиција прилагођених малој цркви, износио је око 140. У току велике обнове цркве из 1996.г. настало је ново сликарство на површинама зидова и сводова.<ref>[https://hramsvetogsave.rs/O-Hramu/Istorijat-crkve Историјат цркве]</ref>