Милорад Драшковић — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
сређујем ознака: уређивање извора (2017) |
мНема описа измене |
||
Ред 57:
Због опозиционог рада био је принуђен да привремено напусти Србију (1899-1900). Године 1901. отворио је адвокатску канцеларију у Смедереву и укључио се у рад самосталског крила Радикалне странке. Ускоро је постао једним од најистакнутијих чланова Самосталне радикалне странке, што ће остати и у партијама које су је наследиле – Демократској заједници (1919), па Демократској странци (1920). Од 1905. биран је у Парламент, а у владама Љубе Стојановића (1905-1906) и Саве Грујића (1906) био је министар народне привреде. Поново је биран за народног посланика 1906, 1908. и 1912. Децембра 1914. ушао је у коалициону владу Николе Пашића као министар грађевина и саобраћаја, а крајем 1915. је деветнаест дана упоредо обављао и дужност министра војног. Владу је напустио 9 (22) јуна 1917. након изрицања казни у Солунском процесу. Драшковић је у коалиционој влади оставио немерљив траг, а напустио ју је због Солунског процеса за који је био уверен да је монтиран у циљу обрачуна регента с опонентима.<ref>Тада, јуна 1917, како је записао Милан Грол, Драшковић је завапио: „Не у крв!“. Као неко ко је гајио изражено поштовање за ред, веровао је да стрпљивост, поступност и поредак морају бити карактеристике сваке реформе, сваке организације послова, сваке хијерархије и закона. Његова објективност, одмереност, опортунизам изазивали су критике другачијих и нестрпљивијих политичких истомишљеника, али неретко и уважавање политичких противника. Тако је, у јеку бујања хрватско-српског шовинизма пред доношење Видовданског устава, првак Хрватске републиканске сељачке странке Ђуро Басаричек (1884-1928), изражавајући се о министру полиције Драшковићу, рекао да се с овим човеком „може разговарати“. Милан Грол: У споменицу Милораду Драшковићу, у: ''Мисао. Књижевно-политички часопис'', год. III, св. 41, Београд, 1921, 96-97.</ref> По завршетку рата био је представник Србије у Привременом народном представништву.
Након [[Први светски рат|Првог светског рата]] учествовао је са краљем [[Александар I Карађорђевић|Александром]] [[1920]]. на преговорима у Паризу око питања ратне одштете.<ref name="данас">Данас: [http://www.danas.rs/danasrs/drustvo/terazije/demokrata_izvucen_iz_zaborava.14.html?news_id=219892 „Демократа извучен из заборава“], Томислав Стевановић, приступљено децембар 2012</ref> Године 1919-20. био је министар саобраћаја у две владе, а онда министар унутрашњих дела у три кабинета (1920-1921). Као министар унутрашњих дела био је аутор [[Обзнана|Обзнане]], због чега ће пасти као жртва атентата комуниста. Њихов Атентат на Драшковића био је повод за доношење Закона о заштити јавне безбедности и поретка у држави.<ref>Споменица Милорада Драшковића; Политика, бр. 4756, Београд, 22.7.1021, 1 (''Милорад Драшковић''); Српски биографски речник, 3, Д-З, „Драшковић, Милорад“, Нови Сад, 2007, 405-406; Политика бр. 4766: [http://147.91.246.173/view/P-2484-1921&e=f&ID=4590&p=001&z=3&x=0&w=1367&h=822&x=a „Од данас ...“]{{Мртва веза|date=11. 2018 |bot=InternetArchiveBot |fix-attempted=yes }}, стр.1, 2. август 1921, приступ 2.7.2013</ref>
Драшковићева посвећеност држави, чак љубав према њој, била је безгранична. Ударе на државу, који су генерисани примерима из руске [[Бољшевичка револуција|бољшевичке револуције]], Драшковић је тешко примао. „Он је ужасно патио због напада на државу“, записао је [[Светозар Прибићевић]] и наставио: „и често ми је говорио да неће трпети изразе као што су 'ова проклета држава'и 'овај бездан'.“ Иако је веома поштовао слободу био је уверен да пуна, стварна и трајна слобода може бити остварена само путем „организоване и опште поштоване државе“.<ref>О томе види у: Ivo Banac, The National Question in Yugoslavia. Origins, History, Politics, New York, 1984, 186.</ref>
Тело Милорада Драшковића превезено је из [[Делнице|Делница]] пребачено у [[Београд]], где је 24. јула [[1921|1921.]] године сахрањено на [[Ново гробље (Београд)|Новом гробљу]], а трошкове и гробницу, поред [[Живојин Мишић|Војводе Мишића]], обезбедио је град Београд.<ref>Политика бр 4757. [http://147.91.246.173/view/P-2484-1921&e=f&ID=4589&p=003&z=3&x=0&w=1367&h=822&x=a „Погреб г. Драшковића“]{{Мртва веза|date=11. 2018 |bot=InternetArchiveBot |fix-attempted=yes }}, стр. 3, 23.7.1921, приступ 2.7.2013</ref>
Син му је био [[Милорад М. Драшковић]].
| |||