Википедија

Александар Вучо — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
200p
ознака: уређивање извора (2017)
м исправак интерпункције и козметичке измене
Ред 19:
| потпис =
}}
'''Александар Вучо''' ([[25. септембар]] [[1897]] — [[21. јул]] [[1985]]) био је српски и југословенски романсијер, [[песник]] и [[Српски надреалисти|надреалиста]].
 
== Биографија ==
Ред 25:
Александар Вучо рођен је 25. септембра 1897. године у трговачкој породици у [[Београд]]у. Као гимназијалац са седамнаест година (1915), придружио се српској војсци као добровољац и са њом се повукао преко [[Албанија|Албаније]]. Из [[Драч]]а, измучен страхотама повлачења, као и доста његових вршњака одлази у [[Француска|Француску]].
 
Следеће године се нашао у [[Ница|Ници]] и тамо завршио гимназију а затим уписао Правни факултет на Сорбони, у [[Париз]]у. Тамо је упознао и своју будућу жену [[Јулијана Лула Вучо|Јулијану Симеоновић]] и већ 1920. године су се венчали. У Паризу су добили и своја два сина Ђорђа (1921.) и Јована (1922).
Вучо се са породицом вратио у Београд где је по правилу требало да наследи породичан посао, међутим Вуча је више занимао интелектуални рад и тако је већ 1923. године почео да сарађује са часописом „Путеви“ а затим и за „Сведочанства“. Прву поему објавио је 1926. године под називом „Кров над прозором“ а 1928-е роман „Корен вида“. Следеће године изашла је књига „Ако се још једном сетим или начела“.
 
Ред 42:
Последњи Вучов велики романсијерски подухват, [[трилогија]], или роман у три дела, с насловима „Омаме“ (1973), „И тако, даље Омаме“ (1976) и „Омаме, крај“ (1980), необичан је спој поетског, [[аутобиографија|аутобиографског]] и романескног. Од свих његових прозних остварења то дело је најмање роман, али оно, заузврат, има највише поезије и [[живот]]а, и највише личног, својственог Вучу као ствараоцу.
 
После рата Вучо се посветио и филмској уметности и постао управник филмских предузећа Југославије (1947.) и председник Комитета за кинематографију у југословенској влади. Осим тога био је и директор ''Звезда-филма'' и ''Авала-филма''. Писао је доста филмских критика и сценарија, био је уредник “Борбе”, “Дела” и “Змаја”. За свој рад био је награђен Седмојулском наградом за животно дело, награду савеза књижевника (за роман „Распуст“) док му је роман „Мртве јавке“ био проглашен за најбољи роман године. Тадашњи председник СФР Југославије [[Јосип Броз Тито]] га је одликовао [[Орден заслуга за народ|Орденом заслуга за народ са златном звездом]]. Године 1982. добио је награду “Алекса Шантић” за књигу „Песме и поеме“. До краја живота се бавио интелектуалним радом инспиришући и своју жену као и најмлађег брата Николу да се баве писањем. Био је велики пријатељ [[Иво Андрић|Иве Андрића]] и често су се могли видети како уз шетњу уживају у причи.
 
==Архива Александра Вуча==
Ред 129:
{{НИН-ова награда}}
{{Authority control}}{{портал бар|Биографија|Књижевност|Београд|Србија|СФР Југославија}}
 
{{DEFAULTSORT:Вучо, Александар}}
[[Категорија:Рођени 1897.]]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Александар_Вучо”