Хугенотски ратови — разлика између измена

'''Француски верски ратови''' или '''Хугенотски ратови''' вођени су у [[Краљевство Француска|Француској]] у периоду од [[1562]]. до [[1598]]. године између [[Католичка црква|католика]] и [[калвинизам|калвиниста]] ([[Протестантизам|протестаната]], [[Хугеноти|хугенота]]). У суштини, хугенотски ратови су врло сложена борба различитих социјалних снага француског феудалног друштва. Узрок је, пре свега, противуречност економских и политичких интереса дворског племства и буржоазије. Аристократија је приступила хугенотима тражећи враћање своје политичке независности и ограничавање краљевске власти, а сељаштво им се приближило у другој половини ратова са својим антифеудалним захтевима. Хугеноти су се организовали за борбу под вођством принца [[Луј Бурбон, принц Конде|Луја Кондеа]], адмирала [[Гаспар II де Колињи|Гаспара Колињија]] и генерала [[Франсоа Колини]]ја, уз помоћ [[Краљевство Енглеска|Енглеске]] и немачких протестантских кнезова, док су католици, које су предводили [[Франсоа Гиз]] и конетабл [[Ан Монморанси|Монморанси Ан]] имали подршку папе и [[Шпанска империја|Шпаније]]. Било је осам хугенотских ратова. У њима је на обе стране учествовало племство са витешком коњицом у садејству са пешацима ([[Аркебуза|аркебузирима]], копљаницима и [[Хелебарда|хелебардистима]]) из старих пикардијских и пијемонтских банди, али су језгро војске сачињавали швајцарски и немачки најамници-коњаници и пешаци. Борба се већином водила локалним снагама око многобројних утврђених градова, а у тражењу одлучних судара повремено су груписане и веће снаге па је било доста битака којима су наметнута привремена решења; ниједна страна пак, није имала довољно снага да овлада свим тврђавама и диктира крајњи мир. Протестантски ратови потресали су Француску до почетка [[18. век|XVIII века]], а пуну равноправност протестанти су стекли после [[Француска револуција|Француске револуције]] [[1789]].

У '''Првом хугенотском рату''' (1562—1563) Конде је почетком априла 1562. године с неколико стотина племића препадом овладао [[Орлеан]]ом и подручјем средње [[Лоара|Лоаре]], а устанак се убрзо пренео на [[Гијена|Гијену]], [[Лангдок|Лангедок]], [[Прованса|Провансу]], [[Дофена|Дофене]] и [[Нормандија|Нормандију]] где су хугенотске локалне вође одговарале свом жестином на насиља католичке странке. Регенткиња [[Катарина Медичи]] ангажовала је 6000 Швајцараца и немачких најамника, а Франсоа Гиз мобилисао је 27 пешадијских чета старе француске гарде. Слабија, али квалитетнија протестантска армија, образована код Орлеана од витешке коњице, отпуштених старих војника и привучених верника с југа, појачана пред зиму са 3300 немачких коњаника и 4000 пешака, предузела је офанзивну акцију према Нормандији са 8000 пешака и 5000 коњаника. Да би јој осујетили спајање са очекиваним енглеским појачањима, католици су преузели [[Руан]], а [[констабл|конетабл]] Ан Монморанси са 14000 пешака, 2000 коњаника и 22 топа је 19. децембра 1562. године [[битка код Дреа|битком код Дреа]] присилио на повлачење. Након погибије Франсоа Гиза 18. фебруара 1563. године, адмирал Колињи се вратио у Нормандију где је имао успеха у преотимању градова. Пошто је и у Лангедоку учвршћена власти хугенота, обустављена су непријатељства 19. марта 1563. године едиктом у Амбоазу. Протестанти су добили слободу вероисповести у неким градовима.

Одредбе Булоњског едикта нису задовољиле хугеноте са југа, те су они остали под оружјем. На другој страни, Катарина је с најватренијим католичким вођама утицала и на новог краља [[Анри III Валоа|Анрија III]] да оружјем примора протестанте са југа на покорност. Тако је дошло до '''Петог хугенотског рата''' (1574—1576). Хугеноти су наишли на подршку ''незадовољника'', католика који се нису слагали са крвавом владавином туђинке Катарине Медичи. Склопили су савез са странком умерених католика и организовали посебну управу централних и јужних покрајина са својом армијом под маршалом Дамвилом и младим [[Анри Конде|Анријем Кондеом]]. Борба удружених савезника против краља вођена је у Дофени, Прованси, Лангедоку и Гијени; с обе стране није било већих армија, већ су се мале групе, од по неколико хиљада, бориле највише око утврђених градова, двораца, па и села, и водиле герилски рат препада, заседа и пустошења без милости. Вера је потиснута у сасвим други план. Једини успех постигао је Гиз [[Битка код Дормана|код Дормана]] (10. октобар 1575). Но, до тада је Конде, с енглеском новчаном помоћи, сакупио 6000 коњаника и пешака под Јоханом Казимиром. Пред претњим армије од око 20.000 људи, на маршу са Лоаре на Париз, краљ је прихватио услове удружених противника и [[едикт у Бољеу|едиктом у Бољеу]] (6. мај 1576.) одобрио протестантима верску слободу изван Париза и 8 утврђених упоришта.

Убрзо је, међутим, дошло до формирања Католичке лиге на челу са краљем и до опозива задњег едикта, што је изазвало '''Шести хугенотски рат''' (1576—1577). У Ла Рошелу протестанти су формирали контралигу уз подршку [[Шведска|Шведске]], [[Данска|Данске]], Енглеске и немачких принчева. Хугеноти под [[Анри IV|Анријем Наварским]] су запосели многа места на западу и југу. Но, ускоро је дошло до неслоге између суревњивих протестантских команданата и вођа незадовољника. Настали раздор омогућио је краљевим трупама да 1577. године овладају централним подручјем Лоаре и принуде Ла Рошел на капитулацију; само су хугеноти на југу очували своје позиције. Стога је краљ [[мир у Бержераку|миром у Бержераку]] (17. септембар 1577) могао знатно да смањи права протестаната.

До истинског мира није дошло јер су неке трупе наставиле борбу самовољно, све до '''Седмог хугенотског рата''' (1579—1580). Конде је 29. октобра 1579. године заузео Ла Фер у Пикардији, али се пред контраофанзивом противника склонио у Немачку. Анри Наварски је 3. априла 1580. године освојио Каор, али не наишавши на одзив становништва, био је принуђен да пређе у одбрану. Краљеве трупе преузеле су иницијативу у Гијени, Лангедоку и Дофени. Замор и краљева намера да интервенише против Шпаније у Фландрији довели су до мира у Флеу (26. новембар 1580) којима је потврђено раније стање.

[[Датотека:Entrance of Henry IV in Paris 22 March 1594.jpg|мини|Улазак Анрија IV у Париз, 22. март 1594. година ]]

Када је 1584. године, након смрти војводе Анжујског, Анри Наварски постао престолонаследник, Католичка лига је, унајмивши уз шпанску помоћ јаке снаге у Швајцарској и Немачкој и подигавши север и центар, присилила краља да опозове све раније едикте и да хугеноте стави ван закона, а њиховог вођу Анрија Наварског лиши свих права. То изазива најдужи и најтежи '''Осми хугенотски рат''' (1585—1598). Анри Наварски је поразио 20. октобра 1587. године са 6000-7000 војника нешто надмоћније католичке снаге под војводом [[Ан Жоајезе]]ом у [[Битка код Кутреа|боју код Кутреа]]. Немачки савезници хугенота (8000 коњаника и 14.000 пешака) под командом [[Фабијан Доне|Фабијана Доне]] допрли су до Лоаре где су им католици спречили прелаз, а потом их препадима код Виморија и Оноа принудили да се уз осетне губитке повуку из Француске. Сматрајући да краљ није довољно одлучан у борби против протестаната, вође Католичке лиге су Париским устанком (дан барикада), 12. маја 1588. године присилили краља да [[Руански едикт|Руанским едиктом]] привидно прихвати диктат Лиге. Понижени краљ је наредио да се убије Анри Гиз, а да би укротио побуњене католике у Паризу, помирио се са Анријем Наварским, па заједно опседају Париз са 30.000 људи. У току опсаде, краљ Анри III предао је круну Анрију Наварском као [[Анри IV|Анрију IV]]. Његова се армија, отпадањем католичког племства, смањила за половину, па није могла освојити француску престоницу. Лига је за противкраља изабрала старог кардинала [[Шарл Бурбонски|Шарла Бурбонског]]. Кардиналова војска је под [[Шарл Мајен|Шарлом Мајеном]] располагала са 25-30.000 војника. Краљ Анри IV је код Арка сузбио лигашке трупе и појачан Енглезима извршио неуспели напад на Париз.