Ватрогасни дом у Крагујевцу — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
|||
Ред 1:
== Зидање новог Ватрогасног дома у Крагујевцу ==
Управни одбор Пожарне дружине [[1932]] (од 15. јула 1933. уводи се назив [[ватрогасац]],уместо дотадашњег назива пожарац). године,у својим списима и извештајима напомиње да је покренута иницијатива за изградњу новог Дома пожарне дружине.Тако да ова и наредна година протичу у великом знаку припрема за почетак изградње овог објекта,који би под своје окриље требао да стави све пожарце у [[Крагујевац|Крагујевцу]],сву њихову опрему,као и све заинтересоване за развој ове области.
Линија 11 ⟶ 10:
Писмо је гласило овако:"''Господине председниче,у жељи да сачувам успомене себи,свом покојном мужу Николи Радојковићу,бившем благајнику Министарства просвете и кћери пок. Бисеније,намерна сам да за свога живота учиним једну задужбину у Крагујевцу,за које ме веже успомена мога рођења и добар део проживљеног живота.У ту сврху решила сам да подигнем Пожарни дом у Крагујевцу,имајући у виду високо хумане циљеве којима служе пожарници,чије су услуге тако потребне и корисне народу у свако доба.Ради тога дајем суму од 300.000 динара која се налази код државне хипотекарне банке у Београду по књижици бр. 3139.Обавештавајући о томе Вас,и Крагујевачку добровољну пожарну дружину,жеља ми је и очекујем да се предузму најхитније мере да се ова моја намера што пре у дело приведе.Новац се може подизати постепено тек пошо буде приступљено зидању зграде а на књижици је назначено да је за подизање новца овлашћен претседник Општине града Крагујевца''".
== Војислав Калановић о Јелениној задужбини ==
Одмах после приспећа писма Јелене Радојковић о задужбини,Војислав Калановић,тадашњи председник општине крагујевачке,одлази да је посети у Београду,и по повратку у [[Крагујевац]],своје утиске објављује у новинама "Глас Шумадије".
"''Ја сам заиста у недоумици каквим речима да пропратим ово велико дело,којим се занела душа једне осамдесетогодишње старице.Примила ме је у свом удобном,но врло скромном стану,ова патријахална жена,већ у дубокој старости али за чудо још увек крепка,усправљена,свежа,пуна успомена и сећања на њезин Крагујевац иако га је оставила пре пуних педесет година.У садашњем њеном добу не гледа се више на будућност већ се живи у прошлости.А у тој њеној прошлости велика тачка на видику је њен Крагујевац.Место сретног проживљеног детињства иако из најранијег доба без оба родитеља.Место младалачких снова и широко заснованих нада,а потом и ступања у краткотрајни брак.Потом ступање у други брак са сирочетом из првога.И овога пута животне илузије трају,трају дуго,преко три деценије.Живи се срећно и задовољно,пуна срца.Тече и штеди уз врла,одана супруга пок. Николу,отмена представника некадање,већ у тако далекој успомени,наше чиновничке гарде,која је знала жртвовати се на послу до самопрегора.А потом... трне један пламичак,једина кћер.Мало затим па и други нежни брачни друг.Све то ипак тако обично,и тако рећи свакодневно.Па опет има у овом случају неке разлике.Старица оставши смохрана,није постала и саможива.Срце које је навикло да куца за другога и душа која живи да трепери за другога-нађу себи излаза и прокрче пута до срдаца и душа својих ближњих.Обрадовати другога значи за некога преживети и остати радост сопственог срца.О,када би то увек било тако код свих људи.И душа госпође Радојкић носила је у једном свом осетљивом кутку њен и наш Крагујевац и одлучила да се за њега веже неразлуживо и вечно,једном дивном задужбином''".
== Литература ==
Света Маџаревић,Хроника ватрогаства Крагујевцца 1887-2007,издавач:Ватрогасни фонд града Крагујевца,и Градско добровољно ватрогасно друштво Крагујевац,у Крагујевцу 2007.
| |||