Селим I — разлика између измена

Када је Селим I наследио Бајазита II, 24. априла 1512. године, Османско царство било је изложено најозбиљнијој кризи од битке код Анкаре, сто десет година раније. Опасност је била двострука. С једне стране, слом побуне шаха Кулија није уклонио опасност од новог устанка, који би из даљине водио шах Исмаил. С друге стране, један део Анадолије се још увек није приклонио власти новог султана, чија браћа и рођаци, знајући да су изложени опасности од права на братоубиство, никако нису хтели да се одрекну свог права на престо, тражећи подршлуподршку од хетеродоксних туркменских племена, па чак и од самог шаха. Уложивши изузетно много енергије и уз изражен смисао за вођење политике, Селим је поново успоставио унутрашњи ред у Анадолији, а затим је водећи удаљене операције од тог простора, за пет година, од Османског царства начинио највећу силу исламског света, што је оно и остало, готово до самог свог нестанка у XX веку.<ref>{{Cite book|title=Историја Османског царства|last=Мантран|first=Робер|publisher=Clio|year=2002|isbn=86-7102-054-1|location=Београд|pages=165}}</ref>

Тачно годину дана по ступању на престо, Селим је победио и погубио последњег претендента на престо који је могао да представља одређену опасносопасност: свог старијег брата Ахмеда. Султан је успео да га доведе на бојно поље код Јенишехира, дајући му лажне извештаје о дејствима и оданости царске војске. Селим је дуго и трајно припремао тај план, који му је у кључном тренутку помогао да порази много мање вештог противника. Тако је криза династије, 1513. године, разрешена у корист Селима и његовог сина јединца Сулејмана, који је постављен за намесника Манисе. Преживели су само Ахмедови синови који су се склонили у Персију или Египат, након чега им се сваки траг губи. У Анадолији је одмах након тога успостављен мир, непосредном управом у областима у којима су у претходном периоду хетеродоксни устанци нашли погодно тле. Чини се да је тај "лов на вештице" био усмерен на одузимање права компромитованим тимарницима и на погубљење познатих вођа тих устанака. Нема поузданих доказа да је тачна легенда о масакру и погибији 40 000 хетеродоксних лица, 1513. или 1514. године, већ се чини да је тај догађај обојен ,, оријенталним магловитим баратањем бројева".<ref>{{Cite book|title=Историја Османског царства|last=Мантран|first=Робер|publisher=Clio|year=2002|isbn=86-7102-054-1|location=Београд|pages=167}}</ref>

Поход из 1514. године представља почетак често веома дугих ратова које су све до XVIII века водили османски султани и персијски шахови. Да би се избегле све могуће недоумице о томе је потребно дати неколико уводних напомена. Године 1514. не може бити ни говора о сукобу две нације- Турака Османлија против Иранаца Сафавида. Таква слика, коју су дуго прихватали историчари те две земље, не би могла да издржи озбиљније испитивање. Шах Исмаил био је предводник турског полуномадског света, као што су биле кизилбаше, које су га довеле на власт. Пошто није знао персијски, размишљао је на турском и на турски начин. Иако је његова администрација била у рукама угледник иранских службеника, преузетих из ранијих турских држава Ирана, његова војна сила почивала је на снази турских племена, која су прихватила чудан синкретизам идеја, сједињујући локална преисламска веорвањаверовања са степским шаманизмом, , што је тек било познато прикривено шиитским типом ислама, али веома удаљено од дуодецималног шиизма, који ће се касније развити у Ирану. У очима полуномадских, анадолско-турских поданика султана, шах је био оличење Бога, зато што је говорио њиховим језиком, и што је у Азербејџану створио идеалну турску државу, која је за њих била много прихватљивија у односу на централизовано Османско царство и на династију више од века и по одвојену из средине из које је потекла. Њихове потребе династија више није разумела, а административни систем, чији су локални представници бирани из редова урбане елите или путем девширме, за њих су били углавном странци. Шах Исмаил већ је био показао да његови бројни саборци могу да одиграју значајну улогу у дестабилизацији османске власти у Анадолији.<ref>{{Cite book|title=Историја Османског царства|last=Мантран|first=Робер|publisher=Clio|year=2002|isbn=86-7102-054-1|location=Београд|pages=168-169}}</ref>

Селим I је још и као млади принц сматран за великог дипломату и политичара: По доласудоласку на престо, султан Селим је обновио сва Османска документа, администрацију и важне папире, чак је и измењивао законе који су писали његови преци и претходници. Током своје владавине, султан Селим је наредио да се направи листа свих докумената Османског царства, на том пројекту се радило мало више од годину дана, с обзиром да је архива докумената Османске империје постојала још од 1320. године. Султан Селим је такође посвећивао велику пажњу уређивању и стабилизовању правних уређаја Османског царства, те је у својем времену сматран за политичког генија.

По многим изовримаизворима, Селим је имао ватрен темперамент и пунокрвни карактер. Чини се да је имао велика очекивања од свих подређеника, те је погубио многе своје [[Велики везир|Везире]]. Такође, његов двор је био врло динамичан, са многим наградама као и ризицима. Султан Селим је био врло енергичан и ефектан, иако понекада окрутан владар. Његова владавина је била кратка, али је свакако отворила пут могућности за његовог сина. Позната легенда каже да је Селим напунио царски трезор до врха и да га је након тога закључао својим печатом. Тада је рекао: