Други никејски сабор — разлика између измена

'''СедмиДруги васељенскиникејски сабор''', који је такође познат и каоили '''ДругиСедми никејскивасељенски сабор''', био је [[васељенски сабор|васељенски је сабор]], који је одржан [[787]]. године у [[Византијско царство|византијском]] граду [[Никеја|Никеји]]. Био је ''седми'' по реду, а уједно и последњи општеприхваћени (васељенски) сабор. Такође је био и ''други'' који је одржан у поменутом [[Мала Азија|малоазијском]] граду. На сабору су разматрана разна [[Теологија|теолошка]] и [[Еклисиологија|еклисиолошка]] питања. Сабор је прописао правилан начин за [[поштовање икона]], одбацивши [[иконолатрија|иконолатрију]] (обожавање икона). У исто време, осуђено је [[иконоборство]] (одбацивање икона), чиме су биле поништене одлуке ранијег [[Цариградски сабор (754)|Цариградског сабора]], који је био одржан [[754]]. године.{{sfn|Јевтић|1987а|p=11-3911—39}}{{sfn|Чаировић|2008|p=}}{{sfn|Поповић|2011|p=}}{{sfn|Price|2018a|p=}}{{sfn|Price|2018b|p=}}

Поништене су одлуке сабора из [[754]]. године, и формулисано је учење да предмет поштовања јесте личност представљена на [[Икона|икони]], и да треба правити разлику између обожавања које приличи само Богу, и поштовања које доликује светима. Потврђена је и озакоњена вера Цркве да су свете иконе достојне поштовања као видљиви изрази вечне и непролазне лепоте, пре свега [[Христос|Господа Христа]] као Богочовека. У том смислу и човек је икона - — слика Бога невидљивог, јер је створен по слици и прилици Божијој. Бог је зато постао човек, оваплотио се, да би показао да је човек најлепши и најдивнији Божији створ. На Сабору је одато признање бранитељима светих икона какви су били: Герман, Патријарх цариградски, [[Јован Дамаскин]], Георгије Кипарски, затим бројни монаси који су живот свој положили бранећи иконе (Св. Стефан Нови, Андреј Каливит, игуман Јован).

Донет је познати орос,{{sfn|Јевтић|1987а|p=5-85—8}} исповедање вере у вези с питањем светих икона. Овај орос све до данас остао је критеријум и мерило богословско-хришћанске мисли ο иконама у Цркви као таквим. У његовој основи је богословље Св. Јована Дамаскина, најодлучнијег апологете од безбожне иконоборачке јереси, јереси која је у основи христолошка. Сабор је осудио иконоборачко саборовање из 754. год. у Јерији код Цариграда, одржано у време цара Константина V Копронима, када је велики број Епископа био приморан да прихвати учење јеретика. Седми васељенски сабор је донео укупно 22 канона.<ref>[https://web.archive.org/web/20111127145005/http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Istorija/VaseljenskiSabori/VaseljenskiSabori07.htm СЕДАМ ВАСЕЉЕНСКИХ САБОРА (ПРЕМА ЧЕТИ-МИНЕЈИМА СВ. ДИМИТРИЈА РОСТОВСКОГ): СЕДМИ ВАСЕЉЕНСКИ САБОР]</ref>

На саборском заседању су учествовали и епископи из појединих приморских градова тадашње [[Далмација (тема)|византијске Далмације]]: Јован из [[Сплит]]а, Урсо из [[Раб (град)|Раба]], Лаврентије из [[Осор]]а и Јован из [[Котор]]а.{{sfn|Katičić|1982|p=75-9275—92}}{{sfn|Komatina|2017|p=253–260}}

Иако је тадашњи римски папа [[Папа Хадријан I|Хадријан I]] (772-795772—795) подржао одлуке сабора, такав став није наишао на опште прихватање међу [[Западно хришћанство|западним хришћанима]], првенствено у [[Франачка држава|Франачкој држави]]. По заповести краља [[Карло Велики|Карла Великог]], његови сарадници су у циљу побијања појединих саборских одлука израдили теолошку компилацију која је постала позната под називом: ''Карлове књиге'' ({{јез-ла|Libri Carolini}}). У том теолошком и [[полемика|полемичком]] делу изнета су разна франачка неслагања са одлукама Седмог васељенског сабора.{{sfn|Ostrogorsky|1933|p=73-8773—87}}{{sfn|Siecienski|2009|p=91-10091—100}}

Прво спорно питање односило се управо на [[иконе]]. Иако је Седми васељенски сабор афирмисао правилно [[поштовање икона]], саборски оци су у исто време осудили и две супротне крајности: [[иконоклазам]] (оспоравање икона) и [[иконолатрија|иконолатрију]] (обожавање икона). Услед погрешног разумевања саборских одлука, франачки прваци су заузели негативан став према сабору, што је навело папу Хадријана да се путем директног обраћања франачком краљу Карлу Великом заложи за разјашњење тог питања, уз нагалашавање неопходности исправног рзумевања и прихватања саборских одлука.{{sfn|Siecienski|2009|p=91-9391—93}}

Друго спорно питање задирало је у област хришћанске [[пнеуматологија|пнеуматологије]]. Иако је на Седмом васељенском сабору афирмисано изворно хришћанско учење о превечном исхођењу [[Свети Дух|Светог Духа]] од Оца, уз додатно тумачење цариградског патријарха [[Тарасије Цариградски|Тарасија]] да се то исхођење остварује ''кроз Сина'', такав став је наишао на противљење у франачким црквеним круговима, у којима се током друге половине [[8. век]]а учврстило [[филиоквизам|филиоквистичко]] учење о двоструком исхођењу [[Свети Дух|Светог Духа]], од Оца и Сина. Услед недовољне обавештености, међу франачким првацима се управо у то време проширила и заблуда да је уметак [[Filioque]] био саставни део изворног [[Никејско-цариградски симбол вере|Никејско-цариградског симбола вере]]. Сва та питања била су додатно разматрана и на ''Франкфуртском сабору'', који је одржан [[794]]. године. Иако је папа Хадријан покушао да франачке прваке увери у исправност одлука које су донете на Седмом васељенском сабору, његови напори нису уродили плодом, тако да се [[филиоквизам]] учврстио у Франачкој држави, што је имало знатне последице за даљи развој [[западно хришћанство|западног хришћанства]].{{sfn|Siecienski|2009|p=90-10090—100}}{{sfn|Чаировић|2016|p=533-543533—543}}

== ИзвориРеференце ==

{{reflistизвори|230em}}

* {{Cite journal|ref=harv|editor-last=Јевтић|editor-first=Атанасије|editor-link=Атанасије Јевтић|title=Орос (=Одредба) вере Седмог васељанског сабора у Никеји (787. г.)|journal=Богословље|publisher=Православни богословски факултет у Београду|volume=45|number=2|year=1987а|pages=5-85—8|url=http://bogoslovlje.pbf.rs/images/arhiva/1987/2/1987-2-04.pdf}}

* {{Cite journal|ref=harv|last=Јевтић|first=Атанасије|author-link=Атанасије Јевтић|title=Свети седми васељенски сабор у Никеји (787-1987)|journal=Богословље|publisher=Православни богословски факултет у Београду|volume=45|number=2|year=1987б|pages=11-3911—39|url=http://bogoslovlje.pbf.rs/images/arhiva/1987/2/1987-2-05.pdf}}

* {{Cite journal|ref=harv|last=Katičić|first=Radoslav|title=Imena dalmatinskih biskupija i njihovih biskupa u aktima ekumenskoga koncila u Nikeji godine 787.|journal=Filologija|year=1982|volume=11|pages=75-9275—92|url=https://hrcak.srce.hr/file/232006}}

* {{Cite journal|ref=harv|last=Marjanović|first=Dragoljub|title=Seventh Ecumenical Council and Historical Reperesentations of Patriachal Succesions in Literature of the Late 8th and Early 9th Century Byzantium|journal=Београдски историјски гласник|year=2015|volume=6|pages=49-6749—67|url=https://www.academia.edu/21411447}}

* {{Cite journal|ref=harv|last=Ostrogorsky|first=Georg|author-link=Георгије Острогорски|title=Rom und Byzanz im Kampfe um die Bilderverehrung (papst Hadrian I und das VII Ökumenische Konzil von Nikäa)|journal=Seminarium Kondakovianum|year=1933|volume=6|pages=73-8773—87|url=https://books.google.com/books?id=l07YvQEACAAJ}}

* {{Cite book|ref=harv|last=Поповић|first=Радомир В.|author-link=Радомир В. Поповић|chapter=Неке од највећих хришћанских јереси првог миленијума: аријанство, монофизитство, филиокве (filioque)|title=Црква Христова и свет религије: Антологија православних виђења|year=2007|edition=2. допуњено|location=Београд|publisher=Досије|pages=331-336331—336|chapter-url=https://books.google.com/books?id=Hf2dGAAACAAJ}}

* {{Cite journal|ref=harv|last=Чаировић|first=Ивица|title=Ахен - нови Рим, нови Константинопољ?|journal=Зборник Матице српске за друштвене науке|year=2016|volume=157-158157—158|pages=533-543533—543|url=http://www.doiserbia.nb.rs/ft.aspx?id=0352-57321658533C}}

* [https://web.archive.org/web/20111107134358/http://www.alo.rs/vesti/43306/Savina_crkva_kao_dzamija Црква Свете Софије у Никеји као џамија („Ало“„Ало”, 6. новембар 2011)]