Византијски сенат — разлика између измена

Византијски сенат се оригинално састојао од римских сенатора који су живели на Истоку, сенатора који су хтјели да живе у [[Константинопољ]]у и именованих чиновника. Константин је свима који су се хтјели преселити у [[Константинопољ]] понудио бесплатну земљу и имање. Када је Сенат основан, био је само општински орган и играо је улогу градског вијећа Константинопоља, али га је цар [[КонстантинКонстанције II]] претворио у царски орган и од тада је имао исту власт као [[римски сенат]]. Константин II је повећао број сенатора на 2000 тако што је у њега укључио своје пријатеље, дворјане и бројне провинцијске функционере.

Иако је моћ сената била ограничена он је могао да доноси одлуке ({{Јез-лат|Senatus consulta}}) које је император могао потврдити и издати у форми [[едикт]]а. Могао је предлагати законе и био је савјетодавни орган заједно са Царским савјетом. Западни римски цар [[ВалентијеВалентинијан III]] је утврдио законодавну процедуру која је сенату дала право учествује у законодавству. Сваки нови законски приједлог је био претресан у Сенату и Царском савјету пре него што га је потврђивао император. Ова процедура је укључена у Јустинијанов законик иако је нејасно да ли се у потпуности проводила на Истоку. Император је такође користио Сенат као суд за државне издаје. Редовне кривичне предмете је разматрао префект Константинопоља заједно са још пет сенатора. Сенат је такође имао формално право да бира императора заједно са војском, иако је император долазио на престо по насљедству.