Битка код Соленикове Ватаге — разлика између измена

| заповедник2 = [[И. И. Михелсон]]

'''Битка код Соленикове Ватаге''' последња је велика битка Сељачког рата [[1773]]-[[1775]]1773—1775 (познатијег као [[Пугачовљев устанак|Пугачовљев устанак]]) која се догодила [[25. август|25. августа]] [[1774]]. године у близини [[Чорниј Јар|Чорног Јара]]. Током битке, трупе потпуковника [[И. И. Михелсон|И. И. Михелсон]]а, нанеле су побуњеницима пораз што је одлучило и судбину [[Јемељан Пугачов|Пугачев]]љевог устанка.{{sfn|Шефов|2002}}

И поред великог пораза код [[Казањ]]а, Пугачовљева војска, се успела обновити и нарасла је на 10 хиљада људи. Међутим, код Чорног Јара је сустижу владине јединице под командом потпуковника И. И. Михелсона.

У зору 25. августа (5. септембра) 1774. Михелсон је наредио ватру из свих расположивих топова по редовима устаника. Схвативши да нема другог избора, будући да је Михелсон блокирао његовој војсци све путеве ка југу , [[Јемељан Пугачев]] је одлучио да прихвати битку. Након што је почело гранатирање његових положаја артиљеријом владиних трупа, Пугачов је наредио да са узврати ватру. [[Артиљерија]], под командом [[Козак|козачког]] пуковника Фјодора Чумакова, је одмах деловала из сва 24 расположива оружја, и ватра је трајала најмање 30 минута. Међутим, Пугачовљеви [[топ]]ови нису могли да нанесу значајну штету Михелсоновим одредима, јер их је, због сопственог превида, Чумаков поставио превише напред према положајима редовних трупа. Положај артиљерије је био такав да су, истовремено, били далеко одмакнути од главних снага побуњеничке војске а тако незаштићени, постали практично беспомоћни против непријатељске коњице и пешадије. Касније, Пугачев је овај превид назвао главним узроком пораза у бици.

Међутим, након само неколико пуцњева, напад слабо организованих првих редова побуњеника је пропао и, у паници, је започето повлачење. Пугачов је, покушавајући да заустави бег своје војске са бојног поља, успео да окупи неколико одреда и лично их поведе у битку. Међутим, истовремено, Михелсонова [[коњица|коњаница]], је лако осујетила овај очајнички напад и напала је оба бока побуњеника,.

Као резултат битке, Пугачев је поново практично остао без војске. Око 2000 побуњеника је убијено у бици, још 6.000 је заробљено или је дезертирало. Међу погинулим побуњеницима био је и један од најближих Пугачовљевих сарадника, Андреј Овчиников. Губици Михелсонових одреда у бици су износили 16 погинулих и 74 рањена. И самог Пугачева, који је побегао на Волгу, су убрзо 8. јула заробили његови суборци и предали га [[власт]]има.{{sfn|Шефов|2002}}