|
Мучан и напоран живот проживио је кроз школе и као адвокатски приправник. Присталица странке права. Поткрај живота је, сломљен тешким приликама и болешћу, завршио у душевној болници у којој је и умро у 35. години.
Први је велики Ковачићев прозни текст «Баруничина„Баруничина љубав»љубав“, [[1877.]], роман на размеђу романтизма и [[реализам|реализма]], настао на узорима Eugena Suea и Балзака: мјешавина динамичне и почесто невјероватне радње и језичнога ватромета у чему се Ковачић показао, уз [[Аугуст Шеноа|Шеноу]], једним од главних хрватских деветнаестовековних језикотвораца, по ступњу утицаја далеко важнији од многих академских филолога. Роман обилује ликовима фаталних жена (Софија Герштајн), прељубима, инцестом и самоубиствима, а композицијски је иновативан, и у европским размерама. Сљедеће године излази „'''''«Смрт бабе Ченгићкиње»'''''“, травестија која с правашких нациоанлнихнационалних позиција исмијава илирску и југославенску идеологију, карикирајући култно [[Иван Мажуранић|Мажуранићево]] дјело. Ковачић је и аутор више значајних проповједака, међу којима се издвајају „'''''«Ладањска секта»'''''“ и „'''''«Загорски чудак»'''''“. У сљедећем великом роману „'''''«Фишкал»'''''“, [[1881.]], аутор понавља своје средишње теме и стилеме: реалистички приступ који граничи с фантастиком и неријетко се претвара у гротеску, ликове фаталних жена, поругљиву, па и отровну сатиру странаца (Нијемаца, Мађара) и јужнославенске идеологије, жестоки нападај на обамрлост хрватскога племства и бирократски менталитет, распад личности главних протагониста у лудилу или самоубиству. Прије свога магнума опуса, романа „'''''«У регистратури»'''''“, писац је објавио и недовршени роман „'''''«Међу жабари»'''''“, убојиту сатиру на онодобне политичке моћнике који су се препали у акту препознавања и спријечили даљње излажење (текст је излазио у подлисцима).
У главном дјелу, '''''''У регистратури''''''' ([[1888]]), Ковачић обилно користи аутобиографски материјал. Та лична нота створиће у овом дјелу странице прожете с много топлине, непосредног лиризма и усрднијег односа према ликовима, нарочито у приказу и опису дјетинства Ивице Кичмановића, главног лика у дјелу. Иако сврставан у класике хрватског реализма, Ковачићев је велики роман торзо који у себе упија опрјечне свјетоназоре и поетике: у њему налазимо спектар ситуација и мотива који обухватају канонска правила и романтизма, реализма и натурализма. Настао у огњици, недотјеран и растрган, Ковачићев је магнум опус најимпресивније дјело хрватске наративне прозе друге половице 19. стољећа.
Цијело дјело Анте Ковачића најјачи је остварај хрватског реализма, и то у облику карактеристичном за хрватску књижевност у којој нема превише текстова који славе и посвећују обичност и свакодневност: романи су то посвећени савременој тематици (за разлику од Шеное, чији је опус највећма уроњен у историјску проблематику), чудна мјешавина романтизма, реализма и бруталног натурализма набијена разорном сатиром и очајем над стањем хрватскогадруштва; култом фаталне жене укоријењеног у романтизму; бурним заплетима и великим страстима, те пропашћу главних ликова у злочину, убиству, лудилу и самоубиству. Распет између романтизма и натурализма, Ковачић је сензибилитетом претходник велике традиције хрватскога романа егзистенцијалистичке и политичко-сатиричког усмерења.
|
